Smrt Dafine Milanović, vlasnice po zlu čuvene Dafiment banke, oficijelno je doživljena u Srbiji kao guranje ružne prošlosti pod tepih, ali ne i kao konačno građansko odrastanje siročadi. Ako se samo malo bolje zagledamo u društvo u kome živimo, konstatovaćemo da nam i „mama“ i „tata“ i nisu neko kim bismo se ponosili, nekako ih više pamtimo kao prevarante i hohštaplere koji nas ništa pametno nisu naučili, osim da varamo, muljamo, lažemo, kraduckamo, razmećemo se i prodajemo „rog za sveću“.
O Dafini Milanović sve je do sada ispričano sto puta. I ko je, i šta je, i odakle je, kako se popela na društvenu scenu, s kim je bila „u dilu“ i koga je ojadila. I na kraju, kako je završila. Neki od nas i danas posramljeni i ispod oka posmatraju sebe na požutelim slikama u kilometarskim redovima kod „Londona“, na Trgu Republike ili kod „Hajata“ kako se strpljivo smrzavaju da bi se domogli svog komada velike iluzije i prevare.
Iza Dafine Milanović ostalo je mnogo.
Ne samo 150 hiljada prevarenih građana i dug od skoro pola milijarde ondašnjih nemačkih maraka. Nego mnogo više poražavajućeg saznanja da su mnogi od nas bili i učesnici i žrtve kao podanici zajedničkog zločinačkog poduhvata rđave vlasti koja je vladala Srbijom.
Prevara sa piramidalnom štednjom, čiji su vrh ledenog brega činili gazda Jezda (Vasiljević) i mama Dafina (Milanović), otkrila je kako se darvinizam kao ozbiljna naučna teorija na kraju 20. veka pretvorio u „dafinizam“, teoriju preživljavanja samoobmanom.
Dafina Milanović bila je prvi koncesionar postbrozovske Srbije, kojoj je Slobodan Milošević, kao šef Familije, dao pravo da osnuje banku. Ali, pošto to nije bila prava banka, ni njena vlasnica nije morala da bude prava bankarka, ona je bila samo softverska alatka u državnom projektu koji mnogi pripisuju Nikoli Staniću, odanom Miloševićevom saradniku.
Pritisnut međunarodnim sankcijama i nestašicom kapitala, Miloševićev režim tražio je način da produži svoju vladavinu. Piramidalna štednja, čiju su okosnicu činile Jugoskandik i Dafiment banka, bili su samo uvertira u „šišanje ovaca“, odnosno veliku pljačku naroda kroz hiperinflaciju.
Od trenutka kad je Miloševićeva propaganda od nje napravila „majku nacije“, Dafina Milanović je živela u stilu „našla se vila u čem’ nije bila“ i uspela svojom prostotom, a uz pomoć medijske manipulacije, da zaslepi i lakomislene i halapljive i natera ih da poveruju kako im je „pala sekira u med“ i kako su pronašli svoju „zlatnu žicu“.
Pokušaji malobrojnih slobodnih medija da demistifikuju prevaru nisu mogli da nadjačaju histeriju željnih lake zarade i političkih manipulatora. Tako je, na primer, u jesen 1992. godine list „Borba“ serijalom istraživačkih tekstova razobličavao piramidalnu štednju, a ključni sagovornik i jedan od autora bio je tadašnji asistent Ekonomskog fakulteta, Mlađan Dinkić.
Sve je to bilo uzaludno zvonjenje na uzbunu jer su na drugoj strani bili Radoman Božović, Milutin Mrkonjić, Milomir Minić, Mihalj Kertes, Brana Crnčević, Aleksandar Bakočević, Radmila Milentijević, Vladislav Jovanović, Dragoljub Milanović, Slobodanka Gruden, Radovan Karadžić, Borislav Mikelić, Željko Ražnjatović Arkan…
I dok su Mađari, Poljaci, Česi… na početku tranzicije mukotrpno radili i učili osnovne lekcije iz kapitalizma, Srbi su lakomisleno poverovali u bajku o lakoj zaradi i dobrom životu na prevaru. Nije ih otreznila ni čuvena Dafinina rečenica „o Srbima kao njenim pilićima“, iza koje se skrivala porazna istina o štedišama s pilećim mozgom, ili građanima-pilićarima.
Dvoje ključnih aktera „Dafiment slučaja“ – Slobodan Milošević i Dafina Milanović – nisu više među živima, ali čini se da je duh dafinizma (darvinizam na srpski način) i danas jednako živahan kao u vremenu od 1. oktobra 1991. do 1. maja 1993. godine, kada je Dafina Milanović „žarila i palila“ po Srbiji. Lakomost i verovanje da je dobar život moguć bez truda mogu se svakodnevno čitati u mnogim novinama i gledati na mnogim televizijama s nacionalnom frekvencijom, ali i isčitavati u najnovijim rezultatima istraživanja javnog mnjenja. To je, znate, ona priča kad dve trećine ispitanika misli da će ulaskom Srbije u Evropsku uniju oni bolje živeti, a samo jedna trećina je spremna da se menja i uči kako bi bolje živela. Nedostatak građanske svesti, demokratske kulture i radne etike i danas je problem srpskog društva jednako kao i u vreme procvata Dafiment banke. Gotovo potvrdan odgovor na dilemu da li bi Srbi, narkotizovani medijskom manipulacijom, i posle svega ponovo stali u redove kad bi ta banka ponovo proradila, jeste ono nad čime se treba zamisliti.
Za ljude koji su ulagali novac u Dafiment banku ništa nije značila činjenica da je posle kraha banke pronađeno samo 110 hiljada nemačkih maraka, a da komisija Narodne banke Jugoslavije nije uspela da utvrdi gde se delo 316 miliona nemačkih maraka.
Da li je dafinizam nadživeo Slobu i Dafinu?
Formalno jeste, jer dug prema prevarenim građanima država će vraćati do 2016. godine. Ali, to je manji problem.
Pitanje je i suštinski značajno zbog jedne nove činjenice – neki od ključnih promotera dafinizma ponovo ministruju u vladi i pišu u ozbiljnim dnevnim novinama.
E- Novine, 06.09.2008.
Peščanik.net, 10.09.2008.
