Foto: Predrag Trokicić
Foto: Predrag Trokicić

4. poglavlje knjige: Pablo Servigne, Raphaël Stevens – „Comment tout peut s’effondrer. Petit manuel de collapsologie à l’usage des générations présentes“, Editions du Seuil, 2015 / Pablo Servinj, Rafael Stivens – „Kako se sve može urušiti. Mali priručnik kolapsologije za sadašnje generacije“, prevod Jovana Simić, Fabrika knjiga 2021.

Da li je sistem upravljanja blokiran?

Da li vam je poznato poreklo rasporeda slova QWERTY (AZERTY) na tastaturama koje svi koristimo? Da bismo dobili odgovor, vratićemo se u vreme starih pisaćih mašina: one su koristile traku s mastilom koja se pomerala i po kojoj su udarali mali blokovi metala na kraju finih dirki. Raspored slova ima specifičnu funkciju koju su smislili inženjeri tog doba: ritam dirki treba da bude što konstantniji da bi se izbeglo njihovo sudaranje i preplitanje. Pored toga, frekventnijim slovima (a, s, p, m itd.) dodeljeni su „slabiji“ prsti kako bi se ujednačio ritam kucanja.1

S današnjim ravnim digitalnim tastaturama nema potrebe za takvim predostrožnostima. Zato su neki inženjeri smislili novi raspored slova, mnogo efikasniji i brži nego što je QWERTY: DVORAK. Ali ko koristi DVORAK tastaturu? Niko. Nalazimo se, dakle, u apsurdnoj situaciji: stare pisaće mašine su nestale, ali svi i dalje koriste stari tehnološki sistem s kojim su se ranije upoznali iako je on sporiji u našoj epohi.

U sasvim drugačijem domenu, danas je dokazano da alternativni poljoprivredni sistemi, kao što su agroekologija, permakultura ili biointenzivna mikroagrikultura,2 uz pomoć mnogo manje energije, mogu da proizvedu prinose po hektaru koji su uporedivi s prinosima industrijske proizvodnje, pa čak i veći od njih. I to na mnogo manjim površinama, uz obnavljanje zemljišta i ekosistema, smanjivanje uticaja na klimu i restrukturiranje seoskih zajednica.3 Kubanska El Grupo de Agricultura Organica (GAO) dobila je 1999. godine, alternativnu Nobelovu nagradu (Right Livelyhood) zato što je demonstrirala takav način proizvodnje na veliko. Danas agroekologiju priznaju i promovišu UN4 i FAO.5 Zašto se onda alternativne i kredibilne metode u poljoprivredi ne primenjuju? Zašto smo i dalje „zatočenici“ industrijske poljoprivrede?

Odgovor se nalazi u samoj strukturi našeg sistema inovacija. Pojavljivanje nove i bolje tehnologije ne znači da će ona automatski biti primenjena. Daleko od toga! Često je veoma teško promeniti sistem zbog jednog fenomena koji istoričari i sociolozi nazivaju „društveno-tehnološka brava“ (lock-in).

Zaustavili smo se na benzinskoj pumpi da napunimo rezervoar jer su naši preci (neki od njih) u jednom trenutku odlučili da genralizuju upotrebu termičkog motora, vozila i benzina. Izborom naših predaka saterani smo u tehnološki ćošak. Današnje tehnološke putanje su, dakle, uveliko određene prošlošću i vrlo često tehnološke inovacije ne služe ničem drugom do rešavanju problema prethodnika. Ovaj razvoj, koji je „zavisan od putanje“ (path dependant), na više načina može da nas odvede u „tehnološke ćorsokake“ i da nam nametne izbore koji su sve kontraproduktivniji.

Kako se sistem zaključava?

