Da li je komunizam priča za malu decu?

Prva dva poglavlja iz knjige nemačke umetnice i teoretičarke Bini Adamčak „Da li je komunizam priča za malu decu?“, prevela Maja Anastasijević, ilustracije Aleksandra Nina Knežević, Kreativni centar, Beograd 2017.

Šta je komunizam

Komunizam je društvo koje ukida sva zla što izazivaju patnju u današnjem društvu – kapitalizmu. Postoji mnoštvo različitih predstava o tome kako bi trebalo da izgleda to komunističko društvo. Ali ako je komunizam društvo koje ukida sva zla što izazivaju patnju u kapitalizmu, onda je najbolja predstava o komunizmu ona koja podrazumeva ukidanje većine tih zala. To je kao kod lečenja bolesti. Kada bi kapitalizam bio bolest – što nije – onda bi najbolji lek bio komunizam, koji bi činio čoveka zdravim u potpunosti, a ne samo poluzdravim ili trećinu zdravim. Pre nego što se razboli, međutim, čovek je po pravilu zdrav i lek treba samo da ga izleči, dakle da ga vrati u stanje u kakvom je bio pre nego što se razboleo. U našem slučaju to nije tako. Ljudi su, naime, patili i pre kapitalizma, doduše od drugih zala. Zbog toga ovo poređenje nije najsrećnije. Osim toga, komunizam jeste vrlo dobro sredstvo, ali ne leči baš sve, već samo zla u kapitalizmu. Ako neko, na primer, ima kašalj i kijavicu, pa popije lek protiv kašlja, onda će mu proći samo kašalj, ali ne i kijavica. Komunizam, dakle, ne leči sve boljke, već samo one koje uzrokuje kapitalizam.

Prema tome, da bismo razumeli šta je komunizam i da bismo mogli da zaključimo koja je predstava o komunizmu najbolja, prvo moramo da shvatimo šta je kapitalizam i na koji način on prouzrokuje patnju.

Šta je kapitalizam

Kapitalizam danas već postoji u celom svetu, a naziva se kapitalizmom zato što je to vladavina kapitala. To je nešto potpuno drugačije od vladavine kapitalista ili vladavine klase kapitalista. U kapitalizmu i dalje postoje oni koji odlučuju više nego drugi, ali na vrhu više nema kralja koji bi svima naređivao. Ali ako ljudima više ne vladaju drugi, ko onda vlada? Stvari. Naravno, ne doslovno, jer je jasno da stvari ne mogu da vladaju čovekom zato što su samo stvari. Ali to i nisu sve stvari, već samo određene ili, tačnije, određeni oblik stvari. Te stvari ne padaju s neba, niti sleću na Zemlju letećim tanjirima da bi gađale ljude laserskim zracima. Štaviše, to su stvari koje su ljudi sami napravili kako bi im olakšale život, koristile im, to jest služile. Ljudi, međutim, s vremenom zaboravljaju da su sami napravili te stvari i počinju i da im služe. To, otprilike, izgleda ovako: čovek ode do pisaćeg stola i napiše na listu hartije: „Popij čašu vode!“ Posle sat-dva ponovo prilazi pisaćem stolu i nalazi parče hartije. Kad pročita rečenicu, više se ne seća da ju je on napisao i misli da mora da uradi ono što tu piše. U početku je možda malo sumnjičav, pa odlazi kod prijateljice i pita je: „Da li stvarno moram da popijem čašu vode? Uopšte nisam žedan.“ Prijateljica će mu odgovoriti: „Ne znam ni ja. Trenutak, proveriću.“ Otići će do lista hartije i pročitaće ono što na njemu piše. Zatim će se vratiti i reći: „Da, ovde tako piše. Moraš da popiješ čašu vode.“ Ukoliko čovek često bude prolazio pored lista hartije, stomak će mu ubrzo biti prepun vode i počeće da ga boli. Tako će stvari ovladati čovekom i on će patiti zbog toga.

