Cion

XIX poglavlje iz knjige „LTI. Beležnica jednog filologa“ Viktora Klemperera, s nemačkog prevele Maja Matić i Aleksandra Bajazetov, Fabrika knjiga, 2024.

Sa Zelikzonom smo redovno razmenjivali dobra: on je bio dijabetičar, pa nam je donosio krompir, a za uzvrat je dobijao majušne porcije mesa i povrća. Nikad nisam do kraja shvatio zašto, i uvek mi se nekako činilo dirljivim to što je prema nama dvoma uskoro počeo da gaji istinsku naklonost, iako je mrzeo sve nemačko, a svakog nemačkog patriotu među zvezdonoscima (mada je takvih sada bilo tek veoma malo) smatrao budalom ili licemerom. Zelikzon je rođen u Odesi, i tek je kao četrnaestogodišnjak, tokom Prvog svetskog rata, došao u Nemačku; njegov cilj bio je Jerusalim, uprkos tome što je, ili, kako je on tvrdio, upravo zato što je u Nemačkoj pohađao i školu i univerzitet. Mene je neprestano pokušavao da ubedi u to koliko su moji stavovi besmisleni. Kod svakog hapšenja, svakog samoubistva, svake vesti da je neko umro u logoru, dakle, kad god bismo se sreli, a to se dešavalo sve češće, pošto smo se svaki put sve žustrije raspravljali, svaki put Zelikzon bi rekao: „I Vi mi tvrdite da ste još uvek Nemac, i da čak volite Nemačku? Još malo pa ćete Hitleru i Gebelsu izjaviti ljubav!“

„Oni nisu što i Nemačka, a ljubav, uopšte se ne radi o tome. Uzgred, danas sam pronašao nešto fino na tu temu. Jeste čuli nekad za Julijusa Baba?“

„Jesam, jedan od Literaturjuden iz Berlina, dramaturg i kritičar, tako beše?“

„U Štajnicovoj biblioteci, a sam bog zna kako je to tamo dospelo, stoji jedno privatno izdanje, pedesetak pesama, samo za prijatelje, objavljeno kao rukopis, zato što Bab sebe nikad nije smatrao istinski kreativnim liričarem, nego je iza svojih stihova uvek nazirao tuđu melodiju. Veoma pristojna skromnost, i sasvim primerena; čas vas nešto asocira na Georgea, čas na Rilkea, sve je to nekako više priučeno nego autentično. Ali ipak, ima tu jedna strofa koja me je toliko dirnula da sam gotovo zanemario koliko je izveštačena i neoriginalna. Prepisao sam je u dnevnik, sad ću da vam je pročitam, a uskoro ću je i napamet znati, toliko mi ne izlazi iz glave. Dve pesme posvećene Nemačkoj, jedna iz 1914, jedna iz 1919, i obe počinju s istim priznanjem:

A Nemačku da li voliš? – Oh, nemoj me to pitati!
Ta zar kosu il’ krv svoju volet’ mogu, sebe sama?
Nije l’ ljubav u smelosti, i može l’ u dobit stati?!
Ne izborom, dublje mnogo, jačim mnogo sam sponama
Vezan ja za zemlju ovu, zemlju kojom ću se zvati.

Da onaj stih sa smelošću i dobiti ne vuče toliko na Georgea, skoro bih pozavideo. Baš tako stvari stoje, i to ne samo za ovog pesnika i mene nego i za hiljade drugih ljudi.“

„Autosugestija, samoobmana u najboljem slučaju, a počesto i čista laž, a između svega toga, naravno, bezbrojne nijanse.“

„A ko je napisao najlepšu nemačku pesmu Prvog svetskog rata?“

„Ne mislite valjda na Lisauerov afektirani, huškački spev?“

„Ne, svašta! Nego na ovo: ‘Na obali Dunava dva gavrana stoje’, valjda sam dobro upamtio… nije li to Jevrejin Cukerman spevao pravu nemačku narodnu pesmu?“

„Ona je toliko prava, to jest tako umetnički napravljena prema narodnom uzoru i osećanju kao što je i ‘Lorelaj’, ali Vi sigurno znate da se Hajne ipak vratio svojoj jevrejskoj veri, ali da je Cukerman bio cionista i da je pisao cionističke pesme, to sigurno ne znate. Stvarno je tačno onako kako je pisalo na oglasnoj tabli vašeg fakulteta, i još ponegde, ‘Kad Jevrejin piše na nemačkom, on laže!’“

„Pa ovo je da čovek poludi, niko od vas ne uspeva da se otrgne pobednikovom jeziku, pa čak ni Vi, koji u svim Nemcima samo neprijatelje vidite!“

„Mnogo više on govori naš jezik nego mi njegov! On je učio od nas. Samo što on sve deformiše i pretvara u laž, u zločin.“

„Molim? On učio od nas? Kako sad to?“

„Sećate se još onih prvih nastupa iz 1933? Kad su nacisti organizovali one velike demonstracije protiv Jevreja? ‘Jednosmerna ulica za Jerusalim!’ i ‘Beli jelen će prognati Jevreje’,¹ i sve one parole i slike i plakati? U povorci je bio i jedan Jevrejin, koji je na štapu nosio transparent, a na transparentu je pisalo ‘Napolje mi!’“

