“Obojene revolucije”, u koje spada i petooktobarska, bile su samo odocneli odjek trijumfa liberalizma koji se, sasvim slučajno, odigrao na dvestagodišnjicu Francuske revolucije (1789-1989). Ograničeni uspeh «obojenih revolucija» neposredno ukazuje na domete pokreta iz 1989. koji nisu uspeli da transformišu one delove sovjetskog komonvelta koje je na okupu održala sinergija nomenklature i njenih službi, tradicionalnih društvenih ustanova i kolektivističkog mentaliteta. Uništavajući, u pomamnom besu, drugu Jugoslaviju, i svaku ideju regionalnog i evropskog udruživanja, postsovjetskom svetu vremenom se pridružila i Srbija. Nakon kratkotrajnog izleta u demokratiju ona se tom putu vratila postepenim usporavanjem i osporavanjem reformi koje su, kako se ispostavilo, imale manjinsku društvenu i političku podršku i zavisile su od energije i života jednog čoveka.

Da li je Dan Evrope praznik samo onog dela kontinenta koji se osnovano može smatrati slobodnim, srećnim i uspešnim? Da li je, nakon dva stoleća liberalizma, opravdano pretpostaviti da se evropske granice završavaju upravo na obodima sopstvenih integracionih ostvarenja? Kakav je smisao sutrašnjeg dana u Srbiji, koju ponovo prožimaju osećanja besa i osujećenosti? Da li je ona usamljena, na Zapadnom Balkanu, u kontinuitetu nacionalnog totalitarizma, i da li će nastavak evropskih integracija biti dovoljna supstitucija institucionalnom potiskivanju tradicionalne politike? Da li je vezivanje za iracionalne i potrošene mitove, poput ruskog i kosovskog, zatrlo njenu evropsku agendu? Da li je slučajno ugodnije postavljati pitanja nego nuditi odgovore i onda kad su, upravo evropskom primeru, oni sasvim jednostavni i očigledni?

U Srbiji se ionako ne vodi iskrena i uverljiva debata o njenom evropskom identitetu. Ne postoje dve strane, u njenoj političkoj javnosti, koje u osnovi dele liberalne i demokratske vrednosti. Te dve strane ne postoje ni u institucijama. Važnost instrumenata sile, ponovo ogoljena u tekućim pregovorima o sastavu buduće vlade, koji dopuštaju da se uhode, prisluškuju, nadziru i ucenjuju i politički protivnici i koalicioni partneri, i upravlja državnim resursima i tranzicionim zahvatima, ukazuje na institucionalno poreklo, istovremeno, upravljačkog sloja i teoretičara demokratskog bloka. Dvotrećinska antiliberalna većina u novom parlamentu ponovo otvara antievropski i antiregionalni diskurs. Poslednja od demokratskih institucija je predsednik Republike. Ali, on je preterano popustljiv u pregovorima oko sastava buduće vlade koji se najmanje dotiču budućnosti, između ostalog i evropske, i građana koji su ga neposredno izabrali, i onih koji su, kao žrtve tranzicije i oskudnog materijalnog i obrazovnog stanja, zaslužili jasne i odlučne poruke. Kao podsećanje na njihove stvarne potrebe koje se možda neće ostvariti u izglednom vremenu, koje predstoji, i više su predmet dugoročnih, gotovo istorijskih opredeljenja. U tom smislu je politika aktuelnog premijera određenija i on će svoje buduće neuspehe, poput gubitka Kosova ili povratka Srbije evropskim integracijama, umeti lakše da opravda opstrukcijom u zemlji, stanjem stvari u međunarodnim odnosima, i okolnostima u kojima su njegovi stvarni politički partneri nepodnošljivo udaljeni, sa one strane evropskih granica koje Srbiju opisuju sa svih strana. Možda je, u ovom trenutku, liberalnoj i evropskoj politici, u Srbiji, geografija jedini pouzdan saveznik.

Svetlana Lukić je nedavno ispravno primetila da ugodnosti evropskog građanstva u Srbiji upravo uživa njena antievropska i antiliberalna nomenklatura: materijalno blagostanje, sloboda putovanja, vrhunska medicinska nega, školovanje potomaka na Zapadu. Ali je nomenklatura istovremeno prepreka na evropskom putu zemlji u celini. Uključujući dominantna politička opredeljenja koja su, u svetlosti potrebnog optimizma, impulsivna, emotivna i privremena. Da li je samo izlizana fraza upitati se da li i Srbija ima pravo i potrebu da se pridruži polovini milijarde onih koji su svojim trudom, strpljenjem i kompromisima kojima su izmeštali ustaljene tokove događaja, strukturirali prostor otvorenog tržišta, slobodnog kretanja, razmene ideja? Ako ništa drugo, evropski politički i kulturni identitet ne podudara se sa evropskim institucionalnim granicama, i u tome je veličina evropske ideje.

Uostalom, mesto Srbije u evropskim integracijama određeno je čitavim istorijskim tokom koji je pokrenut davnom kapitulacijom nacističke Nemačke. (Na to je podsetilo, između ostalog, samo prividno udaljeno pogoršanje odnosa Estonije i Rusije.) Dan Evrope ne odnosi se na totalnu i konačnu pobedu nad totalitarizmom. Pad Berlinskog zida ostavio je, na onoj strani evropske i liberalne ekspanzije, evropska, u geografskim smislu, prostranstva ispunjena nacionalnim i socijalnim frustracijama kojima uporno manipulišu postsovjetske autoritarne nomenklature. “Obojene revolucije” upravo su zbog toga samo delimično uspele. Konačno, sam smisao evropske ideje, uključujući njenu dalekosežnu istorijsku misiju, podrazumeva nastavak njenog institucionalnog prodora i tamo gde je njeno većinsko prihvatanje trenutno nezamislivