Foto: Marija Piroški
Foto: Marija Piroški

U subotu 13. juna u beogradskom Centru za kulturnu dekontaminaciju objavljena je Deklaracija „Odbranimo istoriju“ na kojoj su radili neki od najeminentnijih istoričara iz Srbije i regionalnih zemalja. U prethodnih nekoliko dana, a s namerom da se istakne značaj ovakvog dokumenta, Deklaraciju su, osim istoričara, potpisale i neke od najuticajnijih ličnosti iz akademskog, javnog, političkog i kulturnog života kao što su: Florijan Biber, Aleksandar Hemon, Dubravka Ugrešić, Ida Prester, Lana Bastašić, Hrvoje Klasić, Igor Štiks, Svetlana Slapšak, Andrej Nikolaidis, Ivan Čolović, Filip David, Ivo Goldštajn i mnogi drugi.

Na sinoćnoj konferenciji su govorili Vladimir Arsenijević u ime Udruženja KROKODIL, kao i dvoje članova Radne grupe koja je radila na Deklaraciji, Dubravka Stojanović i Milivoj Bešlin. Prikazane su i video izjave ostalih članova Radne grupe (Božo Repe, Husnija Kamberović i Tvrtko Jakovina), koji zbog stanja prouzrokovanim pandemijom virusa Kovid-19 nisu bili u mogućnosti da prisustvuju konferenciji.

Završnu konferenciju projekta „Ko je prvi počeo? – Istoričari protiv revizionizma“ otvorio je Vladimir Arsenijević predstavivši učesnike i aktivnosti i objasnivši kako se rodila ideja za nastanak ovog projekta koji je prirodni nastavak ranije aktivnosti Udruženja KROKODIL pod nazivom „Jezici i nacionalizmi“ kao i Deklaracije o zajedničkom jeziku. Dodao je da je želja Udruženja KROKODIL da radi na širokom geografskom području u smislu regiona i da delovanje Udruženja bude trostruko – jezik, istorija i književnost.

Reč je zatim prepustio Dubravki Stojanović i Milivoju Bešlinu koji su se detaljnije osvrnuli na aktivnosti projekta – konferencije, rezidencijalne boravke istoričara u Beogradu, seminare za nastavnike istorije i škole za studente. Nakon toga, govorili su o kruni projekta – Deklaraciji „Odbranimo istoriju“. Na Deklaraciji su radili navedeni članovi Radne grupe uz pomoć kolega iz Crne Gore i Severne Makedonije, a dalje sugestije dali su kako istoričari iz regiona, tako i šira intelektualna javnost među kojima i Magdalena Agičić, Damir Agičić, Branimir Janković, Snježana Koren, Petar Todorov, Adnan Prekić, Olga Manojlović Pintar, Srđan Milošević, Vladimir Arsenijević, Viktor Ivančić, Igor Štiks, Andrej Nikolaidis, Ivan Čolović, Florijan Biber i drugi.

Deklaracija je prvi put objavljena i javno pročitana na sinoćnoj konferenciji nakon čega su svi prisutni pozvani da je, po završetku događaja, potpišu na licu mesta. Ovaj dokument će od ponedeljka 15. juna biti dostupan na sajtu Udruženja KROKODIL uz mogućnost online potpisivanja.

Nakon objavljivanja Deklaracije, publici su se putem video poruka obratili preostali članovi Radne grupe – istoričari iz Slovenije, Bosne i Hercegovine i Hrvatske, Božo Repe, Husnija Kamberović i Tvrtko Jakovina – govoreći o značaju projekta i same Deklaracije u zemljama regiona.

Za kraj je naglašeno da, iako je projekat „Ko je prvi počeo? – Istoričari protiv revizionizma“ ovim formalno završen, Deklaracija „Odbranimo istoriju“ tek počinje svoj život jer je ona dokument koji ostaje u javnosti i dugo nakon projekta vršeći svoj uticaj, a tek se očekuju reakcije regionalnih društava na istu.

