Ne treba biti mnogo patriotski (i muzički) obdaren, pa shvatiti da smo mi, Srblji – pesma među narodima. I to ne neka žalopojka isceđena kroz stisnute zube, uz čobanske diple, već plameni bič tonova i povisilica u slavu života i narodne snage. Kao misirača međ’ lubenicama sijamo svojom vrlinom, noseći lojanicu slobodarskog i nepokornog duha koji se, ne znajući za predah, istorijskim vrzmanjem – obnavlja. To je ta nesputanost našeg naciona, svojstvena, na primer, krdu divljih konja dok im razvigorac draška zamršene grive i jajca ili jatu planinskih orlova strvinara kad se voznesu nebu pod pelerinu. Teško je (jerbo se nema mesta, ni talenta) nabrojati sve razdele i periodne sisteme po kojima smo zvezde repatice svakolike uzoritosti, tako da su redovi koji slede tek predlog za razmišljanje, bela knjiga našeg ponosa i šikljajuće posebnosti.

Kao prvo, narod smo najstariji. Črte i reze našeg nacionalnog programa su strogo po paragrafima uklesane na nosećim zidovima pećina, kraj pitomih slika muflonskih ispaša i praistorijskih mošnica. Vredi ponoviti onu „escajg teoriju“ koju znaju čak i vrapci s grane (barem oni koji imaju malu maturu): Dok su truli Evropljani rukama čerečili divljač, srčući iznutrice, mi smo elegantno seckali krtač zlatnim noževima i viljuškama, a takve beštek – garniture, sve s ugraviranim inicijalima, posedovala je svaka srpska sojenica. Tragovi tog gospodstva vidljivi su i danas na bilo kojoj našoj terevenci, gde se držimo reda, gotovo uštogljenog protokola i svakojakog džentlmenstva.

Nenadmašno smo gostoljubivi. Hleb, so, moča i ljuta domaća iznose se pred svakog gosta. U redu, ne nudimo im u znak pristupnog poštovanja rođene žene na samouslugu, kao neka bratska afrička plemena, ali položajniku pružamo sve što mu srce poželi – od ptičijeg mleka do fazana punjenih vrganjima. Pa gde još država, zarad uigranog duvanja u limene oluke, plaća visinske pripreme za stotinu trubača, ne bi li ih utrenirala da puhaju visokim gostima uz uvce i kreditima postavljen džep. Sve činimo da namernik od nas ode nabrekle duše i opelješenog buđelara pa zato k nama i hrle svi oni frigidni zapadnjaci željni dobrog provoda s pevanjem, pucanjem i preklinjanjem za milost. Dobro, neki put se deca po splavovima zanesu, zasmeta im kakav stranjski naglasak ili nagorelost puti, neko od gostiju i podigne pogled, pa dobije po tamburi, ali sve to ide u rok službe i družbe. Industrija nam je u zastoju, tako da to povremeno trovanje olovom nije alarmantno.

Odani smo šenluku, te i rođenje deteta proslavljamo baražnom vatrom iz malokalibarskih topova. Po tavanima imamo više tromblonskih mina nego mišolovki. Ipak, i u slavlju se držimo mere, pa, recimo, na svadbama pretekne pokoja baba koja nije baš mortus p’jana. Venčanje s kog kuma ne vode na ispiranje želuca ništavno je, a stari svat mora orušiti bar dva sprata torte nosom ili stražnjim skladištem intiligencije. Mlada se u nacvrcanosti pripetava s majkom i kvartetom najbližih tetaka, a ostala tevabija, svesna da bez zelja nema veselja, rezonuje: „Da žderemo k’o ljudi, da ločemo k’o volovi“. Mi, brate, đuskamo i kad branimo mostove, pevamo i u redu za čorbuljak iz narodne kuhinje, neprestano guslamo (dok nam ne padne kap za vrat). Obeležavamo sve povesne godišnjice, poraze zalivamo po posebnom tipiku, a domaća stoka i živina ne može oko da otvori strepeći od pokolja.

Najobrazovanija smo rasa, uprkos zlogukim uvoznim testovima o koje nam se osnovci, nevični pravopisu, sapliću. Naše junoše iz magarećih klupa odlaze preko grane i u prvom pismu javljaju roditeljima i ostaloj rodbini da su odbranili doktorat iz nuklearne fizike na prestižnom sveučilištu. Na Zapadu đaci ne umeju sabrati dva broja kako valja, a kod nas i predškolci bez po muke množe kladioničarske kvote, procente zelenaških kamata i udeo paracetamola u fišeku heroina. Našem detetu daj najskrnaviji računar, par dana ga umesto u školu vrgni na internet i s lakoćom će, kao seljače napolitanke, rasturiti odbrambeni štit Pentagona, odšrafiti bojevu raketnu glavu ili ostaviti kosmonaute na Marsu bez kikiriki – butera.

Najlepši smo milet – naši buvljaci i cigan ma’ale kriju više iskričave i dobro raspoređene lepote nego pariške modne piste. Devojke koketiraju uzduž i porebarke, zavode sve odreda po strogim platnim razredima, uz paušalno tarifirane osmehe. Muškarci takođe ne zaostaju, uprkos dinarski izraženim čeljustima, pogolemim čakljama noseva i razuđenim lobanjama. Umesto u inozemstvu tako uobičajenih seka Persi i depiliranih kompleksaša, kod nas uspeva sve go (i napeti) mačo – mužjak, spreman da zaskoči pre nego što kaže hop. Na stranu činjenica da se to naše muško kosmato bogatstvo s merakom useknjuje, pušta obilate vetrove života i višeminutne podrige, što se u Jevropi ceni kao poseban raritet. I naposletku, a jebeno bitno, mi smo i najpotentniji narod za kojim vapiju odjavne špice porno – epopeja. Dok ostale (mrsi)mudonje kriziraju i mrljave kraj nezadovoljnih žena, kod nas se svaki odnošaj otegne do prstoliza i telesnih ekstaza pri kojim oznojena tela drhture kao pihtije. Verovatno nikad i ne bi prekidali jarcanje duž ženskih klanaca da nemamo naviku podnositi detaljne kafanske raporte o seksualnim podvizima u načuljene (i čupave) ušne školjke saboraca. Vijagra nam ne treba, sve mlitavosti ukidaju čvarci (srpske dražeje), med, orasi i bujna postkoitalna mašta.

Mi smo najpitomiji, ali ujedno i najratoborniji narod. Nekad možeš da nas mažeš na ’lebac, preliješ kao slatki sirup preko tufahija, a nekad nas, srdite kao da smo zapišali koprive, tek popreko pogledaj i odmah javi da dunđeri u urgentnom počnu mešati gips, a sestre nežnim celovima (i šamarima) trezniti dežurnog hirurga. Prijateljski smo postrojeni prema susedima, tuđe ne damo, a svoje nećemo, umemo da zapucamo i da za učkur zadenemo. Ako nas bastardi napadnu, uz veru u Svevida i suv barut, u stanju smo ih pojesti pečene s krompirićima. Podigli smo kućerinu nasred puta (i Markan je orao drumove, pa šta?), ali to ne znači da svaki ološ može naš ubogi dom da merka, bezecuje i rascimava. Trenutno nam se otadžbina malo skupila, ali je mi volimo istim žarom kao i pre centrifuge, kad smo je, kao vučju kožu, rastezali između Karlovca, ravnog Kosova, Vardara i plavog Jadrana. Naša vojska ima dušu devojačku, uzdržljivost svešteničku, a srce Obilića, pa nas zato svuda dočekuju raširenih (zapravo, podignutih) ruku, klečeći obliveni suzama i drhteći od uzbuđenja. Retko mrzimo, ali i za to naboj crpimo iz petnog žilišta. Opet, češće smo pitomi i naivni kao male mace. Samo predemo, umiljavamo se, volimo i praštamo do iznemoglosti; da nas uslikaš za bombonjeru, ne bi pogrešio.

Imamo nesputanu sklonost ka biznisu – gde god je tuđi džep, tu je i naša pokroviteljska ruka. Dočekujemo neke od stranih partnera dobrodošlicom osmišljenom za staračke domove: kod nas uđu živi i bogati, a izlaze mrtvi i siromašni. Za investicije koje procenimo na trilijardu evra, zapravo bi bilo dovoljno i par miliona, ali i naša država mora zaslužiti malo hleba! I koji brabonjak kavijara odozgo! Najpravičnija smo i najrodoljubivija nacija, te nam nije problem da u isto vreme telima mladih komsomolki iscrtavamo petokrake na sletovima i iskopavamo iz zemlje, desetlećima nakon egzekucija, zaboravljene četničke bardove. Kvartalno, uz rebalans budžeta, na pobedničku stranu malom rokadom prevučemo i pokojeg saradnika okupatora, tek da nas je više na koktelu povodom Dana pobede. Hvalimo se velikom duhovnošću, pijuckamo tamjan našte srca, imamo prohodan koridor ka carstvu nebeskom, a u cik zore razbijamo izloge stranih tržnih centara da bi što pre kupili električnu jastučad po promotivnoj ceni. Naša draž je upravo u tim suprotnostima, kad nećemo ni to što hoćemo (da nećemo). A sve nam, pa i dobro utegnuti apsurd, dobro stoji i otvara nas u struku.

Mi smo i živalj najtvrdoglaviji, o čemu svedoče vicevi koji nas porede s bukovom građom. Kad nešto zajunimo to ćemo i postići, pa makar žrtve kao cepanice (bukove) slagali u povesne lomače. Najradoznaliji smo narod jer prvi saznamo da je komšijina krava imala povećanu sedimentaciju. Takođe smo i najvredniji, premda nikako da britvom otfikarimo bradu s priče da ne mogu toliko malo da nas plate, koliko mi možemo da zabušavamo.

Izvesno je da se izdašnost našijenačkih vrlina ne da ućulati u razumne okvire, pa je zato najbolje ovaj beskrajni niz prekinuti mudrošću iz narodne popevke:

Što je nebo – da je list hartije,
što je gora – da su kalemovi,
što je more – da je crn murećep,
pak da pišem tri godine dana,
ne bi naših ispisao hvala!

     
Peščanik.net, 04.01.2010.

Leave a Reply