„Čuo sam priču, samo sam mislio da je to vic, gorka šala.“

„Ne, stvarno je bilo tako, i to ‘Napolje mi!’ starije je od sve hitlerovštine, ne govorimo mi jezikom pobednika, nego je Hitler učio od Hercla.“

„Ne mislite valjda da je Hitler pročitao išta Herclovo?“

„Ne mislim da je Hitler išta ozbiljno čitao. Samo je tu i tamo hvatao parčiće opšteg obrazovanja, samo ih smušeno ponavljao i prenaglašavao ono što mu je bilo potrebno za njegov sumanuti sistem, ali u tome i jeste genijalnost ili dijaboličnost njegovog ludila, ili pak njegovog zločinačkog uma, kako god da ga nazovete, čime god da ga objasnite, to što on sve što slučajno usput uhvati ume da predstavi tako da to odmah povuče primitivne ljude, i što čak i ljude koji umeju ili su makar umeli koliko-toliko da misle svojom glavom opet vraća na nivo primitivnih životinja u hordi. A tamo u Majn kampfu gde prvi put pominje svoj antisemitizam, ono što je doživeo i naučio u Beču, tu je već odmah kod cionizma, koji u Beču nije mogao prevideti. Još jednom, on sve pretvara u karikaturu, i to na najprljaviji, najsmešniji način na koji bi to svaki ološ uradio: crnokosi jevrejski momak s osmehom Sotone na licu vreba plavokosu arijevku kako bi preko nje oskrnavio germansku rasu, i to da bi njegova niža rasa, narod Jevreja, osvojila vlast nad čitavim svetom – stvarno, ovo je citat, govorim, doduše, po sećanju, ali na najvažnijim mestima ga citiram doslovno!“

„Znam, znam, čak bih mogao još tačnije da Vam navedem to mesto, jer naš nadzornik odlično vlada Hitlerovim citatima, a ovo je jedno od njegovih omiljenih mesta. To onda ide i dalje: Jevreji su posle Prvog svetskog rata doveli Crnca na Rajnu kako bi prinudnom bastardizacijom pokvarili belu vladalačku rasu. Ali kakve to veze ima sa cionistima?“

„Sigurno je od Hercla naučio da Jevreje posmatra kao narod, kao političku celinu, i da ih sve podvede pod Weltjudentum, belosvetske Jevreje.“

„Ali zar time ne optužujete Hercla najstrašnije?“

„Šta Hercl može što ga je jedan krvolok pokrao i što ga Jevreji u Nemačkoj nisu slušali na vreme? Sad je kasno, a sad nam onda još i vi dođete.“

„Ja ne.“

„Vi! Pa Vi ćete uskoro još tvrditi, isto kao i Ratenau, da u Vama kuca jedno plavokoso germansko srce i da su nemački Jevreji nekakvo nemačko pleme, negde na pola puta između severnih Nemaca i Švaba.“

„Ono s plavokosim germanskim srcem sigurno neću, to mi je previše neukusno, ali neka vrsta nemačkog plemena, to bi, čisto duhovno gledano, i moglo biti tačno, hoću da kažem, moglo bi se odnositi na ljude kojima je nemački maternji jezik i čije je ukupno obrazovanje nemačko. ‘Jezik je više od krvi!’ Rozencvajga inače ne marim baš mnogo, njegova pisma mi je dala tajna savetnica Elza, ali Rozencvajg ima veze s Buberom, a mi smo kod Hercla.“

„Nema nikakvog smisla da pričam s vama kad ne znate Hercla. Morate da pročitate Hercla, to sad nužno spada u vaše obrazovanje, videću da vam nabavim nešto njegovo.“

Ovaj me je razgovor proganjao još danima. Zar je zbilja stvar neobrazovanja to što nikad nisam pročitao ni jedan jedini Herclov redak, i kako to da me nikad ništa nije navelo na to? Naravno da sam odavno čuo za njega, i nekoliko puta u životu sam se sreo i sa cionističkim pokretom – najpre početkom veka, kad su me u Minhenu vrbovali da se priključim jednom jevrejskom studentskom bratstvu. Tada sam samo slegnuo ramenima, kao da je u pitanju puka detinjarija. Potom sam, koju godinu pred Prvi svetski rat, o Herclu pročitao u Šniclerovom Putu u slobodu, a potom ga je neko pomenuo prilikom jednog predavanja koje sam održao u Pragu. U Pragu, gde sam u jednom kafeu proveo nekoliko sati sa studentima cionističke orijentacije, zaključio sam, i to s još većim ubeđenjem nego kad sam pročitao Šniclera, da je u pitanju čisto austrijska stvar. Tamo gde su ljudi navikli da državu dele prema nacionalnostima koje su međusobno zavađene ili se u najboljem slučaju tolerišu, tamo možda i postoji nekakva jevrejska nacionalnost; a tamo gde postoji četvrt naseljena Jevrejima iz Galicije, sve ljudi iz malograđanskih slojeva koji žive u dobrovoljnom getu i istrajavaju na sopstvenom jeziku i običajima, otprilike onako kako žive i Jevreji u Poljskoj i Rusiji, potlačeni i proganjani, pa je otud i razumljivo što čeznu za nekim boljim zavičajem, tamo je cionizam sasvim razumljiv, i samo je jedno nejasno: naime, zašto se javio tek devedesetih godina devetnaestog veka, tek kad se pojavio Hercl. Jer zaista, na svim tim mestima on je postojao i daleko ranije, čak i u nekom rudimentarnom političkom obliku – jedino novo što je Hercl dodao pokretu koji je zapravo već postojao bilo je to isticanje političkog momenta i uključivanje Jevreja zapadne Evrope, koji su u stvari živeli u evropskim uslovima i sasvim emancipovano, njihov angažman za ideju naroda i plan o povratku u Palestinu.

