BBC-jeva serija Dr Who
BBC-jeva serija Dr Who

Prošle nedelje oko 230.000 ljudi potpisalo je peticiju „Spasimo naš BBC“. Peticija je upućena premijeru Borisu Johnsonu, a njena prva rečenica glasi: „Prekinite političke napade na naš BBC“. Peticija je pokrenuta dan nakon što je Sunday Times 16. februara objavio, iz poverljivog izvora, da Vlada ne blefira i da razmatra ukidanje pretplate koju će, kako je visoki neimenovani zvaničnik izjavio, „skresati“. Ova najava je stigla samo par nedelja pošto su iz Downing Streeta 10 obavestili da je vreme za dekriminalizaciju neplaćanja pretplate, odnosno da se razmatra ukidanje pretnje zatvorskom kaznom za one koji izbegavaju ovu obavezu. Obe inicijative uklapaju se u sve glasnije tvrdnje da pretplata nema smisla u digitalnoj eri, da je nefer prema siromašnima, prema konkurenciji i da je neodbranjivi relikt prošlosti. Resorna ministarka, Nancy Morgan, na to dodaje da se razmatraju novi načini finansiranja uključujući i Netflix model i da je pretplata (subscription) na ono što želite da gledate mnogo bolja nego obavezna pretplata (poll tax) za posedovanje TV prijemnika koja ide u kasu javne televizije.

I to nije sve. Krajem januara Tony Hall, generalni direktor BBC-ja, podneo je ostavku i najavio da će se posle 7 godina povući sa funkcije na leto 2020.

Ova godina je zaista počela loše za BBC. Suočen sa tehnološkim izazovima i raslojavanjem publike, napadnut je sa svih strana: BBC-ju neskloni premijer Boris Johnson najavljuje novi udar na njegove finansije, uvek glasna konkurencija komercijalnih televizija ojačana je snažnim tehnološkim platformama koje se sa BBC-jem sukobljavaju na tržištu video striming usluga, a kuću iznutra razaraju iscrpljujuće i dugotrajne afere. BBC se ovog puta ne suočava sa običnom nego pravom egzistencijalnom krizom, koja istovremeno ugrožava njegovu novinarsku nezavisnost, finansijsku stabilnost i kulturu upravljanja.

Novog generalnog direktora u čijem mandatu bi BBC trebalo da 2027. proslavi 100. rođendan dočekaće sve sem slavljeničke atmosfere.

Napad na novinarstvo

Kada je premijer Boris Johnson najavio preispitivanje finansiranja BBC-ja, bilo je jasno da je napad na finansije u stvari napad na njegovo novinarstvo.

Premijerov odnos prema BBC-ju video se jasno iz njegovih kritika izveštavanja BBC-ja o brexitu. Potom je u izbornoj kampanji odbio da se pojavi u emisiji uglednog novinara Andrewa Neila, nakon više puta ponovljenog otvorenog poziva, i nakon što je on intervjuisao sve ostale kandidate. Andrew Neil je u oštroj izjavi koja je uzburkala javnost premijeru poručio da je intervjuisanje lidera jedan od najvažnijih načina na koji BBC pomaže biračima u donošenju izborne odluke. Najavio je i da je tema njegovog intervjua sa premijerom poverenje i zašto ga tako često mnogi, uključujući i one koji ga podržavaju, smatraju nepouzdanim.

Boris Johnson, istina, nije izbegao samo ovo suočavanje sa javnošću. Nije otišao ni na debatu o klimatskim promenama na Channel 4, gde su se u studiju topile dve velike ledene statue koje su u razgovoru zamenjivale njega i, takođe odsutnog, Nigela Faragea.

