Foto: Neda Radulović-Viswanatha
Foto: Neda Radulović-Viswanatha

Prošlost je za medije nepremostiv izazov. Ona nije neki monolit koji je ostao tamo negde i sa kojim biraju hoće li se i kako suočiti. Čitav taj univerzum nelinearnih procesa, događaja i iskustava čak i nije tamo negde, nego je deo naše svakodnevnice. I kako kaže Vilijem Fokner: „Prošlost nikada nije mrtva. Ona čak nije ni prošlost“.

Mediji su dobri u otkrivanju, prikazivanju izolovanih, zaokruženih događaja. Mnogo im je teže sa celinom, sistemskim odnosima i dugotrajnim i višeznačnim procesima. Sva istraživanja medija i konflikata potvrđuju da im, čak i kada izveštavaju o detaljima, lako izmiče razumevanje celine. Takve događaje iz direktnog prenosa kasnije je jako teško preimenovati i promeniti im smisao kada postanu prošlost. Mediji u Srbiji su 1990-ih, kao i obično u ratu, vrlo dobro služili vojsku. Pod pritiskom vlasti stavili su patriotizam ispred profesije i ostavili za neko drugo vreme da ono što su prećutali otkriju neki drugi mediji.

Izgledalo je da će umesto onih starih, industrijskih medija to uraditi ovi novi, društveni. Ali pojava društvenih medija razbila je nekoliko mitova o ulozi medija u suočavanju sa prošlošću.

Prvo, obilje informacija, era postoskudnosti, promenila je smisao ideje o medijskom otkriću. U jugoslovenskim konfliktima devedesetih vladalo je uverenje da su zatvoreni mediji skrivali istinu i da će jednom, kada se oslobode, bez cenzure, otkriti sve. Javnost će potom, kad bude videla šta se dešavalo, progledati i shvatiti istinu. Kada su se mediji oslobodili niti je iz njih pokuljala istina, niti je javnost promenila shvatanje prošlosti. Umesto živog, kritičkog debatovanja o prošlosti nastala je zavera ćutanja, većinska nespremnost da se o njoj govori. Ispod odbijanja da se suoči sa prošlošću sakrile su se duboke podele i nesposobnost da se artikuliše i preuzme odgovornost za počinjene zločine.

Naknadna poplava informacija sa društvenih mreža tu malo može da promeni.

Ideja otkrića deo je progresivističkog shvatanja da su mediji oči javnosti koje na svetlo dana iznose skrivene istine. Pretraga na Guglu o genocidu u Srebrenici izbacuje oko 450.000 rezultata, a nadriistina o genocidu u Srebrenici tek neznatno manje; raspad ili ratovi u Jugoslaviji, u zavisnosti od toga kako se formuliše pitanje, daje od 30 hiljada do 3 miliona rezultata i sve to za trećinu sekunde. Tu navodno ništa nije skriveno. Mr Gugl nije Mr Gejts koji zatvara medijske kapije, nije cenzor ni urednik.

Ali pitanje je šta govore ti milioni činjenica i veb stranica. Da li je više detalja izoštrilo javnu sliku o prošlosti?

Pokazalo se da više informacija, još fragmenata i detalja ne znači da se o prošlosti zna više ili da se ona razume bolje. Parališuće obilje pretvorilo se u prepreku, apatiju i izgovor za ćutanje o konfliktima iz nedavne prošlosti. Zato izgleda kao da se ni četvrt veka posle završetka rata u Bosni mnogo toga nije pomerilo. Društvo Srbije nije na istom mestu, ali je većinska interpretacija prošlosti i dalje na istoj distanci od istine o njoj.

Drugo, obilje informacija otvorilo je više perspektiva i novih aktera, uz nadu da će se iz više uglova bolje sagledati konfliktna prošlost. Opet prema konvencionalnom uverenju iz doba starih medija, bogata slika o realnosti olakšava dolazak do istine. Društveni mediji jesu participativni, tamo je pogled na prošlost kolaborativni rad, ali oni nisu najbolja platforma za ukrštanje perspektiva. Naprotiv, veoma su pogodni za pojačavanje podela, grupisanje oko svojih istina, širenje jaza i nepoverenja prema svima koji ne misle isto. Umesto da se na internetu otvori zajednički balkanski prostor za suočavanje sa prošlošću, tamo se povodom nje verbalno ratuje, razmenjuju se optužbe i uvredljivi govor.

