Platformski radnici Evrope nisu dobro prošli u sučeljavanju sa lobistima u Evropskoj uniji. Direktiva o platformskom radu, koja bi trebalo značajno da unapredi položaj platformskih radnika, najpre dostavljača i prevoznika (taksista), ali i drugih bez obzira na to koju delatnost obavljaju na platformi, naletela je na zid nakon što se Nemačka (ne)očekivano pridružila Francuskoj u blokadi postupka njenog usvajanja. Zašto je to tako i kako se lobiralo za nastavak eksploatacije platformskih radnika, lepo je objašnjeno na sajtu Mašina. Cela stvar je odložena za jesen, kada se nakon izbora za Evropski parlament očekuje i ponovno proveravanje da li su evropske nacije glasale dovoljno levo za (između ostalog) opstanak ideje o uniformnom regulisanju digitalnih platformi.
Ovi problemi međutim ne deluju tako ozbiljno, kada se zna da je veliki broj država-članica Evropske unije već započeo (ili privodi kraju) rad na prilagođavanju radnog zakonodavstva platformskom radu, na tragu sada već ozbiljne i obimne sudske prakse nacionalnih sudova (ali i Suda pravde EU) koja je posle dosta lutanja uobličila određene kriterijume kada se platformski radnici mogu smatrati zaposlenim licima, odnosno kada između platforme i radnika postoji radni odnos, šta god platforma radila da tu činjenicu formalno sakrije. Evropa dakle ide dalje, videćemo da li samo pojedinačno po državama, ili i zajedno pod okriljem EU. U Srbiji međutim sve stoji. Ako se nešto i pomeri, pomeri se na pogrešnu stranu. Tako smo ovih nedelja svedoci još jednog apsurdnog primera zloupotrebe prava od strane kompanije Wolt. Bar tako tvrde njeni „partneri“, radnici-dostavljači.
Radnici Wolta su i ranije protestovali. Ova kompanija bila je među najbolje ocenjenim platformskim poslodavcima prema izveštaju Fairwork Srbija 2022 (ukupna ocena 6/10) o kojem sam pisao. Istina, konkurencija nije postavila previsoke kriterijume, ali je nekako Wolt u tom trenutku mogao biti sinonim za dobre tendencije u uređenju odnosa sa radnicima. Ovo se međutim promenilo, pa je u izveštaju Fairwork Srbija 2023, o kojem sam takođe pisao, Wolt drastično pao prilikom ocenjivanja minimalnih standarda rada (ukupna ocena 3/10). Šta se dogodilo u odnosu Wolta prema radnicima u toj kompaniji u tom periodu, nije poznato. Spolja se vide samo rezultati takvih promena.
Najnoviji primer potencijalnog kršenja prava od strane Wolta je međutim više za rubriku „verovali ili ne“, nego za klasičan radnopravni tekst. Naime, kako se tvrdi u medijskim izveštajima o problemima na koje se žale domaći radnici Wolta, ova kompanija primenjuje algoritam prema kojem se favorizuju strani dostavljači, koji dobijaju više poslova od domaćih. Razlog za to je što se strani dostavljači uglavnom nalaze u nekim nategnutim egzotičnim varijantama rada, tako da Wolt za njih plaća fiksnu cenu rada bez obzira na to koliko dostava izvrše. Logično, onda je isplativije da se forsira radnik koji je „već plaćen“, nego neko ko će kroz svoj rad po učinku nešto (tek) zaraditi. Ako su navodi iz medija tačni, logika Wolta je verovatno sledeća: za svaku dostavu koju izvrši domaći radnik, Wolt gubi novac jer da je tu dostavu izvršio strani radnik ona ne bi bila plaćena – već ulazi u cenu rada koja je fiksno zacrtana. Ima ekonomske logike, ali ako je to tačno onda je algoritam namešten da bude – diskriminatoran. I to ne prema nacionalnosti (kako biste prvo pomislili) već tako da forsira radnike koji rade putem određenih pravnih šema. U konkretnom slučaju, kako tvrde domaći radnici, ove „šeme“ obuhvataju isključivo (ili gotovo isključivo) strane radnike. Wolt dakle nema nameru da diskriminiše domaće radnike, to se dešava spontano kao efekat diskriminatorne podele dostavljačkog posla po osnovu vrste pravnog osnova rada pojedinca.
Hajde da razmotrimo kako funkcionišu sistemi rada za Wolt (i druge platforme) u Srbiji – možda će onda biti lakše da se shvati kako je Wolt došao u takvu apsurdnu situaciju?