Potom je početkom februara saopšteno da ministri više neće gostovati u čuvenoj političkoj emisiji Today na BBC Radio 4, zbog njene „otvorene anti-torijevske pristrasnosti“. Onda je izbio skandal sa vladinim jutarnjim brifingom, kada je sekretar za medije Dominic Cummings, politički strateg brexit kampanje, novinare delio na podobne i nepodobne za prisustvo ovom događaju. I dalje snažni i složni britanski novinari su svi napustili brifing, ali je jasno da će se ovaj sukob nastaviti. U međuvremenu se ispostavilo da je Dominic Cummings izgleda na svoju ruku obavestio Sunday Times o nameri vlade da ukine pretplatu i da premijer Johnson o tome ništa nije znao. Čak i da je tako, BBC sigurno ima sebi vrlo nesklone ljude u samom vrhu konzervativne vlasti. I za medijsku kuću poznatu po tome što u svakoj deceniji preživi bar jednu veliku krizu, ovoga puta politički pritisak je preveliki. U isto vreme, i laburisti i Jeremy Corbyn imali su svoju listu zamerki na izveštavanje o toku kampanje za nedavne parlamentarne izbore, pa se čini da BBC trenutno nema podršku ni na jednoj strani političkog spektra.

Zbog svoje nezavisne uređivačke politike, BBC nikada nije u harmoničnim odnosima sa vladom, ali ovo je svakako najoštriji napad jednog premijera na javnu televiziju još od vremena Margaret Thatcher. Ona je često bila u sukobu sa BBC-jem; čak je bila formirala parlamentarnu komisiju (Peacock Committee) da pribavi argumentaciju za svoju nameru da radikalno promeni BBC. Nasuprot njenim očekivanjima, preporuke komisije odbranile su BBC i utvrdile da je pretplata „najmanje loše rešenje“. U svom naletu deregulacije i privatizacije svega, ovde je naišla na otpor i, uprkos jakoj podršci partije, većina konzervativaca ipak je zauzela stav da je BBC jedna od najznačajnijih kulturnih institucija Britanije. Ali to je bilo pre 35 godina.

„Institucija koja je održala britansku naciju na okupu“, kako se često kolokvijalno kaže, u popularnoj svesti po značaju se svrstava uz monarhiju i Nacionalnu zdravstvenu službu (NHS). BBC je važno identitetsko mesto u kolektivnom odrastanju britanskih generacija, a po mnogima i jedna od „socijalističkih institucija“ koja svima obezbeđuje univerzalni pristup kvalitetnim programima upravo zato što ih svi podjednako plaćaju. Za 2,75 funti sedmično gledaoci i dalje dobijaju raspon programa od parlamentarnih prenosa i analiza, međunarodnih izveštaja i putopisa, do kraljevskih venčanja, vrhunskih kulturnih programa, kultnih serija i koncerata, debatnih emisija i sportskih prenosa, svakako najbolji na svetu edukativni i program za decu, popularni Beebs, kome pretplatnici širom sveta mogu da pristupe na iPlayeru i mnoštvo kreativnih, inovativnih sadržaja na 9 nacionalnih TV kanala, nekoliko regionalnih i internet servisa i više od 60 radio stanica.

Visoki ugled i važnost BBC-ja potvrdio je i najnoviji parlamentarni izveštaj iz novembra 2019. Nije, međutim, sigurno da će Boris Johnson uvažiti ove stavove.

Nedavno je, svestan štete koju njegovom ugledu donosi sukob sa medijima, premijer izveo omiljeni manevar populista da direktno odgovara na „goruća pitanja sa interneta“. U trampovskom stilu, dan uoči brexita, na YouTubeu je objavio video intervju sa samim sobom, u kome odgovara na najznačajnija pitanja koja muče Britance uoči izlaska iz EU. Tokom 2,21 minuta on tu objašnjava da li je Boris Johnson za brexit, da li je multilingvalan, da li će brexit uticati na letovanja građana? Vredno je utrošiti dva minuta, pa videti kako premijer na svako goruće pitanje ima odgovor u jednoj reči, prostoj ili jedva proširenoj rečenici.

Ovaj „sam bira pitanja – sam odgovara“ nastup kritičari premijera vide kao tipični pokušaj da se izbegne novinarska kontrola i da se, umesto javne provere, premoste mediji i direktno obrati „svojoj publici“. Sada novinarima ostaje da se tome suprotstave i objasne javnosti da bez profesionalne skrutinizacije i kontrole mediji i nisu mediji nego kanali za političku samopromociju. O posledicama takvog ponašanja političara širom sveta već postoji mnoštvo dokaza. Upozoravajući glasovi o slomu demokratije, „hakovanoj demokratiji“, demokratiji bez novinarstva opominju da je medijska nezavisnost zakonom zaštićena upravo zato da bi javnost mogla da sazna činjenice koje moćni od nje žele da sakriju, ili o kojima ne žele da polože račune. Sada kada mogu direktno da se obrate ljudima, da premoste i izbegnu medije, moćnici u stvari mogu da izbegnu ili blokiraju tu kontrolnu funkciju medija.

