Prethodnih par nedelja obeležila je lavina loših vesti. Radnici ginu. Radnike povređuju. Radnici su žrtve trgovine ljudima. Niko (za sada) ne odgovara.
U Trajalu je poginulo dete. Iako je mladić napunio 18 godina pa se pravno ne kvalifikuje kao „dete“, o njemu bi trebalo tako razmišljati. Jer je radio na poslovima koji za mlade nisu predviđeni. U razvijenim državama uopšte nisu predviđeni za ljude, obavljaju ih mašine. A svakako ih ne bi nikada, ni pod kojim uslovima, ne bi mogao obavljati radnik koji je tek pre nekoliko meseci napunio 18 godina. Da li je bio obučen za obavljanje tih poslova? Kako je mogao bez ikakvog iskustva (radno iskustvo na tim poslovima nikako nije mogao imati) da radi na poslovima opasnim po život? Nezavisno od toga kako je nesreća nastala, krivična istraga mora ići u dva pravca. Jedan je da utvrdi okolnosti eksplozije i pogibije i ranjavanja radnika. Druga je da odredi ko je odgovoran što je mladić od 18 godina radio na opasnim poslovima. Uobičajene konstatacije da je nesreća nastala „višom silom“, značiće u ovom slučaju (kao i nekim drugim u prošlosti) da pravde nema. Jer osim onoga ko je direktno uzrokovao eksploziju, ovde imamo i drugog krivca – onoga ko je smatrao da je osamnaestogodišnjaku bez ikakvog iskustva (i bez obuke?) mesto na radu sa opasnim materijama. Da li u ovoj fabrici ima još takvih primera? Pitanje je da li ćemo saznati odgovor, jer je najodgovornije lice – direktor Trajala – već opstruisao odavanje pošte poginulom radniku na sednici skupštine grada. Kako? Pa tako što je izabran za odbornika, na listi SNS-a. Pored njega u odborničkoj klupi je tom sramnom prilikom sedeo i onaj ko bi trebao da nam da odgovore na pitanja koja nas interesuju u vezi sa ovom tragedijom – ministar unutrašnjih poslova Bratislav Gašić. Sve mi se nekako čini da ćemo opet imati događanje „više sile“, za koje niko nije odgovoran.
Događanja u Magni iz Aleksinca su sa druge strane prošla bez ljudskih žrtava. I ona su međutim veoma specifična, praktično za rubriku „verovali ili ne“. Dogodilo se trovanje radnika na radu. Nažalost, nije neuobičajeno. Okolnosti koje su dovele do masovnosti ovog trovanja, ipak su krajnje specifične. Za početak, neko (kod poslodavca) konstatuje da to „samo“ isparava lepak od sveže zalepljenih podnih obloga. Ko je još od toga umro? Hajde da se radi. Otruje se zatim još radnika, sada je već preko 100 njih u bolnici. OK, kaže onaj pametnjaković kod poslodavca, hajde da obustavimo proizvodnju i malo provetrimo. Hajde da pozovemo „one naše“ da izmere kvalitet vazduha, pa da nastavimo da radimo. I „oni njihovi“ dođu i izmere. I zaključe da je provetravanje uspelo, sve je super. I treća smena (veoma simbolično) bude uterana nazad na rad. I dobijemo još 50 otrovanih. Ili su se „oni njihovi“ prilikom merenja uduvali lepkom koji je očigledno i dalje isparavao u velikim količinama, pa im se pogrešno učinilo da je vazduh ispravan, ili su došli samo da bi fingirali merenja, da bi poslodavac mogao da nastavi proizvodnju. Daleko bilo da se propusti još cela jedna smena, po cenu opšteg trovanja. Treće opcije nema. Ne mogu „oni njihovi“ da budu nestručni, jer imaju sertifikat, potvrde, dozvole da su upravno stručni. Te potvrde im je izdala država. A država ne greši, zar ne? Ili je možda ipak tu neka koruptivna radnja u pitanju? Fabriku su na kraju okružili policijskim trakama, kao da je mesto zločina. Što i jeste. Pa da vidimo ko će sve izaći kao odgovoran, i kakve će se kazne izreći za trovanje 150 ljudi i takav kvalitet (uduvanog) nadzora stručnih službi.
