Odlomci iz knjige „Pružite detetu STO mogućnosti umesto DVE – Odgajanje dece bez rodnih predrasuda“ Kristine Henkel i Mari Tomičić, ilustracije Marina Milanović, Kreativni centar 2016.

Svi ljudi su rođeni slobodni, sa jednakim dostojanstvom i pravima.
Prvi član Opšte povelje o ljudskim pravima Ujedinjenih nacija

Sva deca su jednako vredna. Niko drugi nije kao ti. Treba da poštujemo i tebe i svu drugu decu i mlade ljude. Nije važno iz kakve porodice potičeš, iz koje zemlje dolaziš, kojim jezikom govoriš, u šta veruješ, da li si devojčica ili dečak, u koga si zaljubljen ili zaljubljena i da li imaš posebne potrebe.
Ombudsman za prava deteta

Predgovor

Vaspitavaju nas da budemo dečaci ili devojčice, žene ili muškarci. Da se ponašamo na različite načine, da budemo dobri na različitim poljima, da imamo različita mišljenja i da imamo različita zanimanja. Često toga nismo svesni. Neravnopravnost nam je nevidljiva. Možda čak mislimo da smo prilično ravnopravni i da se prema svojoj i tuđoj deci odnosimo kao prema individuama. A onda se prosto desi da baš one devojčice koje srećemo žele da im sve bude roze i da se igraju lutkama, dok dečaci žele plavo i da se igraju autićima.

Knjiga Pružite detetu STO mogućnosti umesto DVE savršen je priručnik koji može poslužiti roditeljima, vaspitačima i drugim odraslima koji su u kontaktu s decom. U njoj se opisuju konkretne svakodnevne situacije u kojima „stvaramo“ devojčice i dečake i ona nam pokazuje kako se te strukture mogu promeniti. Kada mi odrasli razbijamo nevidljive društvene strukture poput neravnopravnosti, i kada se prema deci odnosimo ravnopravno, pokrećemo nešto veliko. Odnositi se prema deci ravnopravno znači pružiti im sto načina na koje će postojati, sto načina na koje će stvarati, misliti, želeti i priželjkivati, umesto dva – jedan za devojčice i jedan za dečake. Deca prema kojoj se odnosimo ravnopravno odnosiće se prema drugima na isti takav način, a naši postupci proširiće se poput krugova na vodi.

Vi, ja, kao i svi oni koji su u kontaktu s decom stvaramo od njih dečake i devojčice. Hajde da preuzmemo svoj deo odgovornosti kako bi deca dobila svih sto mogućnosti.

Lota Snikare, spisateljica, roditelj i stručnjak za rodnu ravnopravnost

Uvod

Zamislite da Marko i Filip mogu da se zagrle a da ih niko ne zadirkuje. Zamislite da Filip može da plače na isti način kao Adrijana. Zamislite da Adrijana može da se igra sa Elom iako nema šnalice sa šljokicama. Zamislite da Ela ne mora da posprema kada Luka sve razbaca. Zamislite da Luka može da se igra lutkama. Zamislite da sva deca mogu da budu onakva kakva žele da budu. Zamislite da mi odrasli prestanemo da ograničavamo svoju decu.

Ova knjiga govori o tome kako se i kada naša deca izlažu rodnim stereotipima i oblikuju u devojčice i dečake. To zovemo rodnim zamkama i teškoćama. Zamkama – zato što je u njih lako upasti i zato što ograničavaju našu decu. Teškoćama – zato što je ovo složeno pitanje i nema uvek jednostavnih rešenja. Rodne zamke i teškoće čine da se prema deci odnosimo pojednostavljeno, što utiče na njihove mogućnosti da se razvijaju kao slobodne i jedinstvene individue.

Ovo nam je postalo sasvim jasno kada smo i same dobile decu. Iako su nam mnogo puta dodeljivane stereotipne uloge kao devojkama i ženama, uloge u kojima nismo uvek želele da budemo ili u kojima se nismo osećale prirodno, nismo bile spremne na toliki broj i toliku učestalost pokušaja dodeljivanja roda našoj deci. Primetile smo i da se to mnogo puta dešavalo nesvesno.