Finansijska kriza

Sadašnji sistem pretplate u Britanije je osiguran do 2027, do kada važi i Kraljevska povelja, osnivački akt koji se obnavlja svakih 10 godina. Provera visine pretplate vrši se uvek na polovini ovog perioda, ali izgleda da su ovi razgovori, planirani za 2021, uveliko počeli.

U tom paketu prva je na udaru dekriminalizacija neplaćanja pretplate. Boris Johnson još je u toku kampanje nagovestio da će razmotriti sistem finansiranja BBC-ja tvrdeći da je pretplata zastarela u digitalnoj eri. Pošto je pretplata (licence fee) u stvari taksa na posedovanje televizora i kao takva obavezna za svakog ko ga poseduje, njeno neplaćanje je krivično delo. U najavi ukidanja zatvorske kazne zbog neplaćanja pretplate resorna ministarka, Nancy Morgan, saopštila je da pretnja zatvorom nije fer, posebno zato što pogađa najsiromašnije i većinom žene. Ovaj detalj o rodnoj dimenziji, smatra se, potiče otuda što u vreme kada kontrolori obilaze domaćinstva u njima češće zatiču žene. Prošle godine je oko 120.000 ljudi novčano kažnjeno zbog neplaćanja pretplate, a petoro je otišlo u zatvor. Branioci javne televizije kažu da ova mera pre odvraća pre nego što šalje ljude u zatvor, pa njeno ukidanje ne bi donelo veliku dobit. S druge strane, masovno neplaćanje pretplate, kome bi to otvorilo vrata, značajno bi destabilizovalo BBC, pa mnogi misle da to i jeste cilj.

Sledeća mera je preuzimanje iznosa za oslobađanje od pretplate građana starijih od 75 godina koju je do sada, umesto njih, plaćalo ministarstvo socijalnog staranja, a koju će od sredine 2020. pokrivati BBC. U grupi onih na koje se to odnosi ima oko milion i po ljudi, ali mnogo je onih koji će idućeg meseca dobiti pismo od BBC-ja da više nisu oslobođeni pretplate. BBC će osloboditi pretplate samo određenu kategoriju, odnosno najsiromašnije starije gledaoce, a procenjuje se da će ga to koštati oko 250 miliona funti. Ministarstvo je za sve starije građane obezbeđivalo oko 750 miliona funti, što BBC nije u stanju da obezbedi. Pošto u isto vreme komercijalni mediji agresivno obaveštavaju javnost da dekriminalizacija pretplate znači, da ukoliko ovi novi pretplatnici ne budu plaćali neće biti kazne za njih, BBC to doživljava kao javni poziv da se tako i desi. U prevodu, to znači da će ubuduće biti toliko novca manje za nove programe, koji su, u stvari, glavni adut BBC-ja.

Već ove dve mere su ogroman finansijski udar na BBC, čak i pre ukidanja pretplate. A ta radikalna odluka bila bi moguća samo promenom zakona, nakon javnih konsultacija i pregovora o novoj Povelji koja će važiti posle 2027.

Ovakve najave nisu novost. Ukidanje pretplate je omiljeno mesto slaganja vlasnika privatnih medija, među kojima je najglasniji Rupert Murdoch, kome su se sada pridružile i nove medijske platforme. Svi oni se slažu sa Borisom Johnsonom u tvrdnjama o nelojalnoj konkurenciji i privilegovanom položaju BBC-ja.

Sa 3,75 milijardi funti godišnje od pretplate (što je otprilike četvrtina Netflixovih prihoda) i još oko milijardu funti koje zaradi prodajom programa, BBC je najbolje finansirana javna radio-televizija na svetu. Ali, ona je po mnogima i najbolja televizija na svetu, jer joj ovaj novac omogućava da proizvodi kvalitetne programe i da se svojoj publici obraća kao građanima istog društva, a ne potrošačima na tržištu informacija. U toj ulozi BBC je uvek prednjačio i ona je bila sastavni deo uređivačke nezavisnosti, čiji je garant bilo uredno i stabilno finansiranje. Pretplata koju plaćaju svi građani znači da se status BBC-ja kao javne radiodifuzne ustanove zasniva na neraskidivom trojstvu: to je televizija koju javnost osniva, finansira i kontroliše.

