Po svemu sudeći, vlada je uspela da ugasi ili bar lokalizuje požar koji je sama podmetnula. Uz “kozmetičke” prepravke, koje, zapravo, idu za tim da umilostive crkvenu hijerariju, a da suština ostane nepromenjena, vratila je antidiskriminacioni zakon u skupštinsku proceduru sa varljivom nadom da i ovaj, poslednji u nizu njenih autogolova (kako reče Rasim Ljajić, predlagač zakona), neće uzdrmati unutarkoaliocione odnose. Ubeđivala je samu sebe da je ispravno postupila što je, grubo narušivši pravila parlamentarizma, “dala još jednu priliku” crkvenim zajednicama da pokažu na delu ko je ko na srpskoj političkoj i društvenoj sceni, ispalo je da je prokockala i ono malo preostalog sopstvenog kredibiliteta kreatora evropskih vrednosti (na srpski način), a pritom je navukla bes “razočaranih” predstavnika “tradicionalnih” verskih zajednica. Preciznije, nekih srpskih vladika.
Kolikogod izgledalo da je predsednik vlade Cvetković (ili, zna se ko, iznad njega) našao recept kako da se njegov kabinet izvuče iz vruće kaše koju je sam zakuvao i to sa što manje modrica, štete zbog ovog poteza su vidljive i golim okom. Dajući za pravo crkvenim velikodostojnicima da nekažnjeno, u vladinoj “avliji” propovedaju “hrišćanske vrednosti” kako njihovi kanoni nalažu, država je jasno stavila do znanja da, ipak, nisu “svi jednaki pred zakonom”, a crkvama je omogućeno da ostanu pri tome da ni “svi ljudi nisu jednaki pred bogom”. To praktično znači da sve institucije koje su zaštićene imunitetom – a takve su vlada, parlament, pravosuđe i sveštenstvo – mogu zakon tumačiti i sprovoditi kako im kad odgovara, pa otud i pitanje zašto se uopšte donosi propis, koji treba da spreči svaki, ama baš svaki oblik diskrinacije, ako će za njegovo (ne)poštovanje biti sankcionisani samo oni kojima je imunitet nedostupna privilegija. Možda će se time ispuniti forma za dobijanje “belog Šengena” i umiriti Savet Evrope, ali se suštinski problem diskriminacije ljudi po raznim osnovama kod kuće neće rešiti. Neće, na primer, sprečiti poslanika Velimira Ilića da za skupštinskom govornicom nekažnjeno plasira rasističku mržnju, primitivizam koalicionog partnera, jagodinskog gazde i “pouzdanog Evropejca” Dragana Markovića Palme, niti će pokolebati ekstremne krugove u SPC da preko svojih “tribina” i “ispostava”, odnosno institucionalnih oblika uticaja (Obraz, Dveri i njima sličnih) i medija, “pročišćavaju” Srbiju od “Cigana, Jevreja, ustaša, balija, pedera…”
Po drugi put za kratko vreme vlada je bila izložena, reklo bi se, vaninstitucionalnim pritiscima, pa i otvorenim ucenama. Najpre je, na intervenciju crkve, odložila usvajanje statuta Vojvodine dozvolivši joj da, uz logističku podršku desničarskih partija, u javnosti nametne utisak kako se “priprema novo Kosovo”. Potom je brže-bolje ustuknula pred prilično arogantnim i agresivnim nastupom “ujedinjene crkvene oligarhije” povukavši zakon za sprečavanje diskriminacije iz već naveliko započete skupštinske procedure. U oba slučaja vlada je postupila, najblaže rečeno, skandalozno i nepromišljeno, otvorila širok prostor crkvenim krugovima da se osete moćnim i nezabilaznim faktorom. Ovi su, pak, (na primeru Vojvodine) dobro procenili da je vlast slaba, neotporna na pritiske “važnih institucija”, kompromiserska, sa zanemarljivom unutarkoalicionom kohezijom, ideološki heterogena, pa zašto se ne bi oprobali još jednom, odnosno pokušali da državi nametnu svoj moralni obrazac u interpretaciji evropskih vrednosti. Vlada bi, verovatno, i ovog puta do kraja popustila da se, ipak, nije suočila, najpre sa oštrom reakcijom