Povodom 100 godina od Prvog svetskog rata bečki Der Standard je objavio esej Josef Kirchengasta na 9 jezika: ruskom, BHSCG, engleskom, francuskom, italijanskom, slovačkom, češkom i mađarskom.
“Ne razumem, stvarno ne razumem. Imali smo krasnu armiju. Ljudi mogu da pričaju šta hoće, ali to je bila najlepša armija na svetu. I šta su uradili sa njom – upropastili su je poslavši je u rat!”
Posle kraja Prvog svetskog rata i sloma monarhije, Bečom je kružio ovaj vic čiji je protagonista bio grof Bobby. Njegov mračni sarkazam iskazivao je uverenje mnogih savremenika: da će veliki rat u koji bi bila uvučena vojska multinacionalne Habsburške monarhije ujedno biti kraj ove višenacionalne države. Osim toga, ovaj vic nedvosmisleno razotkriva svu apsurdnost sulude politike koja rat shvata kao legitimno političko sredstvo i princip, i koja srlja u katastrofu.
Katastrofa pokrenuta u leto 1914. atentatom u Sarajevu, završila se tek padom Berlinskog zida u novembru 1989. Rat dug 75 godina – najužasniji do tada, nemerljiv po broju žrtava, a u pauzama vođen bez krvavih sukoba – značajno je oblikovao kratki dvadeseti vek.
Mnogi istoričari proglašavaju ga evropskim građanskim ratom. Mnogi, kao Dan Diner, tvrde da bi bilo još tačnije nazvati ga svetskim građanskim ratom. Verovatno da niko od političkih i vojnih aktera iz 1914. nije ni sanjao kakve će posledice proizvesti njihove akcije. Tek današnji osvrt nam omogućava da shvatimo kako je – na prvi pogled neizbežno – jedan čin izazivao reakcije, sve dok 1945. pola Evrope nije ležalo u ruševinama, a zatim još pola veka prošlo u paralizi Hladnog rata.
Bilo je to doba neprekidne orgije izama: imperijalizam – nacionalizam – revanšizam – fašizam – nacionalizam – boljševizam – staljinizam. I sve je bilo prošarano naizgled istorijski zasnovanom konstantom antisemizitma, čije je praktično sprovođenje svoj neshvatljivi vrhunac dostiglo sa holokaustom. Industrijsko, masovno ubistvo miliona ljudi je – uz svu monstruoznost ovog zločina – imalo dodirnih tačaka sa Prvim svetskim ratom, sa novom tehnologijom masovnog nasilja, od mitraljeza, mašinskih pušaka, preko oklopnih vozila do bojnih otrova. Kaplar Adolf Hitler formirao se na ovim iskustvima.
Za Prvi svetski rat, kojeg Francuzi i Britanci još uvek zovu Veliki rat, Heraklit bi rekao da je više nego svi drugi ratovi “otac svih stvari” – piše nemački istoričar Heinrich August Winkler u drugom tomu svog monumentalnog dela Istorija Zapada (Geschichte des Westen). Winkler svoju tvrdnju podupire citatom nemačkog ekonomiste Moritza Juliusa Bonna iz 1925: “Veliki rat omogućio je pobedonosni trijumf teorije nasilja.”
Da li je sve bilo zaista neizbežno? Ili je ubistvo austrijskog prestolonaslednika 28. juna 1914. u Sarajevu od strane srpskog atentatora bilo takoreći “nesreća na radu” istorije, koja bi inače išla nekim sasvim drugim tokom. Među istoričarima preovlađuje saglasnost da bi do rata između Habsburške monarhije i Srbije došlo pre ili kasnije. Ostalo nam je poznato: stvaranje saveza među velikim silama po automatizmu koji je već imao karakter igre va bank – stavljanja svega na kocku, stav “Sve ili ništa” koji se ne obazire na beskrajne ljudske žrtve.
Winkler u svom radu nabraja: 65 miliona mobilisanih vojnika, 8,5 miliona palih u borbi, preko 21 milion ranjenih, 7,8 miliona ratnih zarobljenika i nestalih, preko 5 miliona stradalih civila u Evropi bez Rusije. A to je bio, ako pogledom obuhvatimo i period 1939-1945, tek početak.
