Čini se da zdravorazumski odgovor na to pitanje mora biti, ne. MMF je bezrezervno posvećen zaštiti svetskog kapitalističkog sistema, što svaki socijalista može samo osuditi. Mislim da je to pogrešan odgovor. Ali pre nego što pređem na objašnjenje, rekao bih nekoliko reči o samom Fondu.
Nedavno sam ponovo sarađivao s Fondom, pa sam iz prve ruke mogao da se uverim koliko je ovoj organizaciji stalo da ostane relevantna i u 21. veku. Tu ambiciju treba da ostvari kao istinska međunarodna institucija, u situaciji veoma visokih tenzija, pretnji ratovima i merkantilističkim trgovinskim politikama.
Moja prva saradnja s Fondom datira iz vremena kada sam počinjao da radim u Svetskoj banci. Tada su misije Fonda tražile od Svetske banke da im pošalje nekog od (mlađih) ekonomista da im se pridruži na terenu, radi održavanja komunikacije i stvaranja predstave o Svetskoj banci kao organizaciji s važnom ulogom u donošenju odluka koje se tiču socijalnih sektora i javne potrošnje. Kao mladi ekonomista učestvovao sam u pet ili šest takvih misija Fonda u Turskoj.
Misije Fonda su bile impresivno mesto za rad. Predstavnici misija imali su veliku privilegiju direktnog pristupa državnim službenicima i državnim podacima, a imali su i sjajne ljude za analizu podataka. Njihova velika prednost je bila (i ostala) mogućnost korišćenja vladinih informacija i saznanja; veliki nedostatak je bilo odsustvo kontakta s ostatkom zemlje. Ipak, kao što ću tvrditi u nastavku, to nikada nije ni bila misija Fonda – niti treba da bude.
Mandat Fonda je uvek bio veoma usko definisan. Nadam se da će tako i ostati. Zanimljivo je da sam u tom pogledu saglasan s Adamom Posenom iz Instituta Peterson u Vašingtonu, koji je na nedavno održanoj konferenciji Fonda pozvao organizaciju da ostane fokusirana na izvornu misiju i izbegne politizaciju i „uvlačenje“ u probleme za čije rešavanje Fond svakako nije najbolji izbor i ne poseduje potrebnu stručnost. Adam je elokventno pisao o tome koliko će to biti teško u uslovima ekstremne politizacije u današnjem svetu:
„Sve dublja politizacija međunarodnih finansija i trgovine od strane Kine, Evropske unije i Sjedinjenih Država ugrožava sposobnost MMF-a da pomaže zemljama članicama i ograničava izrabljivačko ponašanje vlada tri najveće ekonomije. U interesu globalne ekonomske stabilnosti, MMF mora izbeći tu opasnost.“
Temeljna misija Međunarodnog monetarnog fonda dovoljno je jednostavna da je razume svaki srednjoškolac.
Osigurati da pozajmljeni novac bude vraćen;
Sprečiti da potrošnja (unutar ciklusa) premaši fiskalne prilive;
Zaštititi makroekonomsku stabilnost.
Većina kritika koje se upućuju na račun Fonda posledica su nerazumevanja njegove temeljne misije. To je disciplinovanje naroda i država. U kapitalističkom svetskom sistemu, takva misija prirodno ima za rezultat jačanje kapitalističkog sistema i disciplinovanje radnika. Mere štednje, iza kojih često stoje politike Fonda, nisu politički neutralne, kao što nas s pravom podsećaju Clara Mattei u knjizi The Capital Order: How Economists Invented Austerity and Paved the Way to Fascism / Kapitalistički poredak: Kako su ekonomisti izmislili strogu štednju i utrli put fašizmu i Mark Blyth u knjizi Austerity: The History of Dangerous Idea / Stroga štednja: Istorija jedne opasne ideje. Ali institucija koja će obavljati tu misiju bila bi jednako potrebna i da je sistem sasvim drugačiji. Socijalizam nije opšte oslobađanje od odgovornosti. U govoru na Jedanaestom kongresu Ruske komunističke partije (boljševika) 1922, u vreme Nove ekonomske politike, Lenjin je posebno naglasio potrebu osiguravanja fiskalne odgovornosti i discipline, kao i dobre organizacije međunarodne trgovine:
„U Đenovu idemo kao trgovci [u pitanju je konferencija o posleratnoj obnovi Evrope – neuspeli Breton Vuds] da bismo osigurali najpovoljnije uslove za razvoj trgovine koja počinje, već se odvija i neizbežno bi se nastavila čak i ako bi neko uspeo da je nakratko prekine. Moramo učiti [ekonomsko upravljanje] od početka. Ako to shvatimo, položićemo ispit; a čeka nas ozbiljan ispit dolazeće finansijske krize – ispit koji ćemo polagati pred ruskim i svetskim tržištem kome smo podređeni, s kojim smo povezani, i od kog se ne možemo izolovati“ (kompletan tekst je ovde).
Svakom sistemu je potrebna organizacija koja nameće disciplinu. Da je svet nekim slučajem pošao Lenjinovim putem i da je MMF završio na njegovom radnom stolu, on bi ga prihvatio u celosti, onakvog kakav jeste, i Fond bi obavljao istu funkciju koju je obavljao u poslednjih osamdeset godina.
To je uloga koja je ideološki neutralna, ali u isto vreme nije ideološki neutralna. Ideološki je neutralna jer se temelji na tri pomenuta disciplinska pravila koja moraju primenjivati u svakom koherentno organizovanom sistemu upravljanja; s druge strane, s obzirom na širi kontekst (svetski kapitalistički sistem) ona nikako ne može biti ideološki neutralna. Ali problem nije u organizaciji koja sprovodi pravila, već u samom sistemu. Kritike treba upućivati na adresu sistema, a ne onih koji osiguravaju poštovanje pravila.
Sun Jat-Sen je govorio da su državi potrebne četiri grane vlasti. Smatrao je da dobro poznatu trojnu podelu treba dopuniti kontrolnom granom (kontrolni juan) koja će proveravati zakonitost i transparentnost postupanja ostale tri grane. Koreni četvrtog juana sežu duboko u kinesku prošlost. Njegov kvazi-ekvivalent je Glavna služba za računovodstvo u SAD, s tim što bi juan imao više političkih, pa i pravosudnih ingerencija. U Kineskoj komunističkoj partiji tu funkciju obavlja Disciplinska komisija Centralnog komiteta.
Projektujmo sada četvrti juan na globalni nivo i dobićemo Međunarodni monetarni fond. Organizaciju čiji je primarni zadatak da proverava da li se tri jednostavna pravila poštuju i tako obezbeđuje neometano funkcioniranje sistema.
Lenjinu, staromodnom poborniku reda i discipline (sinu školskog inspektora), to bi se sigurno dopalo. Organizacija bi dobro poslužila i njegovim ciljevima, a opšti pristup i ozbiljnost u radu, kao i autistična fokusiranost na tri pravila, ostali bi nepromenjeni. Zadržao bi isti pristup i iste ljude. Teško je reći da li bi MMF u tom slučaju završio u Vašingtonu, jer Lenjin nije razmišljao dalje od granica Evroazije. Ali čak i ako jednom završi u Pekingu, ništa se neće promeniti. Jer Fond nudi usluge bez kojih svet ne može.
Global inequality and more 3.0, 16.11.2024.
Preveo Đorđe Tomić
Peščanik.net, 24.11.2024.
Srodni link: Branko Milanović – Finska stanica
RASPRAVA O NEOLIBERALIZMU