Foto: Predrag Trokicić
Foto: Predrag Trokicić

Moglo bi se reći da je centar uspeo da odoli u EU i sada u UK, a verovatno će odoleti i u SAD. To znači ili da se elektorat nije ekstremizovao ili da su se predstavničke ili pravosudne institucije oduprle. Tako se mogu opisati izbori za evropski parlament, odluka vrhovnog suda u UK i početak procedure za opoziv predsednika u SAD.

Centar – glasač, sud, poslanici – zasad uspeva samo da odoleva, ne i da uzvrati. Dakle, ništa još nije gotovo. Međutim, ovde je važna ideja centra. U tri pomenuta slučaja, to su demokratske, predstavničke i pravosudne poluge moći koje se odupiru populističkom prevratu.

Primer odolevanja predstavničke moći nalazimo u Italiji. Populistički vođa praktično je otpušten kada je stvorena nova vladajuća koalicija bez njega. Zanimljivo je da je baš Italija, prema Stivu Banonu, trebalo da bude odsudni test nacionalističkog talasa koji osvaja svet.

Drugi primeri se odnose na izvršni centar moći. Recimo, u aktuelnom francuskom slučaju izvršna grana vlasti koristi moć prinude da suzbije revolt građana. To je test legitimiteta koji ispostavlja narodni ustanak. I Francuska ga polaže. To se često događa u demokratijama. U nekim slučajevima centar gubi, na primer u Ukrajini.

Drugačije je u autoritarnim i državama sa upitnim ili nikakvim legitimitetom. Tu opet imamo dva slučaja. Na Balkanu, na primer u Srbiji, Crnoj Gori i Republici Srpskoj, postoje stalni ili povremeni protesti koji tek treba da upute izazov autoritarnim posednicima moći, mada iz različitih razloga. Ali u nekom trenutku treba očekivati jednu ili drugu vrstu krize legitimiteta.

Autoritarni režimi, na primer u Mađarskoj, mogu da opstanu ako im pođe za rukom da podriju izborne, predstavničke i pravosudne institucije. Na primer tako što praktično prerastu u jednopartijske države. Tada je opozicija suočena s visokom lestvicom očekivanja i izazova, jer je cena mobilizacije građana veoma visoka. Kao i cena eventualnog sukoba sa režimom za postizanje promena u društvu.

Drugačije je u Poljskoj ili Češkoj Republici, gde povremeno dolazi do izazova na ulicama, ali ne i totalne krize legitimiteta. Delom je to zato što te vlade nisu potpuno autoritarne. Dakle, postoji očekivanje da je izborna promena moguća.

Poseban slučaj su Rusija i Kina. Putin je od samog početka imao probleme sa legitimitetom. Zbog tih problema mu je upućen izazov na ulici u vreme kada se po treći put kandidovao za predsednika. Uspeo je da umesto demokratskog legitimiteta ponudi nacionalističku mobilizaciju za borbu protiv stranih zavera ove ili one vrste, ali svemu tome kao da se nazire kraj.

U Kini je od 1989. ekonomski napredak zamena za legitimitet. Ponekad se to tretira kao društveni dogovor između naroda i vlasti – neka vam vaša vlast sve dok traje brz i opšti napredak. S druge strane, dolazi do rastuće autoritarnosti i nacionalističke mobilizacije, delom iz domaćeg uzgoja delom podstaknuto postupcima iz inostranstva, kao što je trgovinski rat.

Ali ono što uspeva u matici ne uspeva u Hong Kongu, gde je prisutan masovan otpor i poricanje legitimiteta kineske vlasti. To ne uspeva ni na Tajvanu. Ali dok ruskoj autoritarnosti i nestabilnom legitimitetu izgleda ističe vreme, to nije slučaj u Kini.

Centar neće moći još dugo da odoleva bez neke vrste razrešenja krize u SAD i UK. Na kraju će ipak morati da presudi glasačko telo.

Tekst na engleskom

Prevela Milica Jovanović

Peščanik.net, 02.10.2019.

TEMA – TRAMPOZOIK