građanskog dela društva, nevladinog sektora i medija, potom i realnom opasnošću da joj se, ako ne pruži makar minimalni otpor, crkva nametne kao ravnopravan partner, koji će joj uvek visiti nad glavom kao bogomdani kontrolor i arbitar. I koji više neće “moliti”, “predlagati” i “sugerisati”, već otvoreno i drsko zahtevati, odnosno diktirati. A kad se jednom takav odnos uspostavi, kad crkva izdejstvuje da makar participira u kreiranju i vođenju državne politike, kada preuzme privilegovani status “partnera” ili, bar, “paralelne države”, sekularni karakter društva postaje obična forma, ljuštura bez ikakvog sadržaja. Pokazaće se da su i te kako bili u pravu svi oni koji su upozoravali da je priča o nekakvom “simfonijskom jedinstvu” države i crkve, zapravo, samo poetski izraz za klerikalizaciju društva. Ostaje da se naknadno proceni nije li vlada svojim poslednjim potezim, prihvatajući manir crkve da mimo pravne, ustavne i demokratske procedure demonstrira svoju moć i diktira svoju konzervativnu, feudalnu i anahronu ideologiju kao isključivi model ponašanja i kolektiviteta i pojedinaca, praktično predala deo svog i parlamentarnog, odnosno ustavnog suvereniteta crkvenoj hijerarhiji. Vladike su zbunjenost, konfuziju, pa i podanički odnos državnih funkcionera prema crkvi očigledno shvatile kao priliku da manifestuju svoju snagu, agresivnost i arogantnost čak i onda kada se vlada “usudi” da samo delimično prihvati njihove zahteve. Crkva deli lekcije levo i desno, satanizuje sve što se ne uklapa u njene srednjevekovne ideološke šeme, stavljajući do znanja svima, pa i državi, da crkve, pre svih, SPC, nemaju nameru da odustanu od uloge dominantnog političkog faktora. Ta reakcija mogla bi se protumačiti i kao svojevrsna poruka vladi da svoj antidiskriminacioni zakon “može obesiti mačku o rep”.
U svakom slučaju, i uprkos činjenici da je vlada ovog puta delimično odolela iskušenju da samu sebe prestroji na kolosek puke crkvene ispostave, glavni autori najnovije državno-političke blamaže, Boris Tadić i Mirko Cvetković nemaju nijedan razlog da se time diče. Vlada se, bez ikakve sumnje, svojom prepoznatljivom “suptilnošću” da samoj sebi, i svima nama, zakomplikuje život, maksimalno srozala. Naime, na kakav ugled može da računa kabinet u kome se odluke, kojima se narušava pravni poredak, donose na tzv. telefonskim sednicama, kada se jedan ili drugi ministar namerno preskoči, a ovi, opet, optužuju “svog premijera” da je postigao još jedan autogol i iskompromitovao i svoju i ulogu vlade, preko nje i države. Šta tek reći za ministra vera koji se ponaša kao crkveni velikodostojnik na “privremenom radu u državi”, a ne kao državni funkcioner kome je u opisu posla da zastupa državne interese u odnosima sa verskim zajednicama. A socijalisti? Oni su i ovog puta pokazali da su najkomičniji deo vladajuće koalicije. Na početku su najgrlatiji zagovornici koalicionog jedinstva, a kadgod se crkva pojavi sa nekim svojim ultimatumom, Dačić i kompanija postaju veći katolici od pape, odnosno pravoslavci od patrijarha.
Takva vlada ne samo da nas svim silama uverava da je raštimovan orkestar, bez ideje, vizije i principijelnosti, već i skup neozbiljnih političara koji su nepogrešivi samo u jednom – ne dozvoliti da im išta ugrozi vlast. Političara koji nas stalno uveravaju da, zapravo, ne znaju šta rade.
Peščanik.net, 15.03.2009.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Ivan Torov (see all)
- The nightmare of uncontrolled power - 16/08/2010
- Košmar nekontrolisane vlasti - 05/08/2010
- Iz poraza u nove pobede - 28/07/2010