No, šta se sve to ticalo mene, šta se sve to ticalo Nemačke? Znao sam, naravno, da cionizam ima pristalice u poznanjskoj provinciji, znao sam da i kod nas u Berlinu postoji grupa cionista, da postoje čak i cionističke novine – ali u Berlinu je bilo raznih ekscentrika i egzotičnih čuda, postojao je čak i kineski klub. Kakve to veze ima s mojim životom, sa mnom lično? Ja sam bio toliko siguran u to da pripadam Nemačkoj, Evropi, čovečanstvu, svom dvadesetom veku. Krv? Rasna mržnja? Ama ne danas, ne ovde – usred Evrope! A ni ratova više neće biti, bar ne usred Evrope… možda negde po rubovima, na Balkanu, ili u Aziji, u Africi. Sve do juna 1914. smatrao sam pukom maštarijom sve što se pisalo o mogućem povratku u srednji vek, a meni je srednji vek bilo sve što se nije moglo spojiti s mirom i kulturom.

A onda je došao Prvi svetski rat, i moja vera u čvrstinu evropske kulture ozbiljno je poljuljana. Razume se da sam iz dana u dan osećao da je bujica antisemitizma, nacizma sve jača – ta bio sam okružen profesorima i studentima, i ponekad mi se čini da su oni bili gori od malograđana… (ili svakako snose veću krivicu nego oni). A naravno da sam primećivao i da je cionistički pokret i kod nas bivao sve jači, ali iz odbrane, iz samoodbrane – samo što se mene to nije ticalo, jer ja ni slova nisam pročitao od svih onih posebnih jevrejskih publikacija koje sam posle s mukom skupljao po jevrejskim kućama. Da li sam se to zatvarao iz inata, da li iz neosetljivosti? Mislim da ni jedno ni drugo nije tačno. Da li sam se samo očajnički hvatao za Nemačku, da li sam odbijao da shvatim koliko je ta ljubav neuzvraćena? Ni to, sigurno, nije tu bilo nikakve patetike, samo su se neke stvari podrazumevale. Zbilja, Babovi stihovi kazuju sve što bih ja imao da kažem o tome. (Šta li bi sam Bab danas rekao na njih? Da li je uopšte živ? – Poznavao sam ga kad smo bili dečaci od dvanaest, trinaest godina, i posle ga više nisam video.) Ali sad već suviše zalazim u moj dnevnik iz 1942. godine, a suviše se udaljavam od svoje beležnice.

Ili možda i ne, možda i ovo potpada pod tu temu, jer ja sam se tada pitao da li sam jedino ja pogrešno ili nepotpuno sagledavao kako ove stvari stoje u Nemačkoj; ako je to tako, onda ne smem da verujem ni u ono što sad vidim, onda sam nepodoban bar kad je jevrejska tema u pitanju. Pomenuo sam to kad sam, kao i svakog vikenda, obišao Markvalda. Markvald je bio gotovo potpuno oduzet, ali duhom i te kako živ čovek od skoro sedamdeset godina. Na svakih nekoliko sati, kad bi bolovi postali već nesnosni, njegova srčana žena davala bi mu injekciju morfijuma. Tako je to trajalo godinama, i moglo je da potraje još godinama. Markvald je živeo za to da opet vidi svoje sinove, koji su emigrirali, i da upozna unuke. „Ali ako me odvedu u Terezijenštat, gotov sam, tamo sigurno neću dobijati morfijum.“ Markvald je zaista i otpremljen u Terezijenštat, i to bez kolica, i zaista je skončao tamo, kao i njegova žena. U izvesnom smislu on je bio izuzetak među zvezdonoscima isto kao što je to bio i nekvalifikovani radnik i službenik u fabrici: njegov je otac imao imanje u srednjoj Nemačkoj, pa je Markvald, koji je studirao poljoprivredu, preuzeo očevo imanje i radio na njemu sve dok u Prvom svetskom ratu nije dobio visoku funkciju u saksonskom ministarstvu za poljoprivredu. Ponekad bi mi (i to spada u rubriku s naslovom Juda) pričao o tome kako se tada govorilo da Jevreji ubijaju svinje ne bi li Nemci poumirali od gladi, i o analognim merama koje nacisti sprovode, samo pod drugačijim imenom: ono što se u Prvom svetskom ratu zvalo jevrejsko ubistvo sada se zvalo nemačka predostrožnost i planska privreda u interesu naroda. Međutim, razgovori s mojim paralisanim prijateljem ni izdaleka se nisu vrteli samo oko poljoprivrede: oboje Markvaldovih i te kako su se zanimali za politiku i za književnost, bili su načitani, a za probleme nemačkih Jevreja su se, kao, uostalom, i ja, nužno zainteresovali zbog svega što se dogodilo tokom poslednjih godina. S tim što ni oni nisu sasvim umakli pobednikovom jeziku. Dali su mi da pročitam obiman, bogato opremljen rukopis, istoriju njihove porodice, čiji tragovi u Nemačkoj mogu da se prate nekoliko vekova unazad, i tu se često koristi nacistički rečnik, čitav je spis bio doprinos Sippenkunde („proučavanju rodne zajednice“, genealogiji), a u njemu se čak mogla naći i simpatija za poneki „autoritarni“ zakon novog režima.