Uzmimo druga dva primera, sistem električne energije i automobilski transport.6 U prvom slučaju, onda kad postoje jedna ili više centrala u nekom regionu, uspostavlja se ciklus samoojačavanja. Služeći se ekonomskim podsticajima ili povoljnim zakonodavstvom, vlada podržava trajnost sistema proizvodnja električne energije i tako omogućuje investitorima da ga razvijaju i da smišljaju sledeću, mnogo efikasniju generaciju centrala. Rast tog tehnološkog sistema postepeno stvara ekonomiju obima i izaziva smanjenje troškova, što povećava dostupnost sistema električne energije većem broju korisnika. Na taj način se korisnici navikavaju na sistem električne energije, a njena cena, koja je postala pristupačna, pogoduje ne samo njenom širenju već i njenoj sve većoj potrošnji. Taj društveno-tehnološki sistem se potom generalizuje i proizvodi mnogobrojne sekundarne inovacije, koje mu omogućuju da se usavršava i konsoliduje. Naposletku, potražnja raste, vlada uvodi povoljne uslove za širenje sistema i tako udvostručuje dominaciju sistema električne energije. Kažemo da je sistem zaključan onda kad nove tehnološke niše, recimo alternativni i efikasniji sistemi proizvodnje energije, ne uspevaju da se rašire zato što dominantni sistem električne energije ne ostavlja prostor za raznovrsnost.

Ciklus sličan ovom je automobilski prevoz. Podstičući zgušnjavanje putnih infrastruktura, vlade intenziviraju postojeću upotrebu (jer vozači uvek mogu dalje i brže) i omogućavaju novim korisnicima da koriste tu infrastrukturu. Povećana upotreba sistema puteva podstiče investicije i javnu pomoć. Poreski prihod vrtoglavo raste i omogućuje sistemu da potisne, pa ćak i uništi druge, efikasnije sisteme prevoza, kao što se dogodilo u Sjedinjenim Državama početkom 20. veka, kad su General Motors, Standard Oil i Firestone, uz podršku države, uništili tramvajski sistem.7

Autoreferencijalna strana tog procesa je fundamentalna. Što više dominantni sistem jača, to više sredstava on ima da očuva svoju dominaciju. On guta sve dostupne resurse i „mehanički“ sprečava pojavu alternativa, a znamo da su inovacijama u početku potrebne podrška i investicije. Drugim rečima, „mali izdanci“ nisu u mogućnosti da se mere s velikim stablima koja ih zaklanjaju. Drama se, ukratko, sastoji u ovom: sprečavajući male sisteme na margini da se rašire, lišavamo se potencijalnih rešenja za budućnost.

Mehanizmi zaključavanja su brojni i veoma raznovrsni. Tu su, pre svega, čisto tehnološki aspekti. Na primer, jedan dominantni sistem može da odlučuje o kompatibilnosti objekata koje na tržište uvode novi mali konkurenti; to je često slučaj u domenu informatike.

Postoje i psihološki aspekti. Jedna grupa istraživača sa Univerziteta u Indijani, u Sjedinjenim Državama, pokazala je da investiranje u stvaranje novih tehnologija više zavisi od putanja iz prošlosti, nego od želja za budućnost.8 Investitori nisu tako smeli kao što bismo mogli da pomislimo; oni radije investiraju u nešto što već funkcioniše i što inženjeri mogu da poboljšaju, nego u nepoznati sistem koji se još nije dokazao. Time bi se, usput, moglo objasniti zašto nam je tako teško da isprobamo nove, zaista inovativne političke sisteme. U istom duhu, jedan veoma važan psihički činilac zastoja povezan je sa inercijom individualnih ponašanja, sa otporom pojedinaca promeni. Kada se jedan sistem implementira, on stvara navike kojih se teško oslobađamo: plastične kese u samoposlugama, brzina od 130km/h na autoputu itd.

