Odluka nemačkog Ustavnog suda ne pomaže ni Evropi, ni Nemačkoj, ni demokratiji. Ona izbegava odgovore na najvažnija pitanja, želi da bude suštinska odluka a boji se suštine. Ona je, kao što je to uobičajeno kada je reč o nemačkom Ustavnom sudu i evropskim pitanjima, odluka „Da, ali“. Ali ovog puta Da je nejako kao i Ali. Ovo je u stvari „Ali, da“ odluka. Sudije su njome pokušale da ograniče nemačke garancije na 190 milijardi evra, koliko iznosi nemački udeo u Evropskom stabilizacionom mehanizmu, iako vrlo dobro znaju da ovo ograničenje ne obavezuje Evropsku centralnu banku.
Čitavu problematiku oko ECB-a sud je do sada zaobilazio u širokom luku i odlučio da se time ne bavi sve do donošenja ove odluke. Do tada je ECB radila ono što je smatrala da je ispravno, i možda je tako i bolje, jer Ustavni sud ne zna šta hoće. Kada je reč evropskim pitanjima on podseća na hodočasnika bez cilja.
Sve odluke Ustavnog suda o evropskim pitanjima, počev od one o Mastrihtskom ugovoru, iznova su vraćale vlast Bundestagu, koji je sam sebe razvlašćivao i marginalizovao. Sudije su pomoću evropskih pitanja jačale državni parlament i to su ovom odlukom ponovo učinile. Međutim, ova metoda je iscrpljena, jer parlamenti država članica više ne mogu da vrše demokratsku kontrolu džinovskih evropskih fondova za spas.
Nacionalne demokratije više nemaju snagu da oblikuju evropsku politiku, već samo mogu da odbijaju odluke donete na evropskom nivou. Ali to nije dovoljno. Kočnicom za slučaj nužde ne može se upravljati.
Evropski projekti iziskuju ne nacionalnu već evropsku demokratiju. Baš u ovoj tački sud u Karlsrueu (sedište nemačkog Ustavnog suda) na nerazumljiv način je sam sebe razvlastio i zarobio. Svojim brojnim odlukama sud nije podsticao evropsku demokratiju, već ju je sputavao, nije jačao Evropski parlament već ga je ismevao, optužujući ga da još uvek nije pravi parlament, ali je propustio da kaže kako bi to moglo da se promeni. Karlsrue nije izrekao nijednu jedinu reč pozitivne kritike. Ustavni sud se na ovaj način zazidao u kulu crnu-žuto-zlatne demokratije.[1]
Odluke Ustavnog suda o evropskim pitanjima podsećaju na reči Martinove pesme:[2] „Idem sa svojom svetiljkom, a moja svetiljka sa mnom. Tamo gore svetle zvezde, a ovde dole svetlimo mi.“
A tamo gore još uvek svetle evropske zvezde i sve su sjajnije što je mrak gušći. Sada je veoma mračno, a svetiljka iz Karlsruea počinje da bledi. U petoj strofi Martinove pesme se kaže: „Moje svetlo se ugasilo, idem sada kući: Tralala. Tralala.“
Kada Ustavni sud bude odlučivao o nadležnostima ECB-a, svoju odluku će morati, najverovatnije sa puno prekornih reči, da prosledi Evropskom sudu u Luksemburgu. Biće to prvi put u istoriji suda u Karlsrueu. To neće biti zvezdani trenutak, ali će biti ključni događaj za Evropu.
Süddeutsche Zeitung, 12.09.2012.
Izbor i prevod Miroslav Marković
Peščanik.net, 13.09.2012.
- Crno-žuto-zlatna demokratija je naziv za Nemačku demokratiju zbog boja na zastavi. ↑
- Pesma koja se peva kao deo nemačkog crkvenog običaja, koji se održava u jesen, kada deca idu noću od kuće do kuće noseći svetiljke. Prema katolicima pesma nosi naziv po Svetom Martinu, a prema protestantima po Martinu Luteru. ↑
