Nema mesta u čamcu

Sredozemno more je masovna grobnica. Mrtve izbeglice su žrtve propuštanja ukazivanja pomoći, mada je ovde pre reč o ubijanju nečinjenjem. One su u svakom slučaju žrtve izbegličke politike dobitnika Nobelove nagrade za mir 2012, Evropske unije. U njoj odbrana od ljudi ima prioritet nad njihovim spasavanjem. Ova politika se prema izbeglicama na moru odnosi kao prema sudbini, koju ne možemo, ne želimo i ne smemo da promenimo, jer političari strahuju da će pomoć samo privući nove izbeglice.

Pomoć kao podstrek. Zato je zabranjena, zato se kažnjava, zato politika EU fatalistički pristaje na smrt ovih izbeglica. Suze, koje su političari ovih dana procedili, jesu krokodilske suze, a njihovi govori jesu krokodilski govori. Smrt izbeglica je deo evropske izbegličke politike, ona je deo strategije odvraćanja.

Čamac, kojim su prošle nedelje deca, muškarci i žene pokušavali da dosegnu Lampeduzu, bio je gotovo prazan, jer su očajni ljudi pokušavali da se spasu skakanjem u more i tako se udavili. Ali čamac nije samo zbog toga bio prazan. Bio je prazan i zato što se evropska izbeglička politika zasniva na strategiji „punog čamca“: blagostanje ostaje u Evropi, a siromaštvo van nje. Zato je nemačko pravo o azilu izmenjeno pre 20 godina. Učinili smo to da bi doprineli stvaranju novog evropskog prava azila.

Tadašnjih ministar unutrašnjih poslova, Manfred Kanther, sanjao je o evropskom konceptu preuzimanja zajedničke odgovornosti i pred ustavnim sudom izjavio: „Novi nemački zakon je deo ovog koncepta čije zaštitno dejstvo tek treba da se pokaže.“ Sudije ustavnog suda su ili poverovali u ovu tlapnju ili se nisu usudili da je dovedu u pitanje.

Dve decenije kasnije od najavljenog zaštitnog koncepta nije ostalo ništa. Nemačko pravo odbrane od azila postalo je evropski trend. Stvoren je sistem neodgovornosti u kome svaka država EU deportuje izbeglice u onu drugu i svi peru ruke od odgovornosti. Deportacija je suština evropskog prava azila.

Ambasadori država nose kravate i odela. Ambasadori ljudskih prava nisu tako elegantni. Izbeglice su izaslanici gladi, progona i patnje. Ali Evropa ne želi da ih ugosti. Evropske granice su zapečaćene tako da kroz njih ni humanost ne prolazi.

Političari govore o „ilegalnoj imigraciji“. Kada je čovek ilegalan? Da li je ilegalan kada pokušava da se spase? Da li je ilegalan kada je primoran da se okrene takozvanim krijumčarima, jer zahvaljujući pravnim ili faktičkim merama zabrane ulaska nema nikakve šanse?

Izbeglice nisu ilegalne, one se takvima proglašavaju. Jedna od najvećih grešaka protekle decenije je uverenje da se izbeglice mogu pravično sortirati: na „dobre“ izbeglice, one koje dolaze iz političkih, i na „loše“ izbeglice, one koje dolaze iz isključivo ekonomskih razloga. Svi napori da se to učini bili su uzaludni. Šta bi bilo da smo istu snagu uložili u pomaganje ovim ljudima?

Politika koja pokušava da spreči ono što naziva „ilegalnom imigracijom“, može biti uspešna samo ako dozvoli određeni stepen legalne migracije. Ali kada se ne dopušta nikakva imigracija i kada se ne čini ništa kako bi se popravila situacija u zemljama iz kojih imigranti dolaze, onda cveta krijumčarenje ljudima.

Evropska unija je ponosna na agenciju za kontrolu granica, Frontex. Smemo li da se ponosimo trupama koje štite samo granice, ali ne i izbeglice? U pamfletima Bele ruže je pisalo: „Strgnite ogrtač ravnodušnosti u koji ste zaogrnuli vaša srca“. Ova rečenica iz jednog groznog vremena nije rečenica za muzej o otporu u Trećem rajhu, ona važi u svakom vremenu, pa i ovom našem. Ona važi u diktaturama i u pravnim državama, ona važi i u „prostoru prava, bezbednosti i slobode“, kakvim sebe Evropa rado naziva.

 
Süddeutsche Zeitung, 07.10.2013.

Izbor i prevod Miroslav Marković

Peščanik.net, 09.10.2013.

Srodni linkovi:

Süddeutsche Zeitung – Naoružavanje tvrđave Evropa

PressEurop – Dajte Nobelovu nagradu Lampeduzi

Süddeutsche Zeitung – Čekajući zimu