Advokat Ninić (Ivan) preduhitrio me je, u „Utisku nedelje“ rekao je ono što sam se oštrio da takoreći naučno obelodanim, da su Vučić i njegovi sa kršenja zakona i Ustava prešli na kršenje zakona fizike, ali je stvar isuviše važna da ne bih i ja rekao koju o tome. Sada, pošto sam odao priznanje prethodniku i pošto neću biti optužen za plagijat (što se baš bilo i dogodilo mojoj drugarici Danici Popović, a što se nije dogodilo silesiji naprednjaka koji su doktorirali uz rad tj. uz bivanje na usluzi vladaru), da počnem: baš zato što ih viđamo svakog dana, i upravo zato što svakog bogovetnog dana urade nešto ružnije nego što su uradili juče, nismo primećivali da divna stvorenja koja se grade da je za njih glasao veći deo naše faune – evoluiraju. Ustav su nipodaštavali svakodnevno, zakone su osorno i otvoreno bacali pod noge, kako bi se koji našao na njihovom pobedničkom putu, gazili su etičke norme, estetske naravno ništa manje – jer su pitanja morala pitanja dobrog ukusa; bili su iznad medicine, naročito za vreme korone, ljudska prava su ismevali kad god im se prohtelo, ili kad bi im ustrebalo, uzdigli su se iznad načela političke ekonomije i uveli načelo beskrajne samovolje, oglušili su se o jednostavne, ali vekovima održavane obrasce domaćinskog poslovanja, rasipali su nemilice ono što su od nas uzeli ili što su nam uskratili, pozajmljivali su novac od opasnih međunarodnih procentshchika, u rastajanju sa moralom otresli su se ponajpre stida, narugali su se umerenosti, i, gle, sve je išlo kao podmazano, svaka se bezočnosti pokazivala blagoslovenom i pozlaćenom, gde su granice mojih mogućnosti, možda se upitao sebeljubivi demijurg, kako je smešno vreme kad je za neki (svaki) poduhvat bio raspisivan konkurs, koji se posle preobrazio u tender, love me tender, ali i tender je smešan…
U međunarodne odnose vratio je urođenički pojam bratovstva, brat ovaj, brat onaj, sve što je nekad iziskivalo opreznost, kontrolu, meru, sve je to postalo smešno homo sapiensu koji se osetio vrtoglavo slobodnim, i kako naša uboga zajednica nema poput naše grčke prabraće ideju ostrakizma (koja je tamo strpljivo čekala da se neki Grk uzdigne i uzoholi toliko da bi zacelo mogao postati štetan po polis), naš vlasnik nije poslat u časno niti u bilo kakvo progonstvo, nego progoni nas koji još nismo pali ničice pred njegovim dosad nezabeleženim i nezapamćenim ni u mitovima svevlašćem.
Kad se odaš faraonskoj megalomaniji, da budeš graditelj kakvog savremeni svet nije video – a neobuzdano graditeljstvo pokazalo je svoje najlepše lice, na njemu se zarađuje tako mnogo, tako brzo, i tako jako, da para ima napretek i za sve vazale koji se veselo vrzmaju oko vladara, gledajući da se očešu o nogavicu njegovih faraonskih farmerki, a istovremeno bivajući spremni da zgrome svakoga za koga procene da ne ljubi gospodara onoliko koliko gospodar to zaslužuje i zapravo zahteva – kad se odaš faraonskoj megalomaniji ne možeš pomisliti da bi piramida sazdana u tvoju slavu mogla da se sruši i da možda ubije tebi ionako daleke, sve teže zamislive podanike.