Počinje već tokom trudnoće. Većina je veoma željna da sazna kog pola će dete biti i traži znake koji ukazuju na to. Smatra se da sve, od oblika stomaka, srčanog ritma i toga koliko se beba rita, govori o detetovom polu. Kad dođu na svet, devojčice i dečaci bivaju obučeni u različitu odeću različitih boja. Slušaju različite glasove, čuju različite reči i njihov se plač tumači na različite načine. Pripisuju im se različite osobine i oni se ohrabruju na različito ponašanje. Ukratko rečeno, tokom prvih godina života deca prolaze kroz mnoštvo rituala koji od njih stvaraju devojčice ili dečake. Sve se to dešava kao nešto najjasnije na svetu, kao nešto što se podrazumeva. Od malih nogu uče nas da razlike između dečaka i devojčica postoje i da treba da postoje, bez razmišljanja o tome kakve to posledice ima po decu. Ne razmišljamo o tome da rodni stereotipi vode pojednostavljenom kontaktu s decom. Ne razmišljamo o tome da stvaramo neravnopravnost.

Ovom knjigom želimo da pokažemo kako jednostavnim sredstvima možemo deci pružiti više mogućnosti – tako što ćemo se prema njima ophoditi kao prema individuama umesto kao prema dečacima i devojčicama. Iako se mnogo govori o ravnopravnosti i većina se slaže oko toga da je ona dobra i važna, nije uvek lako preći s reči na delo. Kako se zapravo stvara rodna ravnopravnost?

Rodne zamke i teškoće podeljene su na šest poglavlja, od kojih svako rasvetljava različite aspekte neravnopravnosti. Ona govore o svakodnevici jer se upravo tada, za trpezarijskim stolom, dok čitamo priču za laku noć i dok se igramo, formiramo i mi, odrasli, i deca. U svim tim situacijama, koje mogu izgledati sitno i beznačajno, oblikuju se stvarnost i rodna ravnopravnost. Svaka rodna zamka može se učiniti neproblematičnom, ali sve one zajedno ukazuju na strukturu u našem društvu koja devojčicama i dečacima pruža različite mogućnosti.

Daćemo i savete o načinu na koji se može razmišljati i postupati kako bi se povećale mogućnosti dece u rodno stereotipnoj svakodnevici. Saveti su zamišljeni kao inspiracija, a vi kao čitaoci sigurno imate sopstvene savete ili možete smisliti dodatne. Neke savete lakše je primeniti u praksi od drugih. Može proteći neko vreme pre nego što usvojite nove načine, a potom još vremena pre nego što osetite kako je to nešto prirodno. Ali nemojte odustajati! Velike stvari počinju sa sitnicama.

Knjigu završavamo zaključnim modelom objašnjenja načina na koji dolazi do neravnopravnosti.

Knjiga je posvećena roditeljima i drugim odraslima koji su u kontaktu s decom predškolskog uzrasta, a zasniva se na iskustvima iz svakodnevnog života. Mnogi će reći da i same padamo u zamku kada generalizujemo koristeći pojmove devojčica i dečak. I to je tačno. Svesne smo toga da je stvarnost složena i da su varijacije u načinu ophođenja prema devojčicama i dečacima veće od onoga što se pojavljuje u knjizi. Poenta generalizacije jeste da se ukaže na strukture koje postoje i prema kojima naša deca moraju da izgrade odnos. Bez generalizacije teško je primetiti ono što je neophodno promeniti kako bismo deci pružili više mogućnosti.

Rodna ravnopravnost važna je za svu decu. Ne radi se o tome da svi dečaci treba da nose haljine ili da devojčice ne treba da se igraju lutkama. Ne radi se ni o tome da svi treba da postanu međusobno slični ili da se nešto ukine. Rodna ravnopravnost znači da postoji mnogostrukost i da deca imaju više prostora za delovanje, da mogu da postoje na sto različitih načina umesto na dva.