Prema Fairwork Srbija izveštaju za 2023. godinu, veoma slično kao što je pisalo i za 2022. godinu, platformski rad je i dalje najčešće organizovan „ugovorima o partnerstvu“ između digitalnih platformi i trećih strana, prvenstveno posredničkih agencija/kompanija sa ograničenom odgovornošću: „Ove agencije potom angažuju radnike, često putem nestandardnih ugovora o radu ili ugovora sa samostalnim trgovcima (u kontekstu Srbije to se odnosi na preduzetnike). […] Radnici koji potpišu NSOZ ugovore sa trećim stranama (kompanijama sa ograničenom odgovornošću) obično potpisuju ugovore na pola radnog vremena ili na ograničeni period, čak iako često rade puno radno vreme. U tom scenariju oni primaju deo ugovorene zarade na račun u banci, a preostali iznos za dodatne dane koje su radili biva plaćen u gotovini.“
Dakle, može se razlikovati nekoliko načina angažovanja radnika. Prvi je putem takozvane „lažne samozaposlenosti“. O njoj sam pisao i neću se na to vraćati, ona je nezakonita šta god da političari na vlasti i same platforme pričale; formalističko tumačenje zakona („gde piše da je nezakonito?“) je besmisleno i kontraproduktivno, budući da su se mnoge sudske instance u identičnim slučajevima širom Evrope složile oko zaključka šta može biti dozvoljeno, a šta ne, i dale veoma detaljna obrazloženja koja se praktično u celini mogu primeniti i na situaciju u Srbiji. Dalje, postoji mogućnost angažovanja radnika putem agencija za privremeno zapošljavanje. Ovo je zanimljiv mehanizam jer potencijalno daje veća prava radnicima, iako sa značajnim nedostacima (i o tome sam pisao). Ali oni se makar nalaze u radnom odnosu, reći ćete. Da, ali radni odnos danas teško predstavlja neki naročiti garant dostojanstvenog rada. O tome, čini se, najbolje svedoči treći način angažovanja radnika, putem raznih drugih poslodavaca kroz ugovore o poslovnoj saradnji (kako se kaže u citiranom izveštaju „ugovore o partnerstvu“) kojima se praktično ugovara saradnja između platforme i poslodavca koji angažuje radnike u cilju realizacije poslova dostavljanja (kao nekog zajedničkog poslovnog projekta, valjda). Ovde se možda radi o upućivanju na rad kod drugog poslodavca, u skladu sa članom 174 Zakona o radu, koji predviđa da „zaposleni može da bude privremeno upućen na rad kod drugog poslodavca na odgovarajući posao ako je privremeno prestala potreba za njegovim radom, dat u zakup poslovni prostor ili zaključen ugovor o poslovnoj saradnji, dok traju razlozi za njegovo upućivanje, a najduže godinu dana“.
Ili možda ipak ne? Možda se radi samo o zajedničkom radu dva poslovna „partnera“, podeli procesa rada između platforme i neke (možda samo za to osnovane) firme koja se pojavljuje kao poslodavac dostavljačima, i koja sa platformom ulazi u „zajednički poslovni poduhvat“, tako da oni dele posao a sami radnici ne rade kod platforme, već zadržavaju mesto rada kod svog originalnog poslodavca. Tako se sprečava da platforma dođe u bilo kakav direktan pravni odnos sa dostavljačem (ako bi se primenio član 174, platforma bi morala s njim da zaključi ugovor o radu na određeno vreme), ali se istovremeno stvara providna maska za ono što je činjenično stanje – da je platforma zapravo poslodavac dostavljaču, a da je „partnerska kompanija“ postavljena samo kao paravan za skrivanje tog odnosa. Ta činjenica je izgleda ostala „nevidljiva“ samo vlastima, koje uporno skreću pogled i odbijaju da na bilo koji način prepoznaju platforme i platformski rad u radnom zakonodavstvu Srbije.
