Danasov rođendan uvek je povod za razgovor o slobodi medija. Dok slušamo ko zna koji put podgrejanu najavu o paketu zakona koji će regulisati medije, sve izgleda kao veliki deja vu.
Vlast koristi vanredne okolnosti da se redovno obračunava sa medijima koje ne može da kontroliše, a ministar od koga se mnogo očekivalo zabija glavu u pesak pred cenzurom i misli da to niko ne vidi. Ali, ovoga puta, na opšte iznenađenje, javnost burno reaguje. Ipak se nikada ne zna kada će novi mediji proraditi kao informativna gerila: u nekim zemljama kad protutnji cunami, a u nekima tek kada se elementarna nepogoda poveže sa akademskim poniženjem. Javnost onda prikupi svoje demokratske snage, krene da praktikuje svoje pravo da zna i svoju ulogu kontrolora vlasti.
Otuda toliki broj ljudi na Peščaniku, na blogovima i sajtovima na koje ranije nisu zalazili. Svako ko je ovih dana pokušavao da pristupi oborenom sajtu Peščanika zna koliko digitalnih prečica i stranputica na tom putu mora da se preskoči. Zna i koji sve linkovi vode do mesta na kome se nalazi tekst ili sajt za koji ranije nisu ni znali da postoji. I džaba se vlast par godina trudila da nas ubedi da se evropeizirala i modernizovala: denial-of-access napadi su i dalje samo sirovi i brutalni napadi na medije i slobodu. Bez obzira na to što oni misle da su nevidljivi, i domaća javnost i međunarodne organizacije zadužene za slobodu medija znaju veoma dobro da je reč o cenzuri.
Prvi put posle kasnih 1990-ih u Srbiji se oseća koliko su mediji zaista važni. I to baš kad je izgledalo da su mediji stigli na ničiju zemlju i da su zaglibljeni u tranziciji nabasali na teritoriju na kojoj se niko više ne snalazi. U ovoj godini velikih godišnjica, 25 godina od pada Berlinskog zida i 10 godina od ulazaka prvih zemalja Centralne i Istočne Evrope u EU, konfuzija je tolika da se više ne zna ni odakle se krenulo ni kuda se ide. Četvrt veka iskustava drugih postsocijalističkih zemalja nisu ovde više od velike koristi. Političke, ekonomske i tehnološke okolnosti danas su potpuno drugačije nego kada su one 1989/91 počele tranziciju. U medijskom svetu, barem, pokazalo se da ekonomski i tehnološki faktori rade tako da vode ka ujednačavanju, a da društvene i kulturne specifičnosti obično vode ka razlikovanju iskustava u različitim zemljama.
A tokom proteklih petnaest godina od kada je počela ovdašnja tranzicija upravo su se ekonomske i tehnološke okolnosti veoma promenile. Delom zbog ekonomske krize, ali mnogo više zbog tehnološke revolucije. Poslovni model na kome komercijalni mediji postoje manje-više od početka 19. veka više ne radi i nema mu popravke. Budući da se to dešava već poslednjih nekoliko godina, jasno je da neće biti novog jedinstvenog modela i da će mediji nalaziti različite načine da rade. Iz nekoliko novijih studija o budućnosti informativnih medija koje su rađene na Oksfordu i Kolumbija univerzitetu, vidi se da je dobro novinarstvo uvek bilo subvencionisano – bilo kroz oglašavanje, bilo kroz razne vrste individualnih donacija – i da nikada nije preživljavalo samo od tržišta. Oni to i lepo formulišu tvrdnjom da “tržište nikada nije proizvodilo onoliko vesti koliko demokratija traži”.
Ovde, gde zakasnela tranzicija nije obezbedila ni transformaciju vlasništva, ni sveži kapital, nije jasno šta će se dogoditi kad se “država povuče iz vlasništva”, a mediji ostanu na nepostojećem tržištu. Umesto pisanja novih zakona za prošli vek Ministarstvo bi možda moglo da napravi jednu studiju o modelima vlasničke transformacije, procenama šta će ona značiti za informativne, lokalne ili medije manjina, odnosno one koji ni do sada nisu bili tržišno uspešni, ali jesu društveno važni. U medijski razvijenijim sredinama, bez obzira na raznovrsnost platformi, većinu profesionalnog informativnog sadržaja i dalje proizvode štampani mediji, pa se oni smatraju posebno važnim za demokratski život.