Ne treba zaboraviti ni institucionalne mehanizme kao što su zakonski okviri i propisi koji sprečavaju pojavu novih „društveno-tehnoloških niša“: na primer, propisi za korišćenje pesticida u poljoprivredi blokiraju razvoj prirodnih preparata, a zakoni o semenima guše seosku inicijativu u toj oblasti. Možemo pomenuti i činjenicu da vlastima nije lako da se odreknu velikih programa subvencija. Na svetskom planu, na primer, u 2013. godini celokupne subvencije povezane s fosilnom energijom iznosile su 550 milijardi dolara (naspram 120 milijardi za obnovljive vidove energije).9 Institucionalna inercija jednog sistema ogleda se i u izgradnji velikih projekata, ekološki destruktivnih i ekonomski beskorisnih, koji angažuju ogromne investicije na osnovu odluka donetih u prošlosti, u vreme kad su uslovi (ekonomski, društveni i ekološki) bili drukčiji od današnjih. Na kraju, još jedan institucionalni mehanizam zaključavanja je, naprosto, postojanje teških infrastruktura povezanih s jednim izvorom energije. Reciklaža nuklearnih centrala ili rafinerija nafte nije mala stvar! Menjanje vrste energije znači odustajanje od svega u šta su institucije investirale i što su izgradile u prošlosti, i što i dalje ima ekonomske i društvene posledice po sadašnjost i po budućnost. Ta pojava se u socijalnoj psihologiji naziva „skrivena zamka“10 i označava sklonost pojedinca da istraje u nekoj aktivnosti čak i kad ona postane nerazumno skupa i ne omogućuje postizanje ciljeva. Na polju emocionalnog života, na primer, to je tendencija da se ostane s partnerom kog ne volimo zato što „nije moguće da smo sve te godine proživeli ni za šta“.

Ipak, prigovaraju neki, zar razlog za postojanje neke institucije nije to da sačuva akumuliranu baštinu, neku društveno-tehnološku putanju ili određeni društveni poredak? Svakako, ali problem nastaje zbog činjenice da su upravo one institucije koje su posvećene inovaciji (javnim i privatnim istraživanjima) potpuno okupirane dominantnim društveno-tehnološkim sistemom. U agronomskim naukama, na primer, doktorand agroekologije nailaziće danas na svom putu na neuporedivo više prepreka i manje sredstava od doktoranda agrohemije ili genetike.11 Pošto će mnogo teže objavljivati radove u „prestižnim“ naučnim publikacijama, imaće manje šanse za istraživačku karijeru. Žan Gadri, bivši profesor ekonomije Univeziteta u Lilu, pobunio se protiv toga: „Hajde, onda, poverite [poljoprivredu budućnosti] akademiji ‘boljih stručnjaka’ u Nacionalnom institutu za poljoprivredna istraživanja, gde među 9.000 zaposlenih nalazimo samo 35 onih koji puno radno vreme provode u istraživanju vezanom za biološku agrikulturu!“12

Mehanizmi zaključavanja mogu se jednako otkriti i u principima kolektivnih aktivnosti. Recimo, ima više desetina miliona građana koji učestvuju u borbi protiv klimatskog zagrevanja, koji podržavaju izgradnju „postugljeničkog“ sveta (vidimo ih u kampanjama senzibilizacije, na protestima, peticijama i debatama), ali oni su raštrkani i slabo koordinisani (da i ne pominjemo to da, kao i svi ostali, koriste fosilna goriva za život). S druge strane, daleko je manje ljudi angažovano u proizvodnji energije iz fosilnih goriva. Grupa Total, na primer, broji 100.000 „saradnika“ ( neki od njih su verovatno uvereni da se treba boriti protiv klimatskog zagrevanja), koji su mnogo bolje organizovani i raspolažu znatnim sredstvima (22,4 milijarde evra bruto investicija u 2013. godini). Ukratko, sadašnji tehnološki sistem preduzima mere da spreči promenu.