Kad izdominiraš nad lekarima, kad izdominiraš (tako se sad kaže, šta ja tu mogu) nad ekonomistima, kad umetnost usmeravaš tako što odanima daješ da rukovode pozorištima, pa čak i povedeš računa da žena upravnika jednog pozorišta dobije kao feudalno dobro drugo pozorište, kad si najveći sportski mecena, zašto bi pomislio da igde postoji granica tvoje moći? Svečano otvaranje obnovljene i naravno ulepšane železničke stanice stvar je izuzetno fotogenična i korisna, ako postoji datum kad je državnom vrhu potrebno da se pohvali i da se još jednom preporuči, majstori ima da se polome da to završe navrat-nanos, pa ako se zna da slikana divota nije završena, i nije bezbedna, doradiće se to što se izgleda ipak mora doraditi, pa će ista ta stanica biti još jednom otvorena, još svečanije, još pompeznije, tako su mic po mic, ja mislim, ljudi neobuzdani zakonom, moralom, tetošeni od tzv. međunarodne zajednice, bezočno koristoljubive i takođe bestidne, zaključujući po analogiji, prestali da se obaziru i na zakon gravitacije, na zakone statike: ako nam je prošla Savamala, ako je pad helikoptera zaboravljen – ne znam ima li tamo spomenik, ili je sve u sremskoj ravnici odavno zaorano i ponovo je pod usevima shodno plodoredu koji preporučuju agronomi – ako smo Jovanjicu definisali kao ogledno dobro, ako možemo koga kod ushtednemo zatvoriti zbog tobožnjeg podrivanja ustavnog poretka, ako možemo da zaštitimo svakoga ko nam je kum ili pobratim, bez obzira šta je učinio u saobraćaju, ako smo mi sila nemerljiva i nezadrživa, zar bi se protivu nas, svemoćnih, mogao, podmuklo i zapravo bezrazložno, i nepravedno, dići neki predmet sa arhitektonskog ili građevinskog fakulteta, zvani statika?
&
Ko o čemu, Predrag Mijatović o vodi. Nisam ni znao do pre neki dan da je u časnoj upravi Partizana, kluba čijeg se spasenija od propasti latio predobri Samarićanin Rasim Ljajić, mislio sam da g. Mijatović ima besplatnu kartu za utakmice „Reala“ i da radi ne znam šta, kad, i slavni Peđa, pripadnik uprave „Partizana“, autovao se kao navijač i poštovalac Vučićevog životnog dela.
Posle nekog od mnogobrojnih posrnuća naše reprezentacije, tako je glasila pripovest, igrači svi za kaznu budu prognani u pustinju, na duži rok, ili na neodređeno vreme, ili doživotno, i, teturaju se oni kroz dine, padaju, ustaju, naiđu na karavan, glavni beduin najpre našem kapitenu Peđi ukaže čast i prospe mu na očajnički ispružene dlanove mlaz vode iz mešine: „To!“ – reče promuklim naravno glasom kažnjenik i provuče mokre prste kroz kosu zalizujući je unazad…
Zaboravio bih bio ovo, i naravno ne bih pričao vic, ali je junak ovog pasusa ponovo posegao za vodom, muka mu je, reče, kad navijači kliču dobrotvoru to što kliču: „Predsednik države koja nama godinama pomaže je – Aleksandar Vučić! On sa timom ljudi i država koju predstavlja je dala vodu, nadam se da će nam dati i u januaru, dok ne stanemo na noge…“ Kakva krasna stilska figura, Vučić sa kondirom u desnici, Kosovka devojka koja poji oba večita rivala…
Pa biće ovaj pozdrav prenesen kome treba, vladar nikad ne propušta da nagradi svakoga ko je uz njega, nikad ih neće, ako nešto i zabrljaju, prepustiti slovu dosadnog zakona, ili gnevu nepravedne i bespomoćne javnosti, božansko pokroviteljstvo za sve dokazane odanike jedan je od temelja njegove tiranije, i jači je taj temelj od svega na čemu počivaju domaće megastrukture koje čekaju da ih obradi „Nacionalna geografija“.
Peščanik.net, 12.11.2024.
Muzički blog Ljubomira Živkova
NADSTREŠNICA