U Zi Đinu međutim brinu o radnicima. Toliko, da su teško povređenog radnika ostavili da ga prevezu njegove kolege, a ne hitna pomoć. Da organ nadležan za bezbednost na radu nije sačinio ni zapisnik o tome kako je došlo do nesreće (da je uopšte došlo do nesreće!), ali se brzo stuštio u bolnicu da obiđe povređenog radnika – i preti mu, ako njegova muka slučajno izađe u javnost. Policija? Izgleda da za tužilaštvo i policiju ovde nema posla, jer se ništa nije desilo. A i ako se nešto desilo, šta se desi u rudniku – ostaje u rudniku. Niko nije kriv, osim možda ponekad onih koji su stradali. Ako ne verujete, pitajte porodice stradalih rudara u rudniku „Soko“. Čak i kada država (kao) radi neki posao na utvrđivanju i sankcionisanju odgovornih, bolje je da ga ne radi. Jer se završi isto kao da nije radila, a usput se još izrugava poginulim radnicima i njihovim porodicama.
Ima još nadrealnih vesti. Na primer, Krušik (da li se još neko seća Aleksandra Obradovića?) ne otpušta radnike. Ali zato određenim radnicima prestaje radni odnos kao višku zaposlenih. Tako tvrdi rukovodstvo ove fabrike. Koja je razlika između „otpuštanja viška radnika“ i „prestanka radnog odnosa višku radnika“? Osim što je ovaj drugi izraz politički korektniji, tako da poslodavac ne izgleda kao negativac u priči, razlike nema. Bar je ja nisam uspeo pronaći za sve ove godine bavljenja radnim pravom. I u jednom i u drugom slučaju, poslodavac raskida ugovor o radu sa određenim brojem zaposlenih, jer je za njihovim radom prestala potreba. I to nije ništa loše, neuobičajeno ili nezakonito samo po sebi. Međutim ova priča ima i zaleđinu, zbog koje je rukovodstvo Krušika izdalo ovo tragi-komično saopštenje. Cela stvar je zapravo politički osetljiva, jer sindikat optužuje Krušik za partijsko zapošljavanje, bivša radnica to potvrđuje, rukovodstvo ove fabrike kaže da eto neki ljudi nisu otpušteni samo im je prestao radni odnos voljom poslodavca (da, to je potpuno ista stvar). Takođe isti ljudi kažu u istom odgovoru da fabrika nikada nije bolje poslovala. Reklo bi se da je čudno da se u takvoj situaciji javlja višak zaposlenih. Neko bi rekao čak i nemoguće, i potpuno nelogično. Ali logika nije jača strana poslodavcima, posebno kada povlače nelogične kadrovske poteze. Da li će ovi slučajevi dospeti do suda? Ostaje da se vidi.
Otpušteni radnici Krušika su makar sačuvali živote. Što se ne može reći za mnoge koji su život izgubili na radnom mestu, a da niko za to nije proglašen odgovornim. Kada se pogleda koliko puta su se državni (pravosudni) organi u Srbiji pozvali na višu silu prilikom pogibije radnika, moramo da se zapitamo da li su se naši preci zaista naselili na nekoj izuzetno baksuznoj teritoriji, da li je neko bacio urok na nas, ili je nekim „višim silama“ zabavno da deluju baš kod poslodavaca koji ne poštuju mere bezbednosti i zaštite zdravlja radnika? Ništa od ovoga nije smešno, jer kada neodgovornost za propuste u bezbednosti radnika ne snosi niko, kršenje zakona postaje uobičajeno a situacije u kojima se dešavaju pogibije radnika – redovne. Samo par dana nakon tragične presude u slučaju „Soko“, imamo novo stradanje rudara. Naviknite se.