S nadom u promene
Kristina Henkel i Mari Tomičić

Ostvarivanje rodne ravnopravnosti

Otvorite oči

U ovoj knjizi ukazujemo na rodne zamke i probleme koji stvaraju rodnu neravnopravnost u igri, izgledu, jeziku, druženju, osećanjima i odnosu prema telu. Uočiti rodnu neravnopravnost i posledice koje ona ima po decu prvi je korak prema većoj rodnoj ravnopravnosti. Ovde dajemo i savete o tome kako mi odrasli jednostavnim sredstvima u svakodnevici možemo stvoriti više mogućnosti za decu. Savete o tome kako možemo da pomognemo deci da pređu barijere i da se suprotstave krutim rodnim okvirima koji postoje u društvu. Baš kao što rodne zamke pokazuju, rodni okviri dosežu daleko i odnose se na sve, od odeće, govora tela i izbora zanimanja do izbora ljubavnog partnera. Očekuje se da se devojčice i žene ponašaju onako kako predviđa ženski rodni okvir, dok dečaci treba da se ponašaju onako kako predviđa muški rodni okvir. Ovi okviri su često nevidljivi i uzimaju se zdravo za gotovo, zbog čega ih je teško promeniti.

U okviru

Nismo svesni rodnih okvira dok ih neko ne pređe. Tada brzo „ispravljamo“ tu osobu i vraćamo je u okvir. Ispravljanje može biti otvoreno ili suptilno. Dečak koji nosi haljinu može da bude ispravljen tako što niko neće obraćati pažnju na njega, niko ga neće videti, drugi će skretati pogled ili će ga ignorisati. Ispravljanje može da se ostvari i tako što će neko objasniti dečaku da takvo ponašanje nije prihvatljivo: „Dečaci ne nose haljine“, ili će se našaliti: „Je l’ si se ti to maskirao?“, ili pretiti: „Pederu, dođi da te prebijem.“

Ispravljaju roditelji, odrasli, braća i sestre, drugari i drugarice, pa čak i knjige i filmovi. Čak i vrlo mala deca mogu brzo ispraviti drugu decu i roditelje koji izlaze iz rodnih okvira. Deca uče da će dobiti pozitivnu potvrdu od okoline kada se drže onoga što okviri propisuju. Držanje u okvirima može takođe da stvori sigurnost jer oni pružaju već gotova rešenja za to kako neko treba da se ponaša i kakav treba da bude. Zahvaljujući ispravljanju i pozitivnoj potvrdi, rodni okviri prenose se iz generacije u generaciju i postaju deo onoga što nazivamo svojom kulturom. Da bismo ostvarili više rodne ravnopravnosti, potrebno je da obratimo pažnju na to kada ispravljamo decu, kada se deca međusobno ispravljaju i na to zašto se neko ispravlja.

Vrednovanje

Pored očekivanih osobina i načina ponašanja, rodne okvire prati i različito vrednovanje. Osobine i ponašanje koji se tradicionalno smatraju muškim od davnina se posmatraju kao vredniji nego oni za koje se smatra da su ženski. Kada se devojčice i žene približe onome što se smatra muškim, to se najčešće posmatra kao nešto pozitivno i kao korak naviše u hijerarhiji. Isti prostor ne postoji za dečake i muškarce koji izlaze iz muškog rodnog okvira i koji se približe tradicionalno ženskom. Upućuju im se reči omalovažavanja – da su slabići i mekušci. Ideja da je tradicionalno muško vrednije od tradicionalno ženskog duboko je ukorenjena u našoj kulturi. Postići rodnu ravnopravnost znači dovesti u pitanje odnos moći i promeniti ga – u privatnom životu i u društvu.