U britanskom sistemu javna radio-televizija je glavni proizvođač kvalitetnih programa, onih po kojima je britanska TV industrija poznata u svetu. Jedno istraživanje Ruters Institute Oxfordskog Univerziteta iz 2014, „Šta bi bilo kad ne bi bilo BBC-a?“ nedvosmisleno je utvrdilo da bi u tom slučaju publika bila na gubitku, imala bi manje izbora i dobijala manje za svoj novac. BBC zaista istiskuje komercijalnu konkurenciju (crowding out), ali je nažalost ne podstiče da se takmiči kvalitetom, pa bi, prema ovom istraživanju, ukupna ulaganja u sadržaj opala 5-20 odsto, investicije u premijerni program bile bi čak za 25-50 odsto manje, što bi bio i ogroman udarac za ukupnu britansku produkcionu industriju. Autori navode da su ovo konzervativne procene i da bi stanje bilo još gore u slučaju zamrzavanja pretplate, odnosno usporavanja razvoja BBC-ja u komercijalnom okruženju koje brzo napreduje. To napredovanje nažalost ne znači i kvalitetniji program. Odnosno, nema dokaza da BBC pretplata remeti tržište (što komercijalni mediji uvek tvrde) niti da bi na „slobodnom tržištu“ (bez BBC programa) publika dobijala bolju uslugu, ali ima dokaza da bi kvalitet ponuđenih programa opao. Drugim rečima, komercijalne televizije ne bi počele da prave bolje programe kada ne bi bilo BBC-ja, niti bi izbliza toliko ulagale u originalnu produkciju.

Druga vrsta istraživanja potvrđuje da javne radio-televizije, u širem smislu, opravdavaju vrednost uloženog novca. Države koje imaju javne televizije imaju manje polarizovanu javnost, koja je bolje obaveštena, zna više o svetu, imaju nižu unutrašnju nejednakost u znanju, a univerzalni pristup kvalitetnijem programu korelira sa višim stepenom demokratije. Danas mnogi istraživači tvrde da je kvalitetna javna televizija širom EU, posebno u Nemačkoj i skandinavskim zemljama, glavna brana protiv snažne polarizacije, lažnih vesti i hiperpristrasnih sajtova koji razaraju javnu komunikaciju u SAD.

Tradicionalno visok stepen demokratije i medijskih sloboda u njima dovodi se u vezu sa postojanjem dobrih javnih medijskih servisa. Medijski svet je jedan od onih u kojima je laka ruka tržišta jačala medije kao industriju, ali ne i kao instituciju slobode izražavanja. To potvrđuje duga istorija komercijalizacije medija u zapadnim zemljama, ishod medijske tranzicije širom centralne i istočne Evrope i, konačno, digitalno okruženje, u kome je u potpuno neregulisanim okolnostima nastalo 5 dominantnih tehnoloških džinova (Amazon, Google, Apple, Microsoft i Facebook), odnosno koncentracija kakva u svetu ranije medijske generacije nije bila moguća.

Kriza upravljanja

Kada konkurencija uzvikuje: lako je vama kad imate garantovani prihod i ne morate da se takmičite na tržištu, drugačije bi bilo kada bi vaše programe plaćali samo oni koji to žele – ignoriše se da je od osnivanja i tokom svih godina svog postojanja BBC-jev mandat uvek bio društveni (građanski) a ne komercijalni. Šta se dešava kad građani sami po internetu traže vesti kojima veruju videli smo u seriji izbora koji su prodrmali razvijene demokratije, od brexita, predsedničkih izbora u SAD i nazad do parlamentarnih izbora u Velikoj Britaniji. Ovo nije argument protiv obilja, niti protiv nezrelosti publike, nego protiv manipulativnih procesa koji razaraju demokratsko tkivo podrivanjem istine, poverenja i kontrolne uloge medija. I tu se vraćamo na početak priče o egzistencijalnoj krizi sa kojom se suočava BBC. Dakle, uoči stote godišnjice, ponovo, kao i u vreme osnivanja, BBC otvara ključna pitanja od kojih će zavisiti budućnost javnih RTV servisa širom sveta.