Velike tehnološke promene osim ekonomskih nose i političke i profesionalne izazove kojih, takođe, nije bilo na početku tranzicije. Za njih sad treba naći odgovore, odnosno, više nema jednostavnih copy-paste recepata jer su ove zemlje završile digitalizaciju i već su tehnološki bar generaciju ispred. U digitalizovanom okruženju već se vidi da je štampi u njemu teže. Televizija za sada prolazi bolje, ali još nije izvesno kako će se odnosi sa oglašivačima razvijati. Amazon je, na primer, posle dužeg eksperimentisanja povukao novac namenjen za oglašavanje tvrdeći da im se više isplati da ga ulože u besplatnu dostavu proizvoda. Uz to razni pretraživači, veb prodavnice ili drugi agregatori sadržaja čine medijski svet najdinamičnijim delom savremenih društava u kojima čak i kad ga ima, novac od oglašavanja obično ne ide onima koji proizvode sadržaj nego raznim digitalnim posrednicima. Zbog toga se traže modaliteti da se ovakvi novčani tokovi preusmere. U širem smislu EU je još 2007. godine donela Direktivu o audio-vizuelnim medijskim uslugama koja uvodi ‘sadržinski’ a ne ‘institucionalno’ zasnovanu regulativu. Zakoni koji se ovde pripremaju i dalje regulišu ‘medije’ a ne sadržaj pošto pisci zakona nisu uočili da je reč o sasvim drugačijoj vrsti regulative.
Umesto ozbiljnog bavljenja medijskom politikom koja bi obezbedila zaštitu slobode izražavanja i omogućila da mediji odgovore javnom interesu, premijer praktikuje ono što je naučio još 1999. u vreme svog ministrovanja medijima – zabranjuje, gasi, napada, udara šakom o sto. Objašnjava međunarodnim organizacijama da prvo moraju njih da pitaju da li cenzurišu medije pa ako sami kažu da ne, to se mora uzeti za jedini dokaz. Domaćim medijima bahato govori da su nevažni i da se zato njima ni ne bavi pa ih, dakle, ni ne cenzuriše.
Svako ko misli da može da kontroliše tradicionalne a cenzuriše nove medije trebalo bi da pogleda najbliže susedne zemlje koje su uspele da završe tranziciju. U čemu bi njihova iskustva mogla biti korisna?
Prvo, ona svedoče da postoji nekoliko faza tranzicije i da se prva, obično, odnosi na političke reforme (zakoni o slobodi medija, ukidanje državne kontrole, transformacija institucija), a druga na ekonomske promene (uspostavljanje tržišta, privlačenje kapitala, zakon o konkurenciji). Po pravilu, tek kad postanu kandidati za ulazak u EU, zemlje ozbiljno reformišu medije i istinski ih harmonizuju sa EU okvirom. Do tada se uglavnom samo trude da se pokažu u reformskom svetlu i odugovlače sa promenama. Tako je ovde već bilo sa odgađanim datumima digitalizacije, nikad obavljenom privatizacijom, donošenjem studija, strategija i zakona čiji je jedina svrha bila da ostanu u nekoj fioci.
Drugo, ona upozoravaju da se često dešavalo da zemlje donose dobre zakone, kao Slovenija ili Mađarska, a da posle ulaska u EU nastupi veliki korak unazad. Dešava se da u sigurnosti evropskog članstva, neodgovorne vlasti olako snižavaju stepen medijskih sloboda. Zbog toga su potencijalne nove članice pod većim monitoringom, a u razmeni poruka sa raznim EU zvaničnicima to je nedavno postalo sasvim jasno. U takvim situacijama treba ozbiljno uraditi sve da se medijske i sloboda izražavanja zaštite, a ne raditi na njihovom podrivanju.
Treće, ona opominju da će strane investicije i razvoj tržišta biti mnogo teži jer nema mnogo interesovanja za ovo tržište. Ustvari tek kad se Istočna Evropa otvorila medijski, kapital je krenuo da se seli preko granica. Vlasnici novina iz Švedske ili Nemačke nikada pre toga nisu kupovali novine u Portugaliji ili Srbiji. To je novi proces i unutar EU jer su mediji uvek bili nacionalno i kulturno specifična institucija. Pošto se sve više medija seli u digitalni svet, a načini regulisanja mreže i saobraćaja na njoj se još definišu, u tim razgovorima bi trebalo da se već sada učestvuje.
Četvrto, medijska publika takođe se promenila u odnosu na onu iz 1990-ih. Jedno novo istraživanje kaže da osam odsto Amerikanaca dobija vesti preko Tvitera (od 16 odsto odraslih koji koriste Tviter), što je mnogo manje nego onih koji za vesti koriste Fejsbuk (30 odsto). Ali, Tviter publika je mlađa, mobilnija i obrazovanija nego Fejsbuk publika. Očekuje se da će ove godine, po prvi put, udeo korisnika društvenih mreža u Centralnoj i Istočnoj Evropi prevazići onaj u Severnoj Americi. U domaćim razgovorima o trendovima u korišćenju medija još se veruje da se ova promena dešava negde drugo. Kao da će njihova publika nekim biološkim čudom sama od sebe biti sve mlađa, tradicionalni mediji retko traže način da se približe novoj, mladoj publici.
A, intenzivna komunikacija na društvenim mrežama, za vreme poplava ali i u borbi protiv cenzure, pokazala je brigu i ove publike za medije. Ona je već naučila da je odbrana slobode u virtualnom svetu podjednako važna kao i u realnom.
Danas, 08.06.2014.
Peščanik.net, 08.06.2014.
SLOBODA MEDIJA, SLOBODA GOVORA