S Markvaldom sam, dakle, razgovarao o cionizmu, pitao sam ga da li ga uopšte smatra bitnim za Nemačku. Ljudi iz administracije bolje umeju da procene statističku stranu stvari. Da, naravno, i on se već susreo s tim „austrijskim pokretom“, rekao je Markvald, i on je primetio da je taj pokret posle kraja Prvog svetskog rata i kod nas ojačao, pod pritiskom antisemitizma, ali nikad se on nije proširio na Nemačku, kod nas je to uvek bila samo manjina, grupica, a velika većina nemačkih Jevreja ionako se više nije mogla odvojiti od nemstva. O neuspeloj asimilaciji ili o njenom poništavanju ne može biti govora; nemački se Jevreji, dakako, mogu istrebiti, ali se ne mogu raznemčiti, ne mogu čak ni ako sami rade na svom raznemčenju. I onda sam ja prepričao šta mi je Zelikson rekao o Herclovom uticaju na nacizam…

„Hercl? Ko je to, ili ko je to bio?“

„Znači, ni vi niste čitali ništa njegovo?“

„Čak prvi put i čujem za njega.“

Ne, ni ona ne zna za njega, potvrdila je gospođa Markvald.

Beležim ovo u svoju odbranu. Mora da je bilo i mnogo, mnogo više ljudi u Nemačkoj kojima je cionizam sve do samog kraja ostao potpuno stran. I nije tačno da je jedan tako radikalan zagovornik asimilacije, jedan „nearijevski hrišćanin“, jedan poljoprivrednik, loš primer, naprotiv! On je i te kako dobar primer, tim pre što je sedeo na visokom položaju, s kog je morao imati daleko bolji pregled. Les extrêmes se touchent: to pravilo važi i zato što čak i sasvim suprotne strane uvek znaju gotovo sve jedna o drugoj. Kad sam 1916. bio u vojnoj bolnici u Paderbornu, u nadbiskupovoj biblioteci našao sam najbolje od francuske prosvetiteljske književnosti…

Ali Hitler je svoje godine učenja proveo u Austriji, i kao što je otud u nemački administrativni jezik preneo reč „Verlautbarung“, obznana, tako je sigurno u Austriji čuo i ponešto od Herclovog jezika i načina mišljenja (prelazak od jednog na drugo jedva da se može primetiti, i to naročito kod primitivnih priroda), ukoliko je nečega poput misli kod Hitlera uopšte i bilo. Ne mnogo posle ovih razgovora i glasnog razmišljanja, Zelikson mi je doneo dve Herclove knjige, Cionističke spise i prvu knjigu Dnevnika, obe objavljene 1920. i 1922. kod „Jevrejske izdavačke kuće“ iz Berlina. Pročitao sam ih s potresenošću koja se graničila s očajanjem. Prvo što sam o svemu tome zabeležio u dnevniku glasi: „Gospode, sačuvaj me od prijatelja! U ove dve knjige se, uz malo volje, može pronaći dovoljno dokaznog materijala za mnogo toga što Hitler i Gebels i Rozenberg iznose protiv Jevreja, i čak ne treba ni mnogo spretnosti da bi se to protumačilo ili karikiralo.“

Kasnije sam u nekoliko crtica i citata pribeležio u čemu su to Hitler i Hercl slični, a u čemu se razlikuju. Jer, hvala bogu, bilo je među njima i razlika.