Nakon projekta „Jezici i nacionalizmi“, koji se bavio kompleksnim pitanjem realnosti postojanja četiri politička jezika u regionu, kao i nakon njegovog velikog finala – Deklaracije o zajedničkom jeziku, na kojoj je radilo 30 lingvista i drugih eksperata i koju je svojim potpisima podržalo oko deset hiljada ljudi iz čitavog regiona Zapadnog Balkana – Udruženje KROKODIL je od 2018. godine realizovalo projekat pod nazivom „Ko je prvi počeo? – Istoričari protiv revizionizma“. U toku ovog dvoipogodišnjeg projekta organizovane su dve velike konferencije u Beogradu i Novom Sadu, dvonedeljni rezidencijalni boravci za istoričare iz regiona, seminari za nastavnike i profesore istorije u Subotici, Novom Pazaru, Leskovcu i Beogradu kao i tri letnje škole namenjene studentima iz regiona.

Projekat „Ko je prvi počeo – Istoričari protiv revizionizma“ okupio je neke od najistaknutijih regionalnih istoričara s namerom da se aktivno bore protiv revizionističkih tendencija u regionalnim istoriografijama, a za jednu moguću zajedničku multiperspektivnu istoriografiju.

Tekst Deklaracije na svim varijantama zajedničkog jezika možete pogledati ovde kao i verzije na makedonskom i slovenačkom jeziku.

Spisak prvih potpisnika Deklaracije možete pogledati ovde.

Tekst deklaracije „Odbranimo istoriju“

U državama nastalim raspadom SFRJ snažno je prisutan revizionistički odnos prema prošlosti. Istorijski revizionizam je zloupotreba istorijske nauke, namerno i tendenciozno iskrivljavanje slike o prošlosti. On podrazumeva prilagođavanje prošlosti savremenim političkim potrebama, izdvajanje i naglašavanje poželjnih i fabrikovanje nepostojećih podataka, selekciju istorijskih izvora, izbacivanje svega što ne odgovara vladajućim političkim idejama i programima. Nasuprot tome stoji poželjno napredovanje naučnih saznanja, otkrivanje novih istorijskih izvora i nova tumačenja onih već poznatih, primena novih metodologija i paradigmi, stalno preispitivanje i rekontekstualizacija, koji su obavezni sastojci posla istoričara.

Sve države imaju određene politike istorije, ali nacionalističke ideologije i ratovi doveli su do toga da su zloupotrebe istorijske nauke u državama nastalim raspadom SFRJ posebno izražene. Istorijska nauka se koristila da bi se ratovi psihološki pripremili, kao i da bi se posle ratova održavale politike zasnovane na eksploataciji nacionalističkih strasti. Istorijsku nauku su zloupotrebljavali političari, mediji, mnoge interesne grupe, ali i sami istoričari.

Istorijski revizionizam primenjuje se da bi se održavali stari i stvarali novi mitovi, jačali stereotipi, razvijale predrasude i mržnja prema susedima. „Mi“ smo uvek žrtve, „drugi“ su za sve krivi. Na samoviktimizaciji se pravi paranoidna svest o istoriji koja žrtvu oslobađa svih moralnih obzira i podstiče želju za osvetom. Na samosažaljenju se homogenizuje nacija, zbijaju se njeni redovi, potire se pluralnost, a pojedinci i društvene grupe utapaju se u zamišljeni „biološki“ ili „duhovni“ kolektiv. Uloga žrtve okamenjuje nas u prošlosti i ne dozvoljava nam da krenemo napred.

Istorija Drugog svetskog rata je u svim državama nastalim na tlu SFRJ predmet manipulacije. Revizionističkim postupkom iz istorije su izbačene naučnom metodologijom utvrđene činjenice, a u nju unete one za koje nema podloge u istorijskim izvorima. Time se u našim društvima brišu jasne moralne koordinate, gubi se granica između fašizma i antifašizma i stvara opasnost da se zločini poput onih iz prošlosti ponove.

