Grafit: Crno beli kraj
Foto: Slavica Miletić

Samo jedan poslanik deli Demokratsku partiju socijalista s Milom Đukanovićem na čelu od većine za formiranje nove vlade posle parlamentarnih izbora od 30. avgusta 2020, pod pretpostavkom da će poslanici stranaka izvan tri opozicione koalicije biti uz njih. DPS se već nalazio u sličnim situacijama i rešavao ih u svoju korist. S druge strane, kako sada stvari stoje, vest bi mogla da glasi i ovako: tri opozicione koalicije zajedno imaju tesnu većinu u crnogorskom parlamentu i tih 41 poslanika im daje mogućnost da formiraju vladu.

Kako zaista stoje stvari sa koalicijama znamo iz domaćeg iskustva. Čitalac, moj vršnjak, sigurno pamti 1993. godinu i tobožnji poraz SPS-a sa Slobodanom Miloševićem na čelu na parlamentarnim izborima. SPS je te godine osvojio 123 mandata, tri manje od potrebnog broja poslanika za vladajuću većinu. Bilo je tada teško zamislivo da će opozicija to iskoristiti i uzeti vlast: ondašnji opozicioni akteri nisu mogli ni da sanjaju da se dogovore. Ali, iako se nije očekivao dogovor opozicije, iznenađenje je ipak bio izlazak iz koalicije Depos stranke Nova demokratija (seća li ih se iko više?), koja je SPS-u dodala još pet poslanika i tako im poklonila vlast.

S obzirom na takvu parlamentarnu istoriju, čude preuranjeni slavodobitni pokliči ovdašnje anticrnogorski i prosrpski nastrojene javnosti o porazu Đukanovića i njegovog DPS-a. Ništa još nije gotovo. Niti, za sada, događaji u Crnoj Gori mogu da se razumeju kao bilo kakav nagoveštaj bilo kakvih promena u Srbiji. Što ne znači da oni sa Srbijom nemaju nikakve veze. Bilo bi najstrašnije i po Srbiju najpogubnije kada bi tamošnji izborni rezultat ovdašnji režim pokušao da iskoristi za osporavanje samostalnosti susedne države, a ta opcija nije isključena.

Zapravo, ne samo da nije isključena, nego se ona implicitno potencira tumačenjem političkih sukoba u Crnoj Gori u etničkom ključu. Od nesrećnog i za Đukanovića možda zlosrećnog zakona o slobodi veroispovesti, linije podela u Crnoj Gori povučene su i zahvaljujući Đukanoviću i zahvaljujući jednom delu tamošnje opozicije kao etničke, a ne kao političke. Nije tu protiv Đukanovića i DPS-a ustala demokratski nastrojena opozicija privržena idealima ljudskih sloboda te vladavine prava i pravne države. Naprotiv, sa Srpskom pravoslavnom crkvom na čelu, ustali su „Srbi“ da čuvaju svoje svetinje.

Zainteresovani posmatrač izvana, sklon da zauzme stranu i navija, teško može da odluči uz koga da se svrsta u Crnoj Gori: uz očito nedemokratski nastrojenog i korupciji i klijentelizmu sklonog vlastodršca ili uz preovlađujuće nacionalistički nastrojenu opoziciju? Ali, kada se malo bolje pogleda, slika prestaje da bude na taj način polarizovana. Crnogorsko društvo deli se i duž nekih drugih linija. Od tri opozicione koalicije, jedna – „Crno na bijelo“ – privržena je samostalnosti i nezavisnosti Crne Gore i ne tvrdi da je članstvo te zemlje u NATO-u i njen put u EU nešto samo po sebi loše. Naprotiv, za razliku od druge dve, ta koalicija se ne razilazi sa politikom DPS-a, nego sa načinom na koji DPS realizuje svoje politike.