Pre svega: Hercl nigde ne govori o tlačenju, a ponajmanje o istrebljenju čitavih naroda, on nigde ne zagovara onu ideju na kojoj počivaju sve nacističke strahote, naime, ideju odabranosti i ideju da neka rasa ima pravo na to da vlada nad drugima, ili da jedan narod ima pravo da vlada čitavim čovečanstvom, a ono je svakako sačinjeno od ljudi nižeg reda. Hercl samo zahteva ravnopravnost za grupu potlačenih ljudi, samo skromno odmeren, siguran prostor za grupu zlostavljanih i proganjanih. Frazu o ljudima nižeg reda on koristi samo tamo gde govori o tome da se s galicijskim Jevrejima postupa kao da su ljudi nižeg reda. I osim toga, Hercl nije uskogrud i zadrt, on nije čovek neobrazovana duha i duše kao što je to Hitler, on nije fanatik. Hercl bi samo hteo da bude fanatik, i uspeva da dobaci tek dopola, on nikad ne uspeva da zatomi u sebi razum i odmerenost i čovečnost, on se uvek samo u pojedinim trenucima oseća kao neko kog su poslali bog i sudbina, i neprestano se pita da možda ipak nije samo maštoviti feljtonista, a ne nekakav drugi Mojsije. Od svih njegovih planova sasvim je nesporan i sasvim jasno formulisan samo ovaj jedan: da neemancipovanim, istinski ugroženim masama istočnoevropskih Jevreja, koji su ostali na nivou naroda, treba stvoriti nekakav zavičaj. No, čim dođe do zapadne strane tog istog problema, Hercl se upliće u protivrečnosti koje nikako ne uspeva da razreši. Definicija pojma narod postaje nejasna, i ne može se sa sigurnošću reći da li je Herclov gestor, čovek koji vodi vladine poslove, diktator ili te poslove možda ipak vodi parlament; Hercl ne želi da pravi razlike među rasama, ali ipak zabranjuje mešovite brakove; sa „setnom“ radošću vezan je za nemačko obrazovanje i nemački jezik, koji, kao i sve drugo zapadno, želi da prenese u Palestinu, ali narod Jevreja ipak treba da čini bezlična masa istočnoevropskih stanovnika geta, i tako dalje, i tako dalje. Po svim ovim kolebanjima vidi se da Hercl nije genijalan, ali jeste topao i interesantan čovek.

No, čim uobrazi da je božji poslanik i čim oseti da treba da bude dorastao svojoj misiji, misaone, moralne, jezičke sličnosti jevrejskog i nemačkog mesije pridobijaju čas groteskne, čas zastrašujuće razmere. Hercl „vije nacionalsocijalni barjak“ sa sedam zvezda, koje simbolizuju sedmočasovno radno vreme, on uništava sve što mu se suprotstavlja, razara sve što mu se nađe na putu, on je vođa kom je sudbina dodelila zadatak, i on ostvaruje ono što masa njegovog naroda nesvesno sanja, masa od koje on treba da načini narod, a vođa „mora da ima čvrst pogled“. No, vođa mora da ima i osećaja za psihologiju i za potrebe masa. I pored toga što sam spada u red slobodnih mislilaca, i pored toga što se zalaže za nauku, Hercl tvrdi da masa treba da ima svetilišta za svoju detinjastu veru, a nije mu strano ni da koristi svoju harizmatičnost. „Gledao sam i slušao“, beleži on posle jednog uspešnog masovnog skupa, „kako nastaje legenda o meni. Narod je sentimentalan, mase ne vide jasno. Čini mi se da već sad nemaju nikakvu jasnu predstavu o meni. Oko mene počinje da se vije blaga izmaglica, i ona će se možda pretvoriti u oblak u kojem ću hodati.“ U propagandi su sva sredstva dozvoljena: ako se detinjastim masama može doskočiti pravoverjem i mestima do kojih će hodočastiti, onda u asimilovanim i obrazovanim krugovima cionizam treba propagirati „preko snobizma“, na primer, tako što će se bečkom klubu žena skrenuti pažnja na balade o Judi Berisa fon Minhhauzena, i na prateće ilustracije Mošea Lilijena. (Ako već sad ukažem na to da je Minhhauzen pre Prvog svetskog rata u mnogim jevrejskim udruženjima sam čitao svoje pesme o Judi, a da je u Hitlerovom Rajhu slavljen kao veliki nemački pesnik i da se odlično slagao s nacistima kao pravi zagovornik ideologije krvi i tla, time zapravo već stižem tamo kud sam i pošao; zato bolje da ne žurim.) Spoljna raskoš i nametljivi simboli su dobri i neophodni, a naročit značaj treba pridavati uniformama, zastavama i proslavama. Kritičari su nepoželjni, i prema njima se postupa kao prema državnim neprijateljima. Otpor važnim merama ima da se lomi „bespoštedno i nemilosrdno“, a ne treba prezati ni od nabeđivanja i vređanja svih koji misle drugačije. Kad se takozvani Protestrabbiner iz sasvim konkretnih verskih razloga usprotive cionizmu kao političkom pokretu i pokretu koji pokušava da obuhvati i zapadnu Evropu, Hercl će reći: Dogodine u Jerusalimu! Tokom poslednjih decenija „nacionalnog propadanja“ (Hercl tu misli na asimilaciju) neki su rabini „razvodnili“ značenje ovog prastarog pozdrava, Jerusalim koji se u njemu pominje njima je London, Berlin ili Čikago. „Ako se jevrejsko predanje tako tumači, onda od jevrejstva zaista ne ostaje ništa više nego godišnja apanaža koju ova gospoda prima.“ Mamljenje i pretnju treba dobro dozirati, nikog ne treba prinuđivati da emigrira, ali ko god okleva, ko god okasni, taj neće dobro proći ni ovde ni tamo, narod u Palestini će „svoje prave prijatelje tražiti među onima koji su se za ovu stvar borili i patili još kad se za to nisu dobijale počasti nego samo uvrede“.