Danas je istorija prostor u kome se ratovi nastali raspadom SFRJ nastavljaju „drugim sredstvima“. Ti ratovi su na najboljem putu da postanu podložni političkim manipulacijama kao što je to i Drugi svetski rat. Godišnjice i jubileji koriste se za nacionalističku mobilizaciju i učvršćivanje autoritarnih vlasti. Nema pijeteta ni empatije prema „tuđim“ žrtvama. Nema ni pokušaja da se s distance od skoro trideset godina od početka ovih ratova svaka strana suoči sa sopstvenom ulogom i odgovornošću. Istorija je danas „rezervni ratni položaj“ na kome tinjaju neprijateljstva koja razaraju naša društva.

Zato je neophodno ustati u odbranu istorijske nauke i učiniti sve da bi se zaustavile njene zloupotrebe.

Mi, potpisnici ove Deklaracije, stojimo iza ovih principa:

1. Istorija je nauka.

Ona nije plod proizvoljnog mišljenja i mora se zasnivati na istraživanju istorijskih izvora, njihovom proveravanju i poređenju, utvrđivanju preciznih i proverljivih činjenica, njihovoj analizi i sintezi.

2. Istorija je dinamična.

Kao i svaka nauka, istorija stalno dolazi do novih saznanja, pronalazi nove istorijske izvore, povezuje ih i reinterpretira. Revizija istorije je rezultat novih istraživanja. Nasuprot tome, istorijski revizionizam je manipulisanje istorijskim činjenicama radi postizanja zadatog političkog cilja.

3. Istorija je disciplina kritičkog mišljenja.

Ona nije tabu koji služi snaženju nacionalnih osećanja i politikama identiteta, širenju stereotipa i predrasuda. Ona treba da nas uči kako se proverava verodostojnost podataka, kako prepoznati manipulacije i zloupotrebe prošlosti.

4. Istorija je multiperspektivna.

Istorijske činjenice utvrđuju se naučnom metodologijom ali interpretacije tih činjenica mogu biti različite, jer zavise od perspektive iz koje se posmatraju. To ne znači da se prošlost sme relativizovati ali znači da je njena interpretacija područje debate u kojoj se moraju uzeti u obzir relevantne činjenice i suprotna mišljenja, bez prikrivanja podataka koji se ne uklapaju u politički poželjnu sliku.

5. Istorija je celovita.

Iz prošlosti se ne sme uzimati ono što nam se sviđa i izbacivati ono što ne odgovara trenutnim političkim potrebama! Ne sme biti politički i ideološki uslovljene selekcije, podobnih i nepodobnih istorijskih perioda, država, naroda, društvenih grupa, ideja, pokreta…

6. Istorija je nadnacionalna.

Istorija se ne može ograditi etničkim granicama. Ne možemo se baviti isključivo sobom, jer tako gubimo kontakt s realnošću. Prošlost je isprepletana, povezana i međuzavisna. Nacije, države i društvene grupe nastaju, postoje i razvijaju se kroz međusobne kontakte. Samo u toj složenosti i međuzavisnosti možemo razumeti i prošlost i sadašnjost.

7. Istorija je kontekstualna.

Prošlost, kao ni sadašnjost, ne mogu se razumeti izolovano, izmešteno iz konteksta, svedeno na neki uski problem. Na prošlu realnost uticali su mnogi činioci zbog čega je zatvaranje u uske okvire manipulacija istorijskom naukom čime se sprečava razumevanje prošlosti i saradnja među istoričarima.

8. Istorija je racionalna.

Istorija nije mit, dogma, religija, ideologija, emocija. U nju se ne veruje, njoj se ne sudi, ona se ne optužuje, za nju se ne navija. Ona istražuje prošlost, nastoji da je razume i objasni. Ona nas uči da razumemo kompleksnost prošlosti da bismo se racionalno suočili sa sadašnjošću i realno procenjivali budućnost.

9. Istorija je slobodna.

Kao i svaka nauka, istorija može da napreduje samo ako su istraživanja slobodna od bilo kakvih političkih, ideoloških, verskih ili ekonomskih pritisaka. Ne može da bude podobnih i nepodobnih istoričara, „patriota“ i „izdajnika“!