Dopunjavanje

Uz rodne okvire ide i ideja o tome ko u koga treba da se zaljubi. Većina polazi od toga da devojčice treba da se zaljube u dečake i obrnuto, a heteroseksualnost se uzima kao normalna i ispravna. Homofobija tako postaje način ispravljanja osoba koje su svojim izborom partnera izazvale rodne okvire. Ideja da su svi ljudi heteroseksualni počiva na stavu da su žene i muškarci međusobne suprotnosti i da se ženski i muški princip međusobno dopunjuju i zajedno formiraju celinu. Taj način razmišljanja čini da se rodna ravnopravnost svodi na pitanje broja. Smatra se da je rodna ravnopravnost ostvarena kada u nekoj radnoj grupi ili upravnom odboru postoji isti broj muškaraca i žena. Ali broj ne govori ništa o sadržaju. U grupi u kojoj je broj muškaraca i žena isti možda se obraća pažnja samo na muškarce i njihovi predlozi nailaze na odobravanje. To nije rodno ravnopravno. Isto tako, nije rodno ravnopravno kada se određenim muškarcima u profesijama u kojima dominiraju žene automatski pripisuju tradicionalno muške osobine. Da bismo ostvarili rodnu ravnopravnost, potrebno je dovesti u pitanje ideju o tome da su muškarci i žene međusobne suprotnosti i da se dopunjuju i uvideti to da se individue, bez obzira na pol, mogu međusobno dopunjavati.

Kakvo društvo želimo

Neki smatraju da se rodni okviri zasnivaju na biološkim razlikama između žena i muškaraca. Kada bi bilo tako, zašto bismo morali da posvećujemo toliko pažnje učenju dece da budu devojčice i dečaci? I zašto bi se ono što se smatra karakterističnim za devojčice odnosno za dečake vremenom menjalo? Podrazumeva se da postoje biološke razlike, pa su neke osobe tamnokose, plavokose, visoke, niske, velike ili male. Postoje i oni koji su oprezni, agresivni, srećni, tužni, odgovorni, neodgovorni, ljuti i dobri. Ali različite osobine ne mogu se jednostavno podeliti na one za devojčice i žene i one za dečake i muškarce. Neki pronalaze potporu u istoriji i smatraju da su muškarci i žene oduvek bili različiti. Ali istorija se oduvek tumačila u odnosu na sopstvena iskustva i kulturu. Na primer, naučnici su prevideli da su žene nekada išle u lov. Umesto toga, oružje u ženskim grobovima tumačili su kao darove. I naši pokušaji da razumemo životinje otkriva naše kulturne predrasude. Većina životinja opisana je kao heteroseksualna, što se sve više dovodi u pitanje. I priroda i istorija imaju više varijacija nego što obično mislimo. Bez obzira na to da li smatramo da je nešto urođeno, ne postoje razlozi zbog kojih treba dopustiti biološkim razlikama da opravdaju diskriminaciju devojčica, dečaka, žena ili muškaraca.

Nisu svi dečaci snažni. Neki su mali i tanušni, a drugi okrugli i veliki. Nisu sve devojčice dobre i slatke. Neke su temperamentne i privlače mnogo pažnje, a druge su oprezne. Uprkos tim očiglednim razlikama, one koji se ne uklapaju nazivamo otpadnicima. Deci se govori da su „posebna“, a devojčicama da su muškarače. Kao odrasle, osobe koje izlaze van rodnih okvira su neženstvene, nemuževne, muškobanjaste ili ženskaste. Ako bismo prihvatili princip raznovrsnosti verovatno bismo uvideli da su varijacije u grupi devojčica i u grupi dečaka velike ili čak i veće nego razlike između devojčica i dečaka.

Različite strategije, isti cilj

Kada čitam Vinija Pua, obično kažem da su Tigar i Zec ženke. U toj priči prevlađuju muški likovi. Moša, roditelj trogodišnjeg deteta

Moja ćerka ima roze opremu od tila za gimnastiku i to nosi na ples. Govorim joj da skače najviše na svetu i da je super kul u roze kostimu. Osa, roditelj petogodišnjeg deteta

Ne želim da moju ćerku posmatraju kao slatku princezu. Ne mislim da je devojčicama potrebno više takvih stavova. Naprotiv, postoji očigledna potreba za tim da devojčice budu svesne svoje vrednosti i da imaju jako samopouzdanje. To se neće izgraditi tako što će im neko stalno ganuto govoriti da su slatke. Klara, roditelj četvorogodišnjeg deteta