Ipak, ne budimo naivni, brava nije samo „mehanička“, ona je i rezultat lobističkih kampanja. U Francuskoj, recimo, da bi se mogla „evakuisati“ električna energija proizvedena u nuklearnim centralama (koja se veoma teško skladišti), neki preduzetnici predlažu da se u novogradnjama instalira električno grejanje, što je termodinamički apsurd (jer je električna energija „plemenita“, s njom se može mnogo šta uraditi i nema smisla koristiti je za grejanje). Te kampanje mogu da izađu iz zakonskog okvira. General Electric je 1968. godine vodio agresivnu kampanju kako bi agentima nekretnina nametnuo tu specifičnu vrstu grejanja: „čak se pretilo agentima da njihovi objekti neće biti priključeni na mrežu ako oni svojim kupcima budu predlagali druge izvore energije“.13 Razvoj solarne energije u SAD tih godina je ugušen, premda je to bilo bolje tehnološko rešenje. Na isti način, da bi se seoski svet opredelio za sistem pesticida (čuvena „zelena revolucija“), agrohemijske firme su morale da upotrebe znatnu energiju i potroše sulude svote novca,14 o čemu svedoče slike entomologa koji su išli dotle da pred skepticima ispijaju DDT kako bi ih uverili da nije toksičan!15

Ipak, kao što navedeni primeri dokazuju, neke brave jednog dana nestanu kao da ih nikad nije ni bilo. One, zapravo, ne zaustavljaju, već samo usporavaju tranziciju.16 Ali danas više ne možemo sebi dopustiti da čekamo, a brave su postale gigantske.

Problem veličine

Problem postaje ozbiljan tamo gde su globalizacija, interkonekcija i homogenizacija ekonomije zakočile bravu i znatno povećale moć već postojećih sistema. Po tezi Džozefa Tejntrama, tendencija društava da se neumoljivo kreću ka sve višim nivoima složenosti, stručnosti i društveno-političke kontrole jedan je od osnovnih uzroka njihovog kolapsa.17 Društva se, zapravo, s vremenom postepeno okreću ka sve skupljim prirodnim resursima, onim koje je teško eksploatisati (najlakši se najpre iscrpe), a to smanjuje energetsku dobit u trenutku kad se u društvu povećavaju birokratija, troškovi unutrašnje društvene kontrole i vojni budžeti samo da bi se odžavao status quo. Zaključan tom složenošću, društveni metabolizam dostiže prag smanjenih prinosa, što ga čini sve izloženijim kolapsu.

Globalizujući se, naše industrijsko društvo je dostiglo nivoe ekstremne složenosti, a kako smo prethodno videli, ono ulazi u fazu smanjene produktivnosti. Ali ono je, pre svega, opasno proširilo svoje društveno-tehnološke brave. Kada se jednom implementira u određenom regionu ili zemlji, sistem postaje veoma ekonomski konkurentan, čak i tehnološki efikasan, i širi se na ostale zemlje kao zaraza. Efikasnost postojećih sistema otežava izlazak iz te paradigme, pogotovo kada se uspostavi nadmetanje među zemljama. To globano zaključavanje (lock-in)18 dobro ilustruju tri primera: finansijski sistem, energetski sistem sistem baziran na uglju i rast.

Poslednjih godina finansije su koncentrisane u manjem broju finansijskih institucija.19 U Velikoj Britaniji, na primer, udeo tri najveće banke porastao je s 50 odsto u 1997. godini na skoro 80 odsto u 2008. Fenomen koncentracije primorao je države da daju implicitne bankarske garancije, što je narušilo tržišnu disciplinu i ohrabilo banke da ulaze u preterane rizike, da i ne govorimo o tome da su veze između tih institucija i vlasti postale „veoma bliske“. Tako su neke finansijske institucije i multinacionalne kompanije20 postale „prevelike da bi bankrotirale“ (too big to fail) ili „prevelike da bi bile kažnjene“ (too big to jail).

Priča o uglju i njegovom tehno-indistrijskom kompleksu verovatno je najveće zaključavanje u istoriji. „’Početni uslovi’, izobilje uglja ili nafte, ali i političke odluke koje su podsticale jedan izvor energije na račun drugih [odredili su] tehnološke putanje na veoma duge staze“.21 Kad bismo danas izbacili naftu, gas i ugalj, našoj termoindustrijskoj civilizaciji ne bi bogzna šta preostalo. Bezmalo sve što poznajemo zavisi od njih: transport, hrana, odeća, grejanje itd. Ekonomska i politička moć velikih naftnih i gasnih kompanija postala je nemerljiva, o čemu svedoči podatak da je 90 svetskih kompanija odgovorno za 63 odsto ukupne emisije gasova od 1975. godine.22 Još gore, pobornicima energetske tranzicije (ka obnovljivim izvorima energije) potrebna je termička sila da bi konstruisali alternativni energetski sistem. Paradoks je bezmalo komičan: da bi mogla da se nada opstanku, civilizacija mora da se bori protiv izvora svoje moći i stabilnosti, takoreći da puca sebi u noge! Najviša, krajnja zaključanost nastupa onda kad opstanak civilizacije u potpunosti zavisi od dominantnog tehnološkog sistema.