10. Istorija je odgovorna.

Sadašnjost se gradi na osnovu predstava o prošlosti. Sadašnjost je ugrožena ako se prošlost zloupotrebljava, ako se prećutkuje, ako se u nju dopisuje ono čega nije bilo, ako se „zaboravlja“ i relativizuje ono što je bilo. Time stvaramo lažnu viziju sadašnjosti, čije probleme ne umemo da sagledamo, a time ni da rešimo. Istoričari moraju biti društveno odgovorni.

Zbog svega navedenog, mi, sastavljači i potpisnici ove Deklaracije, tražimo:

1. Od istoričara: da se čvrsto drže najviših standarda u utvrđivanju činjenica i da se bore za primenu naučnih istoriografskih metoda, posebno kad su u pitanju osetljive i kontroverzne teme iz prošlosti;

2. Od političkih elita: da vode odgovorne politike istorije, da prestanu sa zloupotrebljavanjem prošlosti i da se ne oslanjaju na istoričare, intelektualce i interesne grupe koji potpiruju nacionalističke strasti, međusobno nas sukobljavajući radi jačanja svoje političke pozicije;

3. Od parlamenata, domaćih i evropskih: da prestanu da donose zakone, rezolucije, preambule i druge akte kojima se nameće „istorijska istina“ i podobna interpretacija prošlosti, jer se time direktno uključuju u prekrajanje istorije i opasne manipulacije prošlošću;

4. Od sudova: da prilikom primene zakona vode računa o utvrđenim istorijskim činjenicama da ne bi doprinosili snaženju pseudoistorije i rehabilitaciji dokazanih kolaboracionista iz Drugog svetskog rata, kao i svih odgovornih za ratne zločine u nedavnoj prošlosti;

5. Od ministarstava nauke: da podstiču i finansijski podržavaju projekte koji će slobodno i kritički istraživati sve teme od naučnog interesa, pa i one o tamnim, kontroverznim stranama vlastite istorije; da finansijski podrže zajedničke naučne projekte između susednih zemalja, kako bi razvijali multiperspektivni pristup prošlim događajima.

6. Od ministarstava obrazovanja: da nastavu istorije ne pretvaraju u predmet koji služi isključivo formiranju nacionalnog identiteta i širenju mržnje. Istorija treba da bude vodeći školski predmet sticanja kritičkog mišljenja, zasnovan isključivo na savremenim pristupima obrazovanju u oblasti istorije u kojima neće biti tabua. Ministarstva treba da podrže razmenu univerzitetskih profesora i nastavnika u školama;

7. Od ministarstava kulture i svih organa vlasti koji se bave politikom sećanja: da prestanu s praksom podizanja spomenika i otvaranja novih muzeja posvećenih pojedincima ili organizacijama koji su učestvovali u širenju mržnje i zločinima. Takva politika sećanja služi samo širenju i održavanju mržnje, tenzija i ostrašćenih homogenizacija;

8. Od medija: da se odgovorno odnose prema prošlosti, da se kritički odnose prema paraistoričarima i istoričarima koji promovišu netoleranciju i iskrivljuju prošlost, da ne preuzimaju neproverene podatke, prećutkuju istorijske činjenice i da ne koriste prošlost za raspirivanje antagonističkih politika;

9. Od lokalnih vlasti: da prestanu da imenuju škole, ulice, studentske domove i druge javne objekte po ličnostima koje su tokom Drugog svetskog rata i u poslednjim ratovima pozivale na etničku mržnju i antisemitizam te bile odgovorne za ratne zločine;

10. Od nastavnika istorije: da prate nove metode poučavanja istorije, da vežbaju s učenicima praktične veštine i kritičko mišljenje, da podstiču đake na rad s istorijskim izvorima i da preispituju svaku tvrdnju o prošlosti. Bez kritičkog mišljenja u nastavi istorije osnažuju se autoritarna svest i isključivost kod mladih.

Krokodil, 14.06.2020.

Peščanik.net, 15.06.2020.

Srodni link: VIDEO – Ko je prvi počeo?