U savetima u knjizi kombinovale smo pre svega tri različite strategije ostvarivanja veće rodne ravnopravnosti: preraspodelu, ispunjavanje novim sadržajem i odbacivanje. Preraspodela je kvantitativna strategija koju je dobro primenjivati kada postoji neravnomerna zastupljenost devojčica i dečaka. Preraspodeljivanje je često prvi korak prema rodnoj ravnopravnosti i može da podrazumeva na primer zamenjivanje reči on rečju ona ili prepravljanje pesama i priča tako da u glavnim i sporednim ulogama budu i devojčice i dečaci. Strategija ispunjavanja novim sadržajem govori o proširivanju stavova o tome šta devojčice i dečaci mogu da rade i kakvi mogu biti. Kad igračkama, odeći i osećanjima date novo značenje i vrednost, biće uspostavljena ravnoteža moći između ženskog i muškog. Treća strategija jeste odbacivanje igračaka, knjiga, odeće i svega drugog što jača rodne okvire. Ne može se svemu dodeliti nov sadržaj. Kao roditelj možete da smatrate da je vašem detetu bolje bez previše rodno stereotipnih predmeta i atributa.

Različite strategije mogu da se kombinuju. Izbor strategije zavisi od našeg pogleda na rodnu ravnopravnost i od izgleda detetove društvene okoline. Ispunjavanje boja i predmeta novim sadržajem na primer može biti lakše ako je sredina u kojoj dete boravi koliko-toliko otvorena i rodno ravnopravna, jer dete neće biti ispravljano prema rodnim okvirima na isti način kao u manje rodno ravnopravnim sredinama.

Jednostavno i kratkoročno rešenje može biti da pustite decu da prate odgovarajuće rodne okvire i da im se prilagode jer je vrlo verovatno da će dobiti pozitivnu potvrdu od drugih odraslih i dece u svojoj okolini. Ono što je nezgodno s rodnim zamkama jeste to što je neophodno aktivno delovanje da bi se stanje promenilo, a često je prijatnije prepustiti se rodnim okvirima. Ali ako primoramo decu da se prilagode tesnom rodnom okviru, njihova mogućnost da se razviju kao jedinstvene individue biće ograničena. Podržavanje detetovih osobina i njegovih ideja na početku može izgledati kao težak zadatak, ali će s vremenom dete izgraditi veće samopouzdanje i veću sigurnost.

Različite strategije obično izazivaju različite reakcije sredine. Strategija odbacivanja posmatra se kao izraz političke ideologije češće nego strategije preraspodele i ispunjavanja novim sadržajem. Ali je pitanje da li je možda isto tako „politički“ davati deci rodno stereotipne igračke i odeću. Izbacivanje šećera ili aditiva koji nisu dobri za organizam vašeg deteta daleko je manje kontroverzno nego kada odbacite nešto što je snažno rodno određeno. Ono što je važno u vezi sa ovim različitim strategijama jeste to da treba uvideti kako iza njih stoji ista ambicija – stvaranje veće slobode delovanja za svu decu i stvaranje rodno ravnopravnijeg društva.

Sudar sa stvarnošću

– Dođi, tata, igramo se hotela. Ti si gost, a ja čistim. Filip može da bude direktor.
– Ali zar nećeš ti da budeš direktor? Filip ima samo dve godine.
– Ne, to ne može.
– Zašto ti ne možeš da budeš direktor?
– Ali tata, ja sam devojčica. Devojčice ne mogu da budu direktori.

Ponekad se volja da detetu pružite jednake mogućnosti sudara sa onim delom stvarnosti koji dete vidi i doživljava. To nije ništa čudno jer često živimo u rodno neravnopravnom svetu. Ima više direktora nego direktorki, vatrogasci su uglavnom muškarci, a bolničarski posao najčešće obavljaju žene. U takvoj situaciji možemo da izaberemo da kažemo kako devojčice svakako mogu biti direktorke, a dečaci mogu biti bolničari. Međutim, postoji rizik da će se detetova stvarnost sudariti sa onom koju pokušavamo da opišemo i da dete neće razumeti šta hoćemo da mu kažemo.