Na prvi pogled, naravno, zvuči malo čudno, jer zašto bi čovek najednom zaboravio da je napisao tu rečenicu, zbog čega ne bi prepoznao vlastiti rukopis? U stvarnosti je, naravno, sve malo složenije nego u ovom primeru zato što ljudi ne žive i ne rade sami, već u društvu. U stvarnosti, dakle, čovek ne zapisuje sâm rečenicu na papir, već to radi s mnogim drugima. Zbog toga vladavina stvari možda bolje može da se objasni na drugom primeru (i u njemu se pojavljuje čaša) – na primeru prizivanja duhova. Grupa ljudi sedi oko slovâ poređanih ukrug, sa čašom u sredini. Svi stavljaju šaku ili prst na čašu i, pošto svi pomalo drhte, čaša počinje da se pomera od slova do slova, kao da je vuče neka nevidljiva ruka. Pošto ne mogu da shvate da su pomerili čašu zato što drhte, svi misle da im duh na taj način šalje tajne poruke.

Ovaj primer je veoma zgodan za objašnjavanje načina funkcionisanja života u kapitalizmu. Ljudi, zapravo, sami pomeraju čašu, ali to ne mogu pojedinačno da izvedu, već samo svi zajedno. Čaša se pomera samo ako postojе uzajamno delovanje i odnos. A priroda uzajamnog delovanja je takva da ga ljudi i ne primećuju. Na neki način, ono se odigrava u tajnosti ili iza njihovih leđa. Kada bi seli i zajedno razmislili o tome šta žele da napišu, onda bi rezultat verovatno bio ne samo potpuno drugačiji već bi bilo i potpuno jasno ko je napisao tekst. Ovako se čini da ga je napisala nevidljiva ruka, a pošto ljudi to sebi ne mogu da objasne, pripisuju ga nekoj nepoznatoj sili, to jest duhu ili aveti.

Ovo pokazuje da vlast stvari nad ljudima ne proističe iz svake saradnje, svakog odnosa, niti iz svakog rada, već samo iz posebnog oblika saradnje ili odnosa. Dakle, iz pomeranja čaše, a ne zajedničkog pisanja teksta. Isto tako, vladavina stvari ne odlikuje svako društvo, već samo kapitalističko društvo. Samo odnosi ili rad kakvi postoje u kapitalizmu proizvode stvari u obliku koji im omogućava da vladaju ljudima. Prema tome, moramo da se zapitamo po čemu su odnosi među ljudima u kapitalizmu posebni i po čemu se razlikuju od međuljudskih odnosa u drugim društvima.

Da bismo to razumeli, ali i shvatili da kapitalizam nije večan – što je već velika prednost – najbolje je da pogledamo kako je kapitalizam uopšte nastao.

Milan Škobić – prikaz knjige

Proteklih deset godina, kako u Srbiji tako i u svetu živimo produženu krizu neoliberalnog kapitalizma. Ideja o kraju istorije koji je došao sa padom Berlinskog zida je ozbiljno načeta, što je uslovilo veću prijemčivost različitih projekata alternativnog društveno-ekonomskog uređenja. Time je ponovo otvoren je prostor i za komunizam kao okvirni pojam u kome se te alternative promišljaju. Kako to promišljanje dobija na zamahu, tako se javljaju i pokušaji da se komunističke ideje i problemi opišu na različite načine, pa i one prijemčive mladima.

Kao doprinos tom istraživanju alternativa, Kreativni centar objavio je prevod knjige nemačke umetnice i teoretičarke Bini Adamčak „Da li je komunizam priča za malu decu?“. Iako su i u prošlosti činjeni pokušaji da se komunističke ideje izlože na popularan način, retki su pokušaji da se to učini u formatu priče za decu. Još ređa su ovakva izdanja na našem jeziku. Uopšte nije uobičajeno čitati knjigu koja pokušava da prevede tako obimnu misaonu i političku pojavu u reči (poput „peglopekara“) i primere bliske iskustvima i svetu mladih. Nemogućnost kategorisanja daje poseban kvalitet čitanju ove knjige. Taj kvalitet omogućava da se poznati problemi osvetle na nov način, neopterećen najaktuelnijim izazovima kojima se oblikuje sam kontekst u kome čitaoci prilaze ovom delu.