Zaključanost rasta rukovodi se istom logikom. Stabilnost sistema dugo u potpunosti počiva na rastu: svetski ekonomski sistem ne može ga se odreći ukoliko i dalje želi da funkcioniše. To znači da nam je rast potreban kako bismo nastavili da otplaćujemo kredite, da uplaćujemo penzije ili da sprečavamo porast nezaposlenosti.23 Zapravo, nijedna od naših institucija nije prilagođena svetu bez rasta zato što je njih stvorio rast da bi se nastavio. Pokušajte da usporite raketu u brzom usponu i da je nežno prizemljite. Ako rast duže izostaje, ekonomski sistem implodira na planinama dugova koji se nikad neće otplatiti. Ali kao i sa ugljenikom, da bi ekonomski sistem mogao nežno i fleksibilno da se transformiše, potrebno je da funkcioniše optimalno, to jest sa snažnim rastom! Tu je drugi paradoks: teško je zamisliti kontrolisano smanjenje globalnog ekonomskog sistema. I njegov korolar: da bi se tranzicija brzo sprovela, potreban je snažan ekonomski rast.

Moć i sveprisutnost tih društveno-tehnoloških zaključavanja oblikovali su one koji od njih zavise – a to smo mi! – kao krajnje heteronomna bića, kao bića lišena sposobnosti da se isključe ili da pokušaju da pronađu neka ostrva autonomije. I politički svet, strukturno orijentisan ka kratkoročnim izborima, ima tek mali stepen slobode. Kako je priznao Barak Obama: „Mislim da je američki narod bio i ostao u toj meri usredsređen na našu ekonomiju, na zaposlenost i rast, da bi poruka koja bi to zanemarila i okrenula se pitanjima klime… ne verujem da bi iko krenuo tim putem. Ja neću“.24

Stvorili smo (pogotovo naši preci) džinovske i čudovišne sisteme koji su postali esencijalni za održavanje milijardi ljudi u životu. Pored toga što sprečavaju bilo kakvu tranziciju, ti sistemi ne dopuštaju ni da ih zagolicamo jer bi se od toga mogli urušiti. Pošto je sistem autoreferencijalan, jasno je da nije moguće naći rešenja unutar dominantnog sistema. Potrebno je, dakle, negovati inovacije na margini. To je cilj tranzicije. Pitanje je, međutim, da li margine i dalje postoje.

Da sumiramo, veoma brzo smo se popeli lestvicom tehnološkog napretka i složenosti, što se može opisati kao jurenje napred koje samo sebe održava. Danas, kad se na vrhu lestivce napretka oseća izvesna vrtoglavica, mnogi ljudi su svesni – i uplašeni – da su niži nivoi na lestvici nestali a da se penjanje, uprkos tome, neumoljivo nastavlja. Prekidanje penjanja i lagani silazak da bi se pronašao manje složen način života na čvrstoj zemlji više nisu mogući… doduše, možda je moguć skok s lestvice, ali bi onaj koji skoči pretrpeo šok: a ako bi istovremeno skočilo više osoba, to bi izazvalo krupan sistemski šok.25 Oni koji ovo razumeju žive sa strahom: što se više budemo popeli, to će bolniji biti pad.

Fabrika knjiga, oktobar 2021.

Peščanik.net, 22.10.2021.

