Razgovor vodio Hans Rauscher

 
Gospodine Clark, da li ste previše čitali Roberta Musila i Jospeha Rotha?

Nikad nije previše. Oni prosto nikada ne mogu da vam dosade.

To vas pitam zato što ste u vašoj knjizi Mesečari – Kako je Evropa uvučena u Prvi svetski rat relativno pristojni prema austrougarskoj monarhiji. Smatrate da ona nije bila „neuspela država“ osuđena na propast, već da je u poređenju sa drugima bila pravna država visokog civilizacijskog nivoa.

To je tačno. Ukoliko čitamo šta su Benes ili Masaryk pisali pre 1914, primetićemo da je i za njih, očeve češkog nacionalnog pokreta, Evropa nezamisliva bez ovog konglomerata – Austrougarske. Oni polaze od nužnosti njenog daljeg postojanja kao bezbednosnog aranžmana za manje nacije Evrope. Tek kasnije oni postaju proroci propasti.

U svojoj knjizi se detaljno bavite Srbijom. Stiče se utisak da je Srbija otpadnička država pod kontrolom hipernacionalističkih tajnih organizacija, kojima ne mogu ili ne žele da se odupru ni ubice Franz Ferdinanda.

Pojam „otpadnička država“ ne prihvatam. To je uvreda koja ničemu ne služi. Taj pojam ne postoji u knjizi. Može se reći da je Srbija u tom trenutku prolazila kroz izuzetno haotične promene pokrenute teritorijalnim proširenjem posle Balkanskih ratova i aktivnostima pretorijanskog pokreta Ujedinjenje ili smrt. Ti ljudi su bili toliko moćni da ni država nije mogla da ih kontroliše. Vladala je i jaka nacionalističko-ekspanzionistička klima, uz korišćenje pojmova kao što je srpstvo. Ali tako je bilo na celom Balkanu.

Vi kažete da je besmisleno meriti stepen krivice za početak rata.

Besmisleno je naglašavati pojedinačne odluke, kao što je obećanja nemačke pomoći Austriji koje se često smatra ključnim trenutkom, bez sagledavanja šireg konteksta. Ako niko nije želeo rat, ali su svi bili spremni da rat internalizuju u svoja strateška razmišljanja, onda to znači da utvrđivanje krivice nije dovoljno objašnjenje. Umesto toga bi trebalo da govorimo o karakteristikama sistema i o zajedničkoj političkoj kulturi. Niko nije želeo da izbegne rat ukoliko on počne.

Da li je bilo neodgovorno uverenje Austrije da može da vodi izolovani rat protiv Srbije?

Naravno da je bilo neodgovorno i nesmotreno. Sa druge strane, pitanje je da li je postojala druga opcija? Važnu ulogu igra i nespremnost Rusije i Francuske da Austrijancima daju pravo na bilo kakvo zadovoljenje. Ali kada se već bavimo virtuelnom istorijom, bilo bi bolje da je Austrija malo popustila.

Katastrofu je prouzrokovao tadašnji odnos snaga u Evropi. Da smo tada imali Evropsku uniju…

Rata verovatno ne bi bilo. Postojala bi neka instanca pomirenja i zajednička pravna kultura. Dogovorili bismo se o načinu kažnjavanja različitih delova srpske države za saučesništvo. Imali bismo nekakav proces, koji 1914. nije postojao. Potpuni izostanak evropskog dogovora bio je osnovni preduslov za izbijanje ovog rata. Nedostajala je zajednička vera u nužnost postojanja Austrougarske kao bezbednosnog faktora. U godinama pred početak rata postojala je spremnost da se odustane od Austrougarske i čak se otvoreno govorilo o njenom rasparčavanju u korist malih nacionalnih država. To je naravno bio fatalni razvoj događaja. Austrijanci su se sasvim opravdano osećali veoma izolovanima 1913/1914. Jedan austrijski političar je tada rekao: „Savetuju nas da apelujemo na Evropu, ali ona ne postoji.“

 
Der Standard, 29.11.2013.

Izbor i prevod Miroslav Marković

Peščanik.net, 05.12.2013.

TEMA – PRVI SVETSKI RAT