Jedna od velikih istorijskih ironija jeste i ta da je ovaj neumoljivi automatizam zaustavljen separatnim mirom iz Brest-Litovska u martu 1918, koji su sklopile Nemačka i sovjetska Rusija, a koji se odigrao pošto su boljševici preuzeli vlast u Rusiji u oktobru/novembru 1917 (u zavisnosti od važećeg kalendara). Računica Nemaca, koji su Lenjina doveli u Rusiju oklopnim vozom, bila je kratkovida.
Tako je rođena ideja o Sovjetskom Savezu, na snazi od 1941, kao glavnom Hitlerovom ideološkom protivniku i kao prepreci njegovom cilju: porobljivačkom ratu koji je trebalo voditi do uništenja “jevrejskog boljševizma”. Poraz Hitlerove Nemačke doveo je Staljina na vrhunac moći (i stavio mu mitski oreol koji ima i danas), od Sovjetskog Saveza načinio velikog ideološkog i imperijalnog protivnika Zapada i zapečatio podelu Evrope na period koji se protegao preko četiri naredne decenije.
Velike sile iz 1914. bile su programirane za rat, a njihova računica je bila da će ratom izvući više nego mirom. Vladalo je raspoloženje koje se može opisati lozinkom “Sad ili nikad”: trebalo je iskoristiti pogodnosti trenutka da bi se rešili narastajući problemi. Ovo je važilo u slučaju odnosa etablirane svetske sile Engleske i njenog glavnog izazivača Nemačke; važilo je u slučaju Francuske koja se nadala da će uspeti da spere uvredu koju joj je nanela Nemačka 1871; važilo je u slučaju nemačkih i ruskih ambicija u Srednjoj, Istočnoj i Jugoistočnoj Evropi; i važilo je za austrijsko-srpsko rivalstvo na Balkanu.
Pa ipak, nijedan od problema koji su se nagomilavali do 1914. nije rešen ratom. Glavni sukobi su se tek tada rasplamsali. Američki istoričar Timothy Snyder koji je svoja istraživanja sprovodio i u Beču, ovu situaciju je opisao pokušajem isterivanja đavola Belzebubom. Po njegovim rečima, okidač rata bio je koncept nacionalnih država koji je dolazio sa Balkana. On je doveo do rastakanja multinacionalne Dunavske monarhije, a posle 1918. saveznici su ovo “rešenje” primenili na veliki deo ostatka Evrope.
Ali princip prava na samoopredeljenje naroda, koji je posle rata proklamovao američki predsednik Woodrow Wilson, pokazao se, koliko god bio smišljen u dobroj nameri, kao neodgovarajući instrument za rešavanje međunacionalnih konflikata. To je postalo jasno već u slučaju mirovnih sporazuma sa Austrijom i Mađarskom. U slučaju Mađarske, koja je izgubila dve trećine svoje nekadašnje teritorije i tri miliona Mađara, posledice toga se osećaju i danas. Nacionalistički preporod pod Viktorom Orbanom delimično se može objasniti ovim razvojem događaja.
Imperijalizam, nacionalizam, revanšizam: ni 1920. osnovano Društvo naroda, niti Ujedinjene nacije koje su 1945. nastale kao organizacija naslednica, nisu se pokazale kao institucije dorasle okončavanju ovih problema. Godine 1952. usledio je novi pokušaj: sa Evropskom zajednicom za ugalj i čelik, Francuska i Nemačka su započele rešavanje starog rivalstva kroz novi model kooperacije. Šezdeset godina kasnije, njena okasnela naslednica Evropska unija dobija Nobelovu nagradu za mir. Na čuđenje mnogih.
Neposredni razlozi za osnivanje Evropske unije povezani su sa iskustvom Drugog svetskog rata. Istina je međutim da su njene vrednosti, pravila i institucije proizašle iz pouka o uzrocima i posledicama Velikog rata 1914 – 1918. One podrazumevaju davanje prednosti rešavanju sukoba kroz balansiranje interesa i solidarnost, a ne korišćenjem sile. A to se ne može postići bez delimičnog odricanja od nacionalnog suvereniteta.
Evrokriza je najteži test koji je EU, makar za sada, položila. Ali nacionalističko komešanje u mnogim zemljama članicama pokazuje da zli duhovi iz 1914. još uvek nisu razvejani.
Josef Kirchengast, Der Standard, 29.11.2013.
Preveo Uroš Miloradović
Peščanik.net, 04.12.2013.
PRVI SVETSKI RAT