Našeg vlasnika zadirkuju da u predizbornoj panici iz ropotarnice istorije vadi Nikolić Tomislava, dedinjskog neradnika i političkog bonvivana, tajkunski mediji (omiljeni idiom Brnabić Ane, samouke lingvistkinje) podsmešljivo pišu kako se naš vlasnik uspaničio, jer je uoči izbora ovog puta dobio crveni meteo-alaram, pa će preći preko svih nesvetosavskih reči razmenjenih sa praocem radikalstva doktorom Šešeljem, u stranku je domamio nekoliko opravdano zaboravljenih sportista, odjutros vidim da vlasnik brine i o mladima i o rodnoj ravnopravnosti: na izbornoj listi biće ćerka slavnog sportiste, koga je vlasnik izbavio iz kandži našeg pravosuđa i postavio ga na čelo svog omiljenog kluba, gde se blagodarni spasenik živ ne čuje, e, sad je kćer tog igrača – koga smatram najvećim u svekolikoj povesti jugoslovenskog fudbala – na listi koju sastavljaju vazali, i sami uznemireni oblakom koji se, ničim izazvan, nadneo nad bićem koje je vlasnik Srbije, njenog stanovništva, njenih žalosnih ustanova, njenih prirodnih i neprirodnih bogatstava. Ne pišem ime građanke počastvovane sedamnaestim mestom na izbornoj listi, punoletna je, i ne mogu dokazati da je na listi kao delić porodičnog duga prema samodršcu, ali prvo što mi je prošlo kroz glavu kad sam pročitao vest bilo je: danak u krvi!
Tim zastrašujućim izrazom bile su načičkane sve čitanke i udžbenici istorije, sultan od porobljenih naroda uzima ne samo desetak u robi ili novcu, nego od roditelja uzima muško dete i odvodi ga u Tursku radi odgoja u vojnoj školi i sa naumom da ovo postane asker, a ako mu se osmehne sreća i oficir! Pa da. Ako je rođeno i odvedeno pod srećnom zvezdom, dete ne mora u ratu nijednom biti ranjeno, reč „krv“ samo je distinkcija od materijalnih dobara koja su Carstvu pripadala kao danak, ona označava dažbinu koja je bila u, da tako kažemo, ljudstvu, e, naš sultan je nehotice pridoneo da se setim izraza davno izašlog iz mode: kćer spasenoga možda će stasati u velikanku poput Skenderbega ili Mehmed-paše Sokolovića, a možda će se ukazati samo na listi, biće jednokratni mamac za lakoverne glasače, najvećma zbog svog prezimena, i posle izbora za nju opet dugo nećemo čuti: plesala je jednu zimu!
Ono što je dobro: sultan je sad domaćeg porekla, mlada janičarka neće biti odvojena od bližnjih, od rodnog jezika, od naše klime, naše kulture i naše kuhinje, moći će da bude u službi najviše sile, a da to radi od kuće, offline.
&
U nemogućnosti da joj se neposredno obratim, molim Ursulu Gertrude von der Leyen da mi pošalje skenirani dokument koji je dobila od naših feudalaca, mislim na Zakon o medijima, kojim je oduševljena i koji je prehvalila u blizini i u blagoslovenom ozračju našeg vladara. Moguće je, pošto naše činovništvo radi i po sedamnaest sati dnevno, kako bi držalo korak sa našim stahanovcem znanim kao Vučić, moguće je da se pred očima ove kćeri Evrope našlo nešto drugo, a ne Zakon kojim smo mi ovde zaprepašćeni, poplašeni i takoreći skrhani: od našeg vlasnika više ništa ne bi smelo da nas iznenadi.
Možda su prevodioci, umorni i neispavani, hteli da se potpomognu čitajući tuđe zakone o medijima, ako su greškom ubacili poneki paragraf iz evropskog zakonodavstva, Ursula je, sirotica, čitala nešto mnogo lepše i mnogo humanije od ovoga što mi čitamo, a moguće je, da se prevođenja latio naš najčuveniji poliglota himself, koji je svojeručno preveo i takoreći priredio Zakon tako da se ovaj morao dopasti previsokoj gošći.
&
Polaskan sam što vladar i vlasnik ima moju adresu i što mi je pisao, s druge strane, kakav bi on nemaran pantokrator bio kad ne bi znao gde mu je koji podanik? Čovek koji u glavi drži ne samo sva nastanjena mesta – ona koja je sam izgradio i ona koja je baštinio, pa čak i kvart koji je srušio, kao i železničku stanicu, koju je isto srušio – nego u prste znade i svaki zaselak, svaki katun, kako ne bi imao i mapu stanovništva, koje je prirodno nalazište kako poreza i drugih nameta, tako i glasova kad se za ovima ukaže preka hrišćanska potreba.
Zahvalio mi se za beskrajno strpljenje (sic!) koje sam pokazao u godinama kad smo, kako napisa, oporavljali našu privredu, zapošljavali ljude, gradili puteve, pruge i bolnice, ali meni ta blagodarnost ne pripada, nisam za vreme te renesanse uopšte bio u penziji i neću da se kitim tuđim počupanim perjem, jer očerupani su drugi ljudi, od kojih mnogi ne mogu da prime ovu bestidnu epistolu, njihovo beskrajno strpljenje umnogome im je skratilo boravak na ovome kakav je da je svetu, jer je oskudica poslednje što želite kad počnete pomalo već i da poboljevate.
U „Istinomeru“ sam napisao na koliko bi godina zatvora predsednik Republike morao biti osuđen, i to samo zbog davanja mita (žalostan primer su dvadeset hiljada dinara penzionerima, uoči izbora od kojih darodavac očekuje produžetak svevlašća), onda se presečem da ću i ja na sud, jer nema potplaćivanja ako nema i potplaćenog; ipak se kao jedan od milion saučesnika nadam kazni blažoj od one koju zaslužuje davalac mita.
Da, ako Ursula Gertrude von de Leyen možda nema moju adresu, može je u svako doba dobiti od osobe sa kojom imam ličnu, premda jednosmernu prepisku.
Peščanik.net, 04.11.2023.
Srodni linkovi:
Retrovizor – Od Pantokratora do Plagijatora
Ljubodrag Stojadinović – Pismo otpisanima