Međutim, ostaje niz neodgovorenih pitanja, poput onih za koju delatnost su registrovana takva privredna društva koja se pojavljuju kao partneri platformama, da li ona obavljaju još neke poslove osim što „iznajmljuju“ radnike platformama (pod navodnicima je reč „iznajmljivati“, jer nije reč o agencijama za privremeno zapošljavanje već o bukvalnom faktičkom prepuštanju radnika)? Da li su ti radnici zaposleni kod takvog privrednog društva, ako nisu zašto nisu, a ako jesu – jesu li svi i da li su njihovi poslovi sistematizovani? Kako je moguće da ih jedna firma zapošljava, a druga im daje radne zadatke, uniforme, brendirana sredstva za rad, nadzire ih, nagrađuje i sankcioniše? Da li su tačni navodi da su zaposleni na pola radnog vremena, a da rade faktički i preko 50 sati nedeljno, kao što kažu njihova svedočanstva u Fairwork izveštaju? Puno posla za inspekcijske organe, rekli bismo, ali već znamo da inspekcijski organi neće reagovati na osnovu medijskih napisa (kako mi je rekla jedna inspektorka rada svojevremeno, „inspektori rada ne gledaju televiziju“). Koliko je „posredništvo“ u angažovanju omraženo kod samih dostavljača, govori i činjenica da je u Hrvatskoj izbacivanje posrednika bio jedan od osnovnih zahteva prošlogodišnjeg protesta radnika Wolta (u Hrvatskoj je inače od ove godine platformski rad regulisan Zakonom o radu, ali na način koji ne ide u prilog dostavljačima i koji je sasvim u skladu sa tendencijama poslužništva kapitalu, karakterističnom za balkanske prostore poslednjih decenija).
Kako se opisani mehanizmi primenjuju na strance u Srbiji? Potencijalno jednostavno, ali istovremeno i veoma teško. Zašto? Zato što Zakon o zapošljavanju stranaca nameće neka ograničenja koja pojedine od opisanih mehanizama čine gotovo neizvodljivim. Tako je, na primer, teško zamisliti da je bilo ko od stranaca-dostavljača angažovan putem agencija za privremeno zapošljavanje, jer strani radnici ne mogu biti angažovani na neodređeno vreme, a za zaposlene na određeno vreme u agenciji se kod poslodavca-korisnika (to bio Wolt u ovom slučaju) primenjuje cenzus od 10%. Imajući u vidu da Wolt ima puno dostavljača, a da niko od njih nije zaposlen u Woltu (što jeste osnovni problem), jasno je da je cenzus od 10% suviše mali da bi se na ovaj način mogli masovnije angažovati stranci, a da se ne prekrši zakon. Takođe, ako nema zaposlenih dostavljača u samom Woltu, postavlja se pitanje kako bi se odredili uslovi za rad dostavljača putem agencija, budući da je prema (namerno loše napisanom) Zakonu o agencijskom zapošljavanju, tada praktično nemoguće odrediti uporednog radnika. Ako se strani radnici upućuju na rad kod platforme od strane redovnog privrednog društva (koje nije agencija za privremeno zapošljavanje) na osnovu „ugovora o partnerstvu“, pitanje je da li je to dozvoljeno radnom dozvolom koju su pribavili za te radnike, i kako je uopšte poslodavac koji ih je angažovao prošao test tržišta rada (za obavljanje ovih poslova može se koristiti bukvalno bilo koji nezaposleni, jer nisu potrebne nikakve stručne kvalifikacije)?
I pored upadljivog izostanka informacija i postojanja brojnih navedenih dilema, zbog kojih moramo da razmišljamo isključivo u hipotetičkim okvirima, jasno je da fiksni iznos naknade koji je određen stranim radnicima (kako god da oni formalnopravno radili) otvara neka zanimljiva etička pitanja. Čak i da uzmemo da je pravno gledano „čist“ status takvog radnika, činjenica da ovaj dobija fiksnu naknadu nije u skladu sa samim načinom funkcionisanja platforme. Tako se dolazi do zaključka da, kada „častimo“ našeg dostavljača prilikom plaćanja računa platformi, a takva opcija postoji i na Woltu, taj novac u slučaju da je naknada dostavljaču-strancu fiksna, zapravo ide samoj platformi? Ako ne ide dostavljaču koji je fiksno plaćen, a svakako nam platforma uredno naplati „čast“ čak i kada angažuje dostavljača sa fiksnom zaradom u konkretnom slučaju, to znači da je reč o prevarnoj praksi gde se korisnik usluge (osoba koja naručuje hranu) navodi na pomisao da će taj novac dobiti dostavljač. Bilo bi interesantno da platforme objasne ovaj detalj svojim korisnicima.