Ovo jesu opšte fraze i opšti ton koji su zajednički obama vođama, ali Hercl u više navrata onom drugom vođi daje u ruke užasno oružje. On hoće da prisili Rotšildove da svoj imetak stave u službu jevrejskog naroda, pošto sad vojske svih velikih sila rade samo u njihovu korist. A kako će se ujedinjeni i zbijeni jevrejski narod (i stalno to ponavljanje, mi smo jedna celina, mi smo jedan narod!), kako će se, dakle, jevrejski narod afirmisati i steći poštovanje? Tako što će se sa svojim novcem uključiti u mirovne pregovore zaraćenih evropskih sila, i to će ići tim lakše što će i po uspostavljanju jevrejske države, Judenstaat, u evropskom inostranstvu ostati još dovoljno Jevreja koji će odražavati vezu sa svojom državom i služiti joj tako spolja. Čega sve ovde nema što nacizam ne bi mogao da protumači onako kako to njemu odgovara!

I neprestano se nameće koliko su ova dva čoveka slična i kao ličnosti, i kako sličan jezik koriste. Treba samo pobrojati koliko je prijema, koliko govora, koliko bednih poteza Hitlerovog režima proglašeno istorijskim. A kad Hercl glavnom uredniku Nove slobodne štampe tokom šetnje izlaže svoje ideje, to je onda „istorijski čas“, i kad ostvari i najmanji diplomatski uspeh, to onda odmah pridobija istorijski značaj. U jednom će trenutku Hercl svom dnevniku poveriti da se na ovom mestu završava njegova privatna egzistencija a počinje njegovo istorijsko bivstvovanje…

Tolike podudarnosti između ova dva čoveka – idejne i stilske, psihološke, spekulativne, političke! I koliko su oni samo radili jedan drugom u prilog! Od svega na čemu Hercl želi da zasnuje jedinstvo jevrejskog naroda stoji samo jedno: jedinstvenost njegovog protivnika i progonitelja – no, upravo tako su se Jevreji svih nacija za Hitlera i stopili u Weltjudentum, belosvetsko jevrejstvo, a Hitler sam, njegova manija gonjenja i lukavstvo njegove maničnosti, koja se sobom samom hranila, konkretizovali su ono što je ranije postojalo samo kao ideja, i cionizmu i jevrejskoj državi priveli više simpatizera nego što je to mogao sam Hercl. A Hercl, opet, ta od koga je Hitler mogao da preuzme bitnije i korisnije stvari za svoje svrhe?

Na ono što ja pokušavam da otaljam zgodnim retorskim pitanjem ne može se dati odgovor manji od bar jedne doktorske disertacije. Nema sumnje u to da je cionizam na više mesta uticao na nacističku doktrinu i da ju je obogatio, ali nećemo baš uvek sa sigurnošću moći da ustanovimo šta su to tačno firer ili ovaj ili onaj učesnik u stvaranju Trećeg rajha preuzeli baš od cionizma.

Problem je, naime, u tome što i jedan i drugi, i Hitler i Hercl, koriste u velikoj meri slično nasleđe. Već sam rekao šta smatram nemačkim korenom nacizma: to je sužena, skučena, pervertirana romantika. Ako tome dodam još i romantičarski kič, onda sam sasvim precizno oslikao duhovnu i stilsku srodnost dvaju vođa. Hercl u više navrata s mnogo ljubavi navodi da mu je uzor Vilhelm II; Hercl jasno prepoznaje psihičke korene vilhelmovske junačke poze (zna Hercl dobro da se ispod izvijenog brka krije oduzeta ruka), pa je car zbog toga samo još miliji njegovom srcu. I novi jevrejski Mojsije sanja o gardi sa srebrnim kirasama. Hitler, doduše, jeste smatrao da je Vilhelm iskvario narod, ali je delio s njim junački afekt i sklonost romantičarskom kiču, tačnije, daleko ga je prevazišao u tome.

Naravno, o Herclu sam razgovarao i s tajnom savetnicom Elzom, i ona ga je, naravno, znala. Međutim, Elza nije mogla ozbiljno da se zagreje za njega, nije osećala prema njemu ni naročitu ljubav ni naročitu odbojnost. Suviše joj je Hercl bio „vulgaran“, premalo „produhovljen“. Jeste da je imao najbolje namere sa sirotim istočnoevropskim Jevrejima, i nema sumnje da je za njih mnogo toga dobrog uradio. „Ali nama nemačkim Jevrejima Hercl ništa ne znači; osim toga, on je u cionističkom pokretu čak prilično prevaziđen. Ja se nešto ne zanimam naročito za tamošnje političke sukobe; s umerenim buržujem Herclom ne slaže se nijedna od dve stranke, ni strogi nacionalisti ni komunisti i simpatizeri Sovjetskog Saveza. Što se mene tiče, ja smatram da je bitno da cionizam ima ulogu duhovnog predvodnika, a tu je onda Buber nesumnjivo najvažniji. Martina Bubera cenim, i da samo nisam tako fanatično… pardon!… tako u potpunosti vezana za Nemačku, sasvim bih mu se priklonila. To što kažete za Herclov romantičarski kič sasvim je tačno, a Buber je, naprotiv, pravi romantičar, čisti, duboki, gotovo bih rekla sasvim nemački romantičar, tako da na kraju i on zagovara posebnu jevrejsku državu, dopola Hitlerovom krivicom, a dopola, blagi bože, pa on je, u krajnjoj liniji, Bečlija, a veći Nemac može čovek da postane samo kod nas u Nemačkoj. A najbolje od Bubera, i uz to još i sasvim čisto nemstvo, naći ćete kod Buberovog prijatelja Franca Rozencvajga. Evo vam ovde Rozencvajgova pisma“, (Elza mi je kasnije čak i poklonila ovu dragocenu knjigu, pošto ju je imala u dva primerka, i ja i dalje žalim za njom, jer je toliko toga značajnog govorila o duhu svog vremena), „a ovo ovde vam je nekoliko stvari od Bubera…“