Ako umesto toga pođemo od detetovog doživljaja sveta i potvrdimo da je dete u pravu kada kaže da ima mnogo više direktora, ali da postoje i direktorke, dete će jasnije videti različite mogućnosti. Da bismo pokazali kako je promena moguća, možemo da kažemo da je ranije bilo mnogo onih koji su verovali da samo muškarci mogu biti direktori, ali da danas znamo da to nije istina. Na isti način možemo govoriti i o roditeljskoj odgovornosti. Ranije se verovalo da očevi ne mogu biti kod kuće s decom, jer su skoro svi mislili da mame bolje vode računa o deci. Danas znamo da se i tate i mame mogu starati o deci.

Što su deca starija, to više možemo s njima da razgovaramo o rodnoj ravnopravnosti i o tome da je sve promenljivo, a ne upisano u kamenu. Tako će se ideje o onome što je za dečaka i onome što je za devojčice lakše dovesti u pitanje, a deci će se dati snaga da idu svojim putem. Ako razgovaramo s decom, naučićemo ih da postavljaju pitanja, da diskutuju i da žele promene, a to su osobine koje će im u životu biti potrebne.

Deca rade onako kako mi radimo

Mi smo veoma rodno ravnopravni sa svojom decom. Julijus i Mina uvek su s tatom kada on popravlja auto, a sa mnom dok kuvam. Anika, roditelj četvorogodišnjeg i šestogodišnjeg deteta

Nije neobično da promene bude strah i otpor, jer su novine nesigurno tlo, a stari princip je razrađen i siguran. Način izbegavanja nesigurnosti jeste da izaberemo sigurne karte. Osoba koja najbolje pravi kolače radi to, a osoba koja je najspretnija s kosačicom trave šiša travu. Alternativa je da postavimo izazov sami sebi i da probamo nešto novo. Da bismo postigli rodnu ravnopravnost, potrebni su uzori, a ako mi kao odrasli ne proširimo sopstveni repertoar, teško ćemo biti verodostojni u dečjim očima kada govorimo o rodnoj ravnopravnosti i kada budemo pokušavali da je ostvarimo. Kako bismo mogli nešto da promenimo i da se usudimo da izađemo iz rodnih okvira i probamo nešto novo, potrebno je da budemo sigurni u sebe. Sigurnost se, između ostalog, stvara kada jedni drugima dajemo pozitivnu potvrdu, kada pokazujemo jedni drugima da smo dovoljno dobri baš takvi kakvi jesmo. Pozitivna potvrda doprinosi stvaranju atmosfere u kojoj je neuspeh u redu i prihvatljiv. Onda je zanimljivije i lakše probati nešto novo i menjati staro.

Vama koji želite da ostvarite rodnu ravnopravnost

Preuzmite inicijativu i postarajte se da bude onako kako želite da bude. Pođite od stava da svi misle kako je rodna ravnopravnost pozitivna.

Ne izvinjavajte se. Ne morate uvek da objašnjavate zašto radite ono što radite. Pokušajte da budete sigurni u sebe kada izlazite iz rodnih okvira, onako kako su sigurni oni koji ih prate.

Pozitivna potvrda uvek je dobra. Istaknite ono što funkcioniše dobro, bez obzira na to koliko je malo i uzmite to kao polaznu tačku.

Konstruktivni predlozi takođe su dobri. Dajte alternativno rešenje umesto da ukazujete na problem.

Budite spremni na to da će drugi misliti kako ste čudni i naporni. Tako je skoro uvek sa onima koji izazivaju i dovode u pitanje bilo šta što se uzima zdravo za gotovo.

Pronađite podršku u onima koji misle isto kao vi. Teško je biti sam.

Postavljajte pitanja drugim roditeljima, rođacima i vaspitačima o njihovim stavovima. Tako će oni moći da govore o svom načinu života i da iznesu svoje mišljenje, pa ćete izbeći pravdanje.