Otuda je jasno i zašto čelnik koalicije „Crno na bijelo“ od članova druge dve koalicije zahteva formiranje ekspertske vlade: ekspertska vlada morala bi da poštuje sve zadate premise u Crnoj Gori, onako kako ih je odavno već postavio DPS. Pitanje je kako će se sa tim zahtevom pomiriti druge dve koalicije, mnogo čvršće vezane za SPC i sa izraženim etničkim prioritetima, umesto političkih. Zato pažnja ne treba da bude na DPS-u, niti na dve dominantnije koalicije sa druge strane: u fokusu mora biti treća koalicija. Od svega drugog biće zanimljivije pratiti ponašanje koalicije „Crno na bijelo“. Dodatno je uzbudljivo to što je ova koalicija osvojila znatno manje glasova i od DPS-a i od druge dve koalicije.

Tako se „Crno na bijelo“ našlo u istoj onoj poziciji u kojoj smo malopre ostavili zainteresovanog posmatrača, samo što članovi ove koalicije nisu posmatrači, ne čak ni neposredni učesnici, nego, kako se ispostavlja, praktično gospodari političke sudbine Crne Gore. Pa će i utoliko biti zanimljivo gledati kako se jedna građanska, demokratska i prozapadna opcija nosi sa pritiscima korupcije i klijentelizma s jedne strane, te sa tobožnjim nacionalnim/etničkim imperativima, s druge. Na pregovaračkim kapacitetima i moralnom integritetu ove koalicije sada zaista stoji budućnost Crne Gore.

Poželimo im sve najbolje i okrenimo se mogućim poukama crnogorskog scenarija za ovdašnje političke aktere. Pri tom, bez mnogo nade da će te pouke biti usvojene, jer ni iz makedonskog scenarija, kako smo videli, nismo mnogo naučili. A povrh svega, postoje i bitne razlike između političkih procesa u dvema susednim zemljama. Prva je upadljiva stvar u Crnoj Gori to što opozicija nije morala ići u poslovičnoj jednoj koloni da bi se na izborima suprotstavila nedemokratski nastrojenom režimu. To je drugačije od makedonskog slučaja. Druga važna stvar, po kojoj su makedonski i crnogorski scenariji ipak slični, jeste dugotrajna mobilizacija pristalica i birača u protestima i demonstracijama protiv vlasti na ulicama.

Kada su zatvoreni mediji i blokirane političke ustanove, ulica preostaje kao jedini javni prostor za političku mobilizaciju i uopšte za političku vidljivost. Sa tim u vezi je i treća bitna stvar: nužna je institucionalna okosnica za organizovanje političkog rada, što uključuje i proteste i demonstracije. U Makedoniji je to bio ondašnji opozicioni Socijaldemokratski savez sa Zoranom Zaevom na čelu. U Crnoj Gori je to Srpska pravoslavna crkva. Kako će i koliko SPC, sa jasnom političkom ulogom koju je rado prihvatila, još uticati na prilike u Crnoj Gori, ostaje da se vidi. Najbolje bi bilo kada bi se SPC odmah povukla i ostavila stranke i koalicije da nastave dalje mimo crkve. Ali, nema razloga da se od SPC-a očekuje takva razboritost i hrišćansko samoodricanje.

Pošto smo to pobrojali, kako nam izgledaju političke prilike u Srbiji u poređenju sa Crnom Gorom (i Makedonijom) i kolike su šanse da se ovde odvije crnogorski (ili makedonski) scenario? Prvi utisak je da za sada sličnosti nema i da ne treba očekivati ponavljanje scenarija. Umesto toga, treba se nadati nečemu drugom: da će Srbija ovaj put propustiti priliku i odoleti iskušenju (pred kojim je u bliskoj istoriji tako često poklekla) da zagorča život žiteljima susedne države mešajući se u njihove unutrašnje stvari.

Peščanik.net, 01.09.2020.

Srodni linkovi:

Heni Erceg – Crnija Gora

Ivan Sekulović – Krah lažne levice

Vladimir Gligorov – 10 napomena o izborima u Crnoj Gori

Ljubodrag Stojadinović – Ubijanje Vučića, još jednom

Dino Mustafić – Sirene iz provincije u pozadini

Mijat Lakićević – Za budućnost Srbije

Vesna Pešić: Svetlo iz Crne Gore – prve impresije i nove brige


The following two tabs change content below.
Dejan Ilić
Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016), „Dva lica patriotizma“ (2016), „Fantastična škola“ (2020) i „Srbija u kontinuitetu“ (2020).
Dejan Ilić

Latest posts by Dejan Ilić (see all)