Srodni linkovi:

Fabrika knjiga – Mali priručnik kolapsologije

The New York Review of Books: Kolapsologija – kratki pregled raspadanja


________________

  1. P.A. David, “Clio and the Economics of QWERTY”, The American Economic Review, vol. 25, no 2, 1985, str. 332-337.
  2. Ch. Herve-Gruyer i P. Herve-Gruyer, Permaculture. Guérir la terre, nourrir les hommes, Actes Sud, 2014.
  3. O. De Schutter i G. Vanloqueren, “The new green revolution: how twenty-first-century science can feed the world”, Solutions, vol. 2, no 4, 2011, str. 33-44.
  4. O. De Schutter et al., “Agroécologie et droit à l’alimentation”, rapport présenté à la 16e session du Conseil des droits de l’homme de l’ONU, 2011 [A/HRC/16/49].
  5. FAO, Symposium international sur l’agroécologie pour la sécurité alimentaire et la nutrition, Rome, 18-19. septembar 2014.
  6. G.C. Unruh, “Understanding carbon lock-in”, Energy Policy, vol. 28, no 12, 2000, str. 817-830.
  7. Ch. Bonneuil i J.-B. Fressoz, L’Événement Anthropocène, op. cit., str. 129-133.
  8. M.A. Janssen i M. Scheffer, “Overexploitation of renewable resources by ancient societies and the role of sunk-cost effects”, Ecology and Society, vol. 9, no 1, 2004, str. 6.
  9. Agence internationale de l’énergie, “World Energy Outlook 2014”.
  10. R.-V. Joule i J.-L. Beauvois, Petit traité de manipulation à l’usage des honnêtes gens, Presses universitaires de Grenoble, 2009.
  11. G. Vanloqueren i P.V. Baret, “How agricultural research systems shape a technological regime that develops genetic engineering but locks out agroecological innovations”, Research policy, vol. 38, no 6, 2009, str. 971-983; G. Vanloqueren i P. V. Baret, “Why are ecological, low-input, multi-resistant wheat cultivars slow to develop commercially? A Belgian agricultural ’lock-in’ case study”, Ecological Economics, vol. 66, no 2, 2008, str. 436-446.
  12. J. Gadrey, “La “démocratie écologique” de Dominique Bourg n’est pas la solution”, Alternatives économiques, 18. januar 2011.
  13. Adam Rome, 2001. Citirano u: J.-B. Fressoz, “Pour une histoire désorientée de l’énergie”, Entropia. Revue d’étude théorique et politique de la décroissance, no 15, 2013.
  14. F. Veillerette i F. Nicolino, Pesticides, révélations sur un scandale français, Fayard, 2007.
  15. Vidi video “DDT so safe you can eat it 1947”.
  16. M. Scheffer et al., “Slow response of societies to new problems causes and costs”, Ecosystems, vol. 6, no 5, 2003, str. 493-502.
  17. J. Tainter, L’Effondrement des sociétés complexes, Le Retour aux Sources, 2013 [1988].
  18. G.C. Unruh et J. Carrillo-Hermosilla, “Globalizing carbon lock-in”, Energy Policy, vol. 34, no 10, 2006, str. 1185-1197.
  19. P. Gai et al., “Complexity, concentration and contagion”, Journal of Monetary Economics, vol. 58, no 5, 2011, str. 453-470.
  20. S. Vitali et al., “The network of global corporate control”, PloS ONE, vol. 6, no 10, 2011, str. e25995.
  21. Ch. Bonneuil i J.-B. Fressoz, L’Événement Anthropocène, op. cit., str. 129.
  22. Richard Heede, “Tracing anthropogenic carbon dioxide and methane emissions to fossil fuel and cement producers, 1854-2010”, Climatic Change, vol. 122, 2014, str. 229-241.
  23. R. Douthwaite, The Growth Illusion: How Economic Growth Has Enriched the Few, Impoverished the Many and Endangered the Planet, Green Books, 1999.
  24. Ciitirano u: A. Miller i R. Hopkins, “Climate after growth. Why environmentalists must embrace post-growth economics and community resilience”, Post-Carbon Institute, septembar 2013.
  25. D. Holmgren, “Crash on demand. Welcome to the brown tech world”, Holmgren Design, decembar 2013.