Ono što je međutim dodatno zanimljivo, i celu stvar čini apsurdnom, jeste činjenica da se ovakvom praksom postupanja prema „stranim dostavljačima“ (odnosno, dostavljačima u određenom odnosu koji podrazumeva fiksnu cenu rada) diskriminišu „domaći dostavljači“ (odnosno svi oni koji se plaćaju prema radnom učinku) ali se istovremeno diskriminišu i dostavljači na fiksnoj ceni rada u odnosu na one koji rade prema učinku, jer njihov rad jednake vrednosti platforma na kraju plaća manje, nego što plaća domaće dostavljače po radnoj jedinici učinka (dostavi, pređenom kilometru, svejedno je). Oni, dakle, rade u većem obimu identične poslove kao njihove kolege, a plaćeni su manje. Odnosno, ako dostavljač koji radi za fiksnu cenu odradi 1000 dostava mesečno za 450 evra, a dostavljač po učinku je za tih istih 1000 dostava (i istu pređenu kilometražu) plaćen više od 450 evra, to čini rad onih prvih različito (manje) vrednovan u odnosu na rad drugih, iako i jedni i drugi rade identičan posao. To je diskriminatorno postupanje, kakav god da je njihov formalan odnos prema platformi, jer se u svakom slučaju radi o istom privrednom subjektu i istim poslovima koji se obavljaju na identičan način a vrednuju različito – ne postoji, dakle, ni najmanja mogućnost da se to razlikovanje opravda nekom racionalnom, relevantnom i objektivnom činjenicom. A ako je razlikovanje nedozvoljeno eto diskriminacije, koja je objektivna činjenica i dešava se (kao i šteta koja nastaje po osnovu diskriminisanja) bez obzira na to šta su na umu imali svi učesnici u ovom komplikovanom lancu radne eksploatacije.
Na ovaj način dolazi se do zaključka da u ovoj situaciji svi imaju razlog da se ljute na Wolt – dostavljači, bez obzira na to kojoj „šemi“ rada pripadaju, a i sami korisnici koji daju novac a ne znaju da li će otići u ruke onima kojima je namenjen. I ne samo da se ljute. Diskriminacija je, kao što sam već pomenuo, objektivna činjenica koja postoji nezavisno od toga da li je platforma (poslodavac, partner, ili kako god je zvali) postupala zakonito ili nezakonito (gledajući krhku formalnopravnu vezu između nje i dostavljača), kao i da li je imala nameru da diskriminiše, ili nije. Do diskriminacije je, dakle, došlo kada je izvršena radnja nedozvoljenog razlikovanja, a formalni odnos sa počiniocem diskriminacije nije važan. Za ovakve postupke, ako se ispostavi da su tačni, nema opravdanja i žrtve mogu tužiti za utvrđivanje diskriminacije i naknadu štete.
Država istovremeno veoma glasno ćuti i pušta da se razvijaju pravila jačeg na tržištu na kojem deluju digitalne platforme. Iako se formalno ne izjašnjava čije interese brani, to je jasno. Kao što je jasno da stradaju i domaći i strani radnici-dostavljači. Ministar Mali je svojevremeno pompezno najavio donošenje nekakvog zakona o fleksibilnim oblicima rada, kao da bi to rešilo nevolje digitalnih (pa i platformskih) radnika – dok se Evropa okreće normiranju platformskog rada kroz radni odnos, štiteći radnike, mi smo za trenutak bili „originalni“ i pokušali da smislimo neko svoje rešenje na rubu pameti. Ispostavilo se da je izjava Malog bila samo politička manipulacija u trenutku kada su protesti frilensera bili ozbiljni i trebalo ih je nekako umiriti praznim obećanjima, i to je – krajnje apsurdno – bila dobra vest. Jer nam ostaje nada da ćemo jednog dana i ovu oblast regulisati kao sav normalan svet.
Da li se sećate kako smo živeli pre woltizacije dostavljanja hrane? Koliko smo plaćali dostavu iz omiljenog restorana, odnosno koliko je restorana imalo besplatnu dostavu? A kako stvari stoje sada? Razmislite da li taj novac koji dajemo ide restoranima, dostavljačima, ili platformi? I na kraju, ali nikako najmanje važno, da li nas makar malo muči što se na kraju ispostavi da dostavljač rizikuje život u saobraćaju radeći 50 radnih sati nedeljno, za (fiksnih) 450 evra mesečno?
Peščanik.net, 07.03.2024.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Mario Reljanović (see all)
- Mali leksikon radničkih užasa - 04/04/2024
- Domaćica mora biti zdrava? - 28/03/2024
- Diskriminacija je samo reč, i ništa više - 27/03/2024