Atomizovane grupe istomišljenika ne umrežavaju se oko različitih iskustava i viđenja, nego se zatvaraju u sigurne prijateljske krugove. Ovo obilje i raznovrsnost umesto da obogati znanja opet maskira nepremostive podele. U ogromnom sajber prostoru ima mesta za sve, ali je u njemu više podela nego zajedništva. Ukratko, sajber-balkanizacija. Oni koji cinično tvrde da nema demokratije tamo gde se selfiji sa letovanja mešaju sa kuhinjskim receptima, u stvari nas podsećaju da je političkom govoru i demokratiji potreban otvoren i dostupan javni prostor, ali koji je istovremeno smislen i koji poštuje ljudski dignitet.

Treće, obilje informacija nije pomoglo ni nastanku sećanja koje povezuje susedne kulture. Izolovani korisnici pretražuju, izbegavaju ili biraju sadržaj koji je često dekontekstualizovan, spakovan za komercijalnu upotrebu. Ili algoritamski selektovan i usmeren ka sajtu na kome sve liči na ono što su već čitali i koji će ih učvrstiti u uverenju da je njihova slika o prošlosti ispravna, da je njihov prijateljski balon jedini pravi i da ga nikakvo drugačije mišljenje neće probušiti.

Za razliku od starih medija, internet je tehnologija neutralnosti prema sadržaju: genocid u Srebrenici, raspad Jugoslavije ili opsadu Sarajeva algoritmi tretiraju podjednako kao i svaki drugi sadržaj i podjednako mere njegovu vidljivost. To dobro znaju autokrati i čuvari nacionalnih sećanja, pa otvaraju lažne naloge i zapošljavaju botove da usmeravaju i održavaju ovaj saobraćaj. Oni publiku navode na željene sajtove i fabrikuju klimu podrške za svoje stavove. Kako nam je Tviter nedavno pokazao, brisanjem 8.500 lažnih naloga koji su podržavali Aleksandra Vučića i vladajuću partiju u Srbiji (SNS), to je temeljno organizovana operacija. Predsednik i partija koji koriste apsolutnu većinu u svim institucijama da bi ih uništili i centralizovali vlast, zavise od okruženja u kome je njihova ratna prošlost nedodirljiva i neupitna. Takav ambiciozni cilj zahteva da se sporna prošlost drži daleko od javnosti. Spremni su da povremeno benevolentno izjave da u njoj ima pojedinačnih zločina, beščašća, odgovornosti za tuđu nesreću, ali je njihova prošlost u celini slavna, herojska i časna. Takva konfuzija može da opstane samo uz stalnu proizvodnju opsena, lažnih vesti i zavera. I uz slom poverenja u istinu. Verujući samom sebi da je tako, Aleksandar Vučić je i odlučio da ode na komemoraciju u Srebrenici, posle koje se besramno predstavio kao žrtva.

Konačno, mediji koji su skrivali prošlost dok je bila sadašnjost teško će o njoj govoriti drugačije sa vremenske distance. Televizije koje su fabrikovale laži, ratne pokliče i patriotski naboj lako su se prilagodile novim okolnostima kada je sistem propao. Ali ostavile su razorenu zajednicu koja ni danas ne može da kontekstualizuje nedavnu prošlost, niti da razume svoju sadašnjost. Da je bilo diskontinuiteta sa zločinačkom prošlošću, danas bi nam ona bila strana, jer kako kaže L. P. Hartli: „Prošlost je strana zemlja. Oni tamo rade stvari drugačije.“

Dealing with the Past / Suočavanje s prošlošću (DwP), 11.05.2020.

Peščanik.net, 20.05.2020.