Ovo izdanje sastoji se iz originalnog teksta knjige, koji predstavlja priču o zamišljenim pokušajima ostvarivanja komunizma, i eseja koji je naknadno pridodat, u kom autorka istorijski i teorijski kontekstualizuje svoj tekst. U osnovi, nju zanima kako se projekat ukidanja kapitalizma odnosi prema ukidanju patnje uopšte, i kako život u kapitalizmu uslovljava i ograničava zamišljanje boljih društvenih uređenja.

U prvom delu autorka uvodi osnovne pojmove: komunizam, kapitalizam, postanak kapitalizma, tržište i rad. Kroz te odeljke ona indirektno referiše i na druge bitne koncepte poput fetišizma robe, ali sve vreme se trudi da priča primarno kroz primere i opise događaja. Kao osnovnu odliku kapitalizma uzima da je to društvo u kojima stvari vladaju nad čovekom. Za razliku od feudalizma, kada je eksplicitna pripadnost statusnim grupama određivala način preživljavanja, u kapitalizmu ljudi primarno žive od prodaje sebe, odnosno prodaje svog rada. U knjizi se taj čudni odnos između ljudi i stvari koji odlikuje kapitalizam prikazuje primarno kroz priču o odnosu radnika i fabrike, koja je predstavljena kao živo biće. To pojednostavljenje joj omogućava da pripremi teren za naredni deo teksta koji opisuje konkretne pokušaje ostvarivanja komunizma.

U tom delu autorka se dotiče države kao redistributivnog mehanizma, radničkog samoupravljanja sa i bez tržišta, borbe protiv „lažnih“ potreba, ukidanja rada kroz totalnu automatizaciju proizvodnje, i konačno, radikalne demokratije. Ljudi iz njene priče imaju želju da stvore društvo jednakih i slobodnih, ali uče na greškama: kako promene jednu stvar, tako se ispostavi da je nešto drugo dublji uzrok problema, što adresiraju sledećim pokušajem.

U pridodatom eseju autorka se na više teorijski način posvećuje različitim kritikama kapitalizma i zamišljanjima komunizma koje je ilustrovala u svojim primerima. Tu daje prikaz kritika kapitalizma sa stanovišta cirkulacije roba, proizvodnje, i potrošnje, i objašnjava njihova ograničenja s obzirom da određene aspekte kapitalizma ne problematizuju. Ipak, iako je svako zamišljanje budućnosti određeno trenutnim okolnostima kao polaznom tačkom, oni koji žele da rade na ostvarivanju bolje budućnosti imaju obavezu da razvijaju nove predloge i nove odgovore na trenutne probleme, kao što imaju i obavezu da se suoče sa propustima prilikom dosadašnjih pokušaja izgradnje komunizma.

Biće zanimljivo videti kako će na ovu knjigu reagovati mladi čitaoci kojima je namenjena, jer će samo njihov sud moći da kaže koliko je ova knjiga bila uspešna u predstavljanju borbe za jednakost i slobodu, i koliko ih je nagnala na razmišljanje. Za starije čitaoce, ova knjiga nudi podlogu za osvežavajuće razmišljanje o praktičnim problemima izgradnje boljeg društva. Zahvaljujući formatu priče za decu, ona može da nam priča priču o ljudima koji žele slobodu i jednakost, i tako dostojanstveno prelazi preko i dalje vladajućih opštih mesta koja nam poručuju da je alternativa nemoguća, i da je nemoguća zato što je sami ljudi ne žele.

Kreativni centar

Peščanik.net, 16.02.2018.