Samo jedna kratka opaska, kako bih umirio svoju filološku savest: moji livijevski govori samo su donekle livijevski, oni su zabeleženi u dnevniku, a njega sam zaista vodio svakoga dana, pod svežim utiskom stvari i s još uvek živim rečima u uhu. Buber mi nije bio sasvim nepoznat, on se već dvadeset, trideset godina računao u filozofe religije, ali sam za nešto manje poznatog i rano preminulog Rozencvajga zaista čuo prvi put.

Buber je do te mere romantičar i mističar da u potpunosti preokreće suštinu jevrejstva. Sav dosadašnji razvoj pokazao je da najstroži racionalizam, da dosledno odvajanje ideje boga od svih čulnih predstava čini srž jevrejstva, i da Kabala i kasniji talasi misticizma predstavljaju samo reakciju na tu dominantnu i najbitniju odliku jevrejstva. Za Bubera je jevrejski misticizam, međutim, ono najbitnije i najkreativnije kod jevrejstva, a racio ga samo okamenjuje i izvitoperuje. Buber je univerzalni stručnjak za religiju: istočnjački čovek za njega je oličenje religioznosti, a među svim istočnjacima Jevreji su dostigli najvišu stepenicu religioznosti. A kako su Jevreji vekovima živeli u najtešnjem dodiru s drugačije nastrojenim, s aktivnim Zapadom, oni sad imaju zadatak da spoje najbolje duhovne odlike Orijenta i Okcidenta, i da budu posrednici između jednog i drugog. Na tom se mestu u priču uključuje romantičar, pa i filolog u romantičaru (a ne političar, kao kod Hercla): svoj vrhunac, što se religije tiče, Jevreji su ostvarili u Palestini, oni nisu nomadi, oni su isprva bili zemljoradnički narod, sve slike, sve metafore iz Biblije govore u prilog tome, njihov „bog bio je gospodar zemlje, njegove su svetkovine bile svetkovine u čast zemlje, a njegov zakon zakon zemlje“. I „do koje se god visine opšteg duha proroštvo i uzdiglo, njegov opšti duh hteo je da prisvoji telo iz ove naročite kanaanske zemlje…“ U Evropi je jevrejska duša (koja je prošla „kroz sve rajeve i paklove Zapada“), a naročito duša „asimilovanog“ Jevrejina, oštećena, ali „kad dotakne svoje majčinsko tlo, ona će opet početi da stvara“. To se Buber predaje idejama i osećanjima nemačke romantike, romantičarskom jeziku, naročito jeziku neoromantičarske poezije i filozofije, koja se udaljava od svakodnevice i gaji sveštenički, svečan ton i sklonost tajanstvenoj tamnovitosti.

Kod Franca Rozencvajga stvari stoje slično, s tim što se on ne gubi toliko u misticizmu, i ne odriče se tako lako ni prostorne povezanosti s Nemačkom.

No, da se ja zadržim kod onog u šta se razumem, kod mog LTI-ja. Suština jevrejstva i opravdanost cionizma nisu tema kojom se ja bavim. (Jevrejin vernik lako bi mogao pomisliti da je druga dijaspora, naša sadašnja rasutost po čitavom svetu, božja volja kao što je to bila i prva; međutim, od nekakvog boga zemlje nije potekla ni prva ni druga dijaspora, jer pravi zadatak koji je taj bog dao svom narodu upravo i glasi da ne bude narod, da ga ne ograničava nikakav prostor, nikakvo telo, da bude bez korena i da služi goloj ideji. O tome i o smislu geta kao „ograde“, kao nečega što Jevreje odvaja u njihovoj duhovnoj specifičnosti, i o ogradi koja je počela da guši, i o odlasku najvažnijih nosilaca misije – Buber Spinozu zove „veliki Spinoza“, iako su njihova učenja sasvim nespojiva – i o bekstvu iz novih nacionalnih zabranā i o izbacivanju iz njih, mili bože, koliko smo samo filozofirali o svemu tome! I koliko je strašno malo onih koji su tada učestvovali u tim diskusijama danas još u životu!)

Ja ću se, dakle, držati onog u šta se razumem. Isti onaj stil koji je tako svojstven Buberu, iste reči koje kod njega imaju neki naročito svečan prizvuk, poput očuvanje, jedinstveno, jedinstvenost – koliko sam samo puta upravo njih čuo kod nacista, kod Rozenberga i još nekih manje važnih, u njihovim knjigama i novinskim člancima! Povremeno bi nastupali kao filozofi, povremeno se obraćali samo obrazovanima – ali masama je sve to tako imponovalo.