Konačno, kao neki logičan gorki šlag na ovoj loše umešenoj kiseloj torti, opet je aktuelno rukovodstvo Linglonga. Kažu novinari, otkrivena je repriza slučaja sa vijetnamskim radnicima. Pažljivijim uvidom se dolazi do zaključka da to nije tačno. Nije repriza, nego – kontinuitet. Vijetnamski radnici su, da se podsetimo, na brzinu deportovani iz Srbije nakon što je otkriveno da su žrtve trgovine ljudima. Sklonjeni su 2022. godine što pre, po sistemu „nema žrtve – nema zločina“. Zamenjeni su drugim radnicima, među kojima su se nalazili i indijski radnici, a koji su imali isti nezakoniti tretman kao njihovi prethodnici iz Vijetnama. Kada su indijski radnici progovorili medijima (i što je izuzetno važno, policiji), pokušan je identičan recept prikrivanja izvršenja krivičnog dela. Sa jedne strane izolacija radnika (od strane kineskog obezbeđenja) i njihovo brzo vraćanje u Indiju, sa druge strane stvaranje utiska da Linglong nema apsolutno nikakve veze sa svime što se dešava na njegovom gradilištu. Ako za sada zanemarimo (neuspeli) pokušaj brzog ispraćaja radnika kući, čini se da se Linglong ovoga puta preigrao u svojim formalnopravnim igrama. Naime, Linglong je sa China Energy Company (da, isti oni koji su vršili trgovinu ljudima vijetnamskih radnika) zaključio ugovor o izvođenju radova na gradilištu fabrike. I na taj način se, makar tako misli rukovodstvo Linglonga, u potpunosti abolirao od toga kako se postupa prema radnicima koje njegov izvođač radova angažuje. I to je (formalno) tačno. Linglong nije dužan da zna kakve ugovore imaju ti radnici, u kakvim uslovima žive i kako se hrane. Međutim, na ovoj tački se prilično raspada ova, inače veoma solidno smišljena, pravna konstrukcija. Naime, iako nema veze sa indijskim radnicima na svom gradilištu u smislu Zakona o radu i Zakona o zapošljavanju stranaca, ostaje nam „sitnica“ zvana Zakon o bezbednosti i zdravlju na radu. Novi zakon donet je 2023. godine, ali se rešenja o ovom konkretnom pitanju nisu suštinski promenila u odnosu na prethodni zakon. Dakle, pravila koja ne idu u prilog Linglongu važila su u celom periodu u kojem su indijski radnici radili na gradilištu Linglonga. A ova pravila kažu da odnos između investitora radova (Linglong) i izvođača radova (China Energy Company) nije baš tako sterilan. Naprotiv, investitor je odgovoran za sve što se dešava na gradilištu, pa i za uslove rada radnika koje je angažovao izvođač radova. Kako to znamo? Tako što je odredbom člana 93. (u starom zakonu člana 63.) predviđeno da inspektor rada (za bezbednost i zdravlje na radu) „ima pravo i dužnost da preduzima radnje kojima se kontrolišu bezbednost i zdravlje na radu, a naročito higijena i uslovi rada, proizvodnja, korišćenje i održavanje sredstava za rad, lične zaštitne opreme, hemijske materije i dr.“. Ukoliko bilo koji od ovih elemenata nije u skladu sa zakonom, inspektor rada će utvrditi odgovornost poslodavca (izvođača radova) ali će zatvoriti gradilište investitora. Tako da je nesumnjivo odgovornost za poštovanje propisa zajednička. A radnici koji rade šest dana nedeljno, deset sati dnevno (kako kažu, često i duže) i tako nešto je poznato investitoru (mora da bude, kada kontroliše gradilište), ne rade u skladu sa propisima – ni ovim novim, ni onima koji su važili pre 2023. godine. U vezi sa odnosom investitora i izvođača radova postoji još jedno zanimljivo pitanje, koje je sam Linglong pokrenuo. Naime, rukovodstvo Linglonga tvrdi da je još 2022. godine raskinut ugovor sa China Energy Company, verovatno misleći da će tako potvrditi priču o kojoj nema veze sa indijskim radnicima (kako su nevešto rekli, nikada nisu zapošljavali indijske radnike). Međutim, ova informacija je izazvala niz novih logičkih pitanja i nedoumica. Nema odgovora zašto i kako su indijski radnici koji su radili kod izvođača radova, ostali da rade na gradilištu i dugo vremena nakon tog navodnog raskida saradnje između Linglonga i China Energy Company. Ovo proističe ne samo iz njihovih izjava datih policiji, već i iz propusnica koje su pokazali novinarima, a pomoću kojih su ulazili na gradilište i nakon što je (navodno) njihov poslodavac izgubio pravni osnov za izvođenje radova na tom gradilištu. Da li je realno da gradilištem lutaju i rade svakodnevno neka (navodno nepoznata) lica koja nemaju nikakav osnov da se tu nalaze? Ili da je Linglong u ovom slučaju prećutno pristao da se ona tu nalaze i obavljaju poslove, mimo svakog pravila? Ne zna se koja je od ove dve opcije lošija, ali je izvesno da je rukovodstvo Linglonga verovatno uhvaćeno u (nekoj od) laži. A zašto bi lagali oko činjenice da li je China Energy Company i dalje njihov partner, izvođač radova? Verovatno zato što su shvatili da odnos investitora i izvođača radova nije tako jednostavan i jednodimenzionalan, pa da se može reći da je sve što se dešavalo radnicima na gradilištu isključivo nečija tuđa odgovornost.
Državni organi su veoma prijatno iznenadili pokretanjem istrage. Dokle će se stići sa istragom i da li ćemo dobiti odgovore na postavljena pitanja, videćemo u narednom periodu. Ako se istraga sprovede temeljno, nema nikakve sumnje da će odgovorna lica u China Energy Company biti predmet krivičnog postupka za krivično delo trgovine ljudima (u svrhu radne eksploatacije). Povezivanje Linglonga sa ovom kompanijom međutim mora ići izvan formalizma i zvanično zaključenih ugovora. Ako su odgovorna lica u Linglongu znala za težak položaj indijskih radnika i pristala na tako nešto, treba i među njima tražiti odgovorne za sve što se desilo. Poučeni prethodnim (ali i aktuelnim) situacijama u kojima poslodavci nisu odgovarali za izvršena krivična dela, iako je opšta i stručna javnost bila ubeđena da odgovornost postoji, tera na oprez pre daljeg razvoja događaja. Svakako je međutim ohrabrujuće to što se više ne nailazi na zid ignorisanja i ćutanja nadležnih državnih organa, kada se priča o trgovini ljudima. Svakako će organizacije civilnog društva koje su angažovane na ovome, ponovo podsetiti i poslovne partnere Linglonga iz Francuske i Nemačke da prema sopstvenim nacionalnim zakonima o dužnoj pažnji u lancima snabdevanja, ne mogu ostati u poslovnoj vezi sa kompanijom koja se uporno seli iz skandala u skandal, i kontinuirano tokom više godina dovodi u vezu sa trgovcima ljudima.
Zašto sve ovo sebi radimo? Izgleda da niko ne može da objasni. Ni psiholozi, a posebno ne pravnici. Ništa od ovih događanja nije ni izdaleka komično, iako deluju potpuno nadrealno. Naprotiv, ona su slika nove normalnosti u koju smo dospeli. Naziv prve psihijatrijske ustanove u Srbiji glasio je „dom za s uma sišavše“. Izgleda da smo sada svi kolektivni zarobljenici jedne takve države-institucije s one strane (raz)uma. Dok ozbiljno ne rešimo da nešto mora da se promeni.
Peščanik.net, 03.02.2024.
KRUŠIKLINGLONG
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Mario Reljanović (see all)
- Mali leksikon radničkih užasa - 04/04/2024
- Domaćica mora biti zdrava? - 28/03/2024
- Diskriminacija je samo reč, i ništa više - 27/03/2024
