Na svetskoj pozornici se evo već nešto više od jednog veka smenjuju politika sile ili realpolitika i politika principa i vrednosti. Dok se Evropljani pridržavaju potonjeg, a SAD po potrebi osciluju između ta dva pola, u Rusiji još od Staljina primat ima realpolitika, što se ogleda i u Putinovoj akciji protiv Ukrajine.

Na svetu ima mesta za obe. Međutim, jedno je sasvim jasno: već ste izgubili kada na politiku sile reagujete insistiranjem na principima međunarodnog prava. Realpolitičare kao što je Putin ne impresioniraju diplomatske osude ili simbolični potezi poput isključivanja iz G8.

Realpolitički orijentisani eksperti u neverici prate prve reakcije iz SAD i Evrope na rusku politku. Glasni izrazi nezadovoljstva i prazne pretnje stvaraju utisak nemoći i otežavaju pronalaženje rešenja u skladu sa interesima zapada i građana Ukrajine. Putin je svestan da politika osuda neće biti dugog veka, jer je zapadu Rusija potrebna u rešavanju drugih svetskih sukoba.

Šta bi onda realpolitičari savetovali američkom predsedniku i evropskim političarima? Prvo, da se ne bore za nešto što ima malu praktičnu vrednost i što je neodrživo. To je Krim. Rusija tu ima daleko značajnije strateške interese od zapada ili Ukrajine (čitaj crnomorska flota) i može lakše da ih nametne.

Ruska pozicija je čak međunarodnopravno donekle legitimna. Ipak je reč o poluostrvu sa većinskim ruskim stanovništvom, a Ukrajini ga je tek 1954 „poklonio“ Nikita Hruščov.

Ovde Zapad ima šta da ponudi Putinu, a to je međunarodno priznanje i povratak Krima Rusiji. Zapad bi kao protivuslugu mogao da zahteva da se ovaj proces odvija legalno i uređeno kroz nadzirani referendum.

Zauzvrat bi Rusija mogla konačno da prizna nezavisnost Kosova, čije je odvajanje od Srbije u skladu sa istim onim principima samoopredeljenja naroda kojima se vodi i ruska politika na Krimu.

Glavni cilj zapadne politke bi trebalo da bude stabilizacija prozapadno orijentisane Ukrajine. Rusija je u tom pogledu u poslednjih nekoliko nedelja izgubila mnogo, pre svega zahvaljujući trijumfu (delimičnih) zapadnih vrednosti na Majdanu. Realpolitika je bespomoćna pred narodnim ustancima.

Putin vrlo dobro zna da je Ukrajina izgubljena za njegovu evroazijsku uniju. Njemu ostaje uloga remetilačkog faktora. To je tipična pat pozicija, koja se realpolitički može rešiti samo pregovorima. Zato SAD moraju da insistiraju da vlada u Kijevu učini sve kako bi ublažila konflikt i započela pregovore sa Rusijom tokom kojih se moraju uzeti u obzir ključni interesi obeju strana.

S jedne strane to znači osigurati prozapadnu orijentaciju Ukrajine i obećanje Moskve da se neće mešati u ukrajinsku politku. Kijev bi sa druge strane morao da garantuje sva prava građanima Ukrajine koji govore ruskim jezikom i da odustane od ulaska u NATO. To ionako ne bi bila velika cena za Zapad, budući da je NATO bespomoćan pred ruskom politikom sile.

Eric Frey, Der Standard, 04.03.2014.

Izbor i prevod Miroslav Marković

Peščanik.net, 05.03.2014.

TEMA – UKRAJINA