Stilske sličnosti između Rozenberga i Bubera, sličnost u nekim sudovima (zemljoradnja i mistika vrednije su od nomadstva i racionalizma, ta s tim bi se i Rozenberg složio) – nije li to još neobičnije od sličnosti između Hitlera i Hercla? No, oba se fenomena mogu objasniti jednom te istom stvari: romantika, i to ne samo romantičarski kič, nego i prava romantika, dominira njihovim vremenom, i oni obojica crpu iz njenog izvora, nevini koliko i trovači, žrtve koliko i dželati.

O knjizi i autoru

„Jezik ne laže“, beleži u svom dnevniku Viktor Klemperer (1881–1960), profesor romanistike iz Drezdena otpušten 1935. i otad izložen svakodnevnom šikaniranju. U paradoksalnoj situaciji asimilovanog Jevrejina, anticioniste s jakim osećanjem lojalnosti prema Nemačkoj, Klemperer silom prilika postaje „hroničar života u predvorju pakla“, što je sumnjiva privilegija koju uživa zahvaljujući braku s „arijevkom“. Izolovan od stvarnosti koja se ubrzava i u kojoj je današnji skandal uvek manji od sutrašnjeg, on usvaja geslo „posmatraj, proučavaj, pamti, sutra će sve izgledati drugačije“ i od filologije pravi tehniku preživljavanja: okreće se vivisekciji jezika, zvaničnog koliko i svakodnevnog, jezika upregnutog u službu ideologije koji se jedva još može razlikovati od običnog govornog. Iz tih beležaka, pisanih u tajnosti, Klemperer 1947. izdvaja knjigu pod ironično visokoparnim naslovom LTI, Lingua tertii imperii, koja se s dobrim razlogom može čitati i mimo piščeve deklarisane namere – kao prikaz besramne vlasti koja studiozno i sadistički iznalazi uvek nova poniženja za svoje protivnike i prikaz društva koje je takvu vlast iznedrilo. Posle ove, napisane su mnoge studije o jeziku nacizma, bolje i temeljnije, ali LTI nosi sveže, nezarasle ožiljke od godina u kojima ni jezik, poslednja spona progonjenog čoveka sa svetom koji mu je oduzet, nije mogao da ostane pošteđen gluposti svojih korisnika. Na početku modernog nemačkog jezika stoji prevod Svetog pisma, koji je Martin Luter sačinio „osluškujući kako narod govori“. Na destruktivnom kraju tog razvojnog puta Klemperer isto osluškuje vox populi i jedva izvlači živu glavu.

Viktor Klemperer rođen je 1881. godine u Landsbergu na Varti, kao osmo dete tamošnjeg rabina Vilhelma Klemperera. Studirao je u Minhenu, Ženevi, Parizu i Berlinu. Jedno vreme živeo je kao slobodni umetnik i pisac u Berlinu, da bi 1913. doktorirao a 1914. se i habilitovao u Minhenu, kod Karla Foslera, na temu o Monteskjeu. Godinu dana radi kao lektor u Napulju, a onda se 1915. prijavljuje kao dobrovoljac. Posle rata, godinu dana radi u Minhenu kao profesor, a 1920. dobija mesto na Tehničkom univerzitetu u Drezdenu. Objavljuje knjige o savremenoj francuskoj prozi, četvorotomnu studiju „Francuska književnost od Napoleona do danas“ i druge. Odlukom saksonskog gaulajtera Mučmana, Klemperer 1935. ostaje bez posla, a o vremenu koje je preživeo do kraja rata najbolje svedoči njegova „filološka beležnica“ o jeziku Trećeg rajha, LTI, nastala prema dnevniku koji je Klemperer vodio i objavljena 1947. Posle rata, Klemperer se vraća nastavničkom pozivu, objavljuje prvi tom „Francuske književnosti osamnaestog veka“, postaje član Akademije nauka u Berlinu. Umire 1960. godine, devet godina posle supruge Eve, pijanistkinje i muzikologa, zahvaljujući kojoj je i ostao u životu.

Posthumno, devedesetih, objavljeni su svi Klempererovi dnevnički zapisi, a prema njima je snimljena i televizijska serija „Klemperer, jedan život u Nemačkoj“. Godine 1995. Klempereru je posthumno dodeljena nagrada „Brat i sestra Šol“.

Aleksandra Bajazetov

Fabrika knjiga, mart 2024.

Peščanik.net, 13.03.2024.

1. Beli jelen je naziv ekskluzivne četvrti u Drezdenu koja je poznata po izvornima lekovite vode i sanatorijumima, i koja je tokom dvadestih okupljala goste iz boemskih i umetničkih krugova. Krajem januara 1938. u gostionici „Beli orao“ održan je sastanak kom je prisustvovalo više od dve hiljade funkcionera i pripadnika NSDAP-a, i na kom je doneta odluka o „obuhvatnom razračunavanju s Jevrejima“, a Jevrejima je zabranjeno da dolaze u lečilišta u Belom jelenu. – Prim. prev.