Poštujte one koji ne misle isto kao vi ili ne žele da postupaju isto kao vi. Postoji prostor za varijacije.

Budite spremni na to da će poneko zauzeti odbrambeni stav. Ne uzimajte to lično.

Time što ćete ostvariti rodnu ravnopravnost u svojoj svakodnevici i svom životu već ste mnogo učinili. Možete promeniti samo sebe, a sasvim je dovoljno da budete uzor drugima.

Razgovarajte i diskutujte. Istaknite primere rodne ravnopravnosti i uzbudljive teme o kojima se debatuje u medijima.

Odbacite kontekst koji ne doživljavate kao pozitivan za vas i vašu decu.

Postavljanje izazova zahteva energiju. Birajte svoje bitke. Povremeno je u redu da se prepustite. Ne budite previše strogi prema sebi.

Pogovor

Ponekad se postavlja pitanje da li je rodna ravnopravnost otišla predaleko. Za nas koje pišemo ovu knjigu to pitanje izgleda čudno baš kao i pitanje da li su ljudi danas previše zdravi. Zastrašujuće je kada se pomisli na to da je onima koji su se borili za žensko pravo glasa početkom XX veka verovatno upućivano isto pitanje. Danas smo srećni što mu se nisu povinovali.

Nama koji se bavimo pitanjem rodne ravnopravnosti često se govori kako smo nestrpljivi i kako bismo morali da mislimo na sve ono što je već postignuto i da zbog toga budemo srećni. Naravno da smo srećni. Ali to ne znači da previđamo činjenicu da su mogućnosti naše dece u životu i dalje vezane za njihov biološki pol. Ne znači da je sve dobro samo zato što se nešto popravilo. Uticaj rodne neravnopravnosti na našu decu postaje očigledan kad uvidimo da zamke i problemi prožimaju većinu sfera života naše dece i u velikoj meri ih oblikuju.

Ako pogledamo unazad kroz istoriju postaje jasno da su ideje o tome šta devojčice i dečaci, žene i muškarci mogu i šta treba da budu i rade promenljive. To takođe pokazuje kako mi ljudi imamo moć da menjamo mnogo toga i da stvorimo svet u kojem želimo da odrastaju naša deca. Ovo je jasno kada su u pitanju životna sredina i ekologija. Što su ekološka hrana i vidovi transporta koji ne ugrožavaju životnu sredinu više traženi, to postaju uobičajeniji. Na tržištu se pojavljuju proizvodi sa oznakama pravedne trgovine (fair trade) i ekološki proizvedeni kako bi zadovoljili povećanu potražnju.

Što više bude nas koji želimo da naša deca budu tretirana kao individue umesto kao devojčice ili dečaci, to će drugi roditelji, vaspitači, lekari, osoblje za negu dece i druge važne osobe oko naše dece više obraćati pažnju na to kako se odnose prema njima. Rodna ravnopravnost kao ideja o kvalitetu još je u povoju. U svetu postoje vrtići s rodnim usmerenjem, izdavačke kuće koje rodno proveravaju svoje knjige i prodavnice odeće koje ulažu u uniseks kolekcije odeće za svu decu. Ali postoji još toliko toga što treba uraditi i nadamo se da je ovo samo početak uzbudljivog putovanja rodne ravnopravnosti. Nadamo se i da će vas naša knjiga inspirisati na zanimljive i uzbudljive razgovore o tome kako da ostvarimo više rodne ravnopravnosti za našu decu. Ako budemo pravili male korake i menjali svakodnevicu, zajedno možemo uraditi mnogo. Nadamo se da će nam naša deca i unuci biti zahvalni na isti način na koji smo mi zahvalni borcima za rodnu ravnopravnost prethodnih generacija.

Prelistajte knjigu ovde

Kreativni centar 2016.

Peščanik.net, 03.12.2016.

Srodni linkovi:

Ana Jovanović – Rodne uloge, navika, panika

TEMA – RAZGOVOR O OBRAZOVANJU