Kada vodeći političari kažu „kad može Netflix može i BBC“, to je manipulativno zanemarivanje razlika između medija i njihove uloge. Građani ne kupuju dva sata vesti ili političkih debata, niti bindžuju informativni program kao TV serije. A šta su mediji u kojima nema informativnog programa, i kakve veze sa njima ima industrija zabave ili razbibrige? Kako se štiti sloboda medija tamo gde korisnici po digitalnom prostoru kupuju ono što žele, a izbegavaju ono što bi trebalo da znaju? Nije, naravno, javna televizija jedina brana protiv toga, ali sva istraživanja kažu da je ona ključna u procesu građanske socijalizacije. Bar u našim domaćim medijima o tome nema dileme. Dovoljno je pogledati Informer-Pink-Srpski telegraf-Happy-Alo društvo i videti kako izgleda svet u obilju besmisla.

U takvim uzburkanim okolnostima, BBC se suočava i sa krizom upravljačke kulture. Krajem januara Tony Hall podneo je ostavku, odnosno, najavio da će se povući sa funkcije ovog leta. Pre 7 godina izabran je posle jednog od najvećih skandala u istoriji BBC-ja kada su, godinu dana nakon smrti Jimmya Savilea, omiljene TV ličnosti iz detinjstva mnogih generacija, u javnost izbili dokazi o tome da je seksualno zlostavljao decu i odrasle tokom 50 godina duge karijere. Tada je tek izabrani generalni direktor podneo ostavku posle samo 54 dana na funkciji, i Tonny Hall, kao ugledni i iskusni BBC čovek, došao je da sigurnom rukom smiri uzburkano nezadovoljstvo koje se obrušilo na korporaciju.

Ovaj skandal pokrenuo je, međutim, lavinu afera i pritužbi zbog rodne diskriminacije, nejednakih plata, ejdžizma i mnogih skrivanih aspekata elitizma privilegovanih, pre svega muškaraca iz viših slojeva Oxbridge elite, muškog kluba koji je godinama u BBC-ju bio merilo za „the great and the good“. Kao odgovor, BBC je lansirao kampanju 50-50 u kojoj se obavezuje da predvodi TV svet u oblasti jednakih šansi za muškarce i žene, ali optužbe za nejednaka primanja i diskriminaciju se ne smiruju i ozbiljno potresaju kuću iznutra.

Steven Barnett, ugledni britanski profesor medija, nedavno je povodom zgusnutog BBC kalendara i mnoštva izazova tvitovao: „zanimljivo vreme za naslednika, pregovori o pretplati sledeće godine, provera rada godinu posle i stogodišnjica koju mnogi nisu verovali da će beeb doživeti. Vreme za prvu ženu na mestu generalnog direktora?“

Ovo pitanje, naravno, ne postavlja samo on. O prvoj ženi uveliko se priča, a to bi bio elegantan zajednički odgovor na mnoge izazove odjednom. O tome ko bi ona mogla da bude uveliko se nagađa. Mediji već prave liste žena impresivnih biografija u medijskoj industriji. Sve one prošle su veoma težak uspon u svetu medija i rastu očekivanja od najava nove upravljačke kulture. Usred bitke za novi mandat javnog servisa za digitalno doba vodiće se verovatno i ona da BBC potvrdi svoje obećanje iz kampanje 50-50 i ne dozvoli da se bilo koja zaista zaslužna i posvećena žena popne uz „staklenu liticu“ sa koje može samo da se sunovrati. Staklena litica (glass cliff), pojava da se na najviše izvršne funkcije izaberu žene onda kada je situacija izuzetno teška, kada je rizik od neuspeha mnogo veći, kada je konkurencija za najviše funkcije manja, a resursi koji su na raspolaganju skromniji, dešava se zato što su u korporativnoj kulturi žene lakše zamenjive i lakše ih je žrtvovati.

Konkurs za novu osobu otvoren je do 11. marta, pa će se ovaj ishod uskoro znati.

Peščanik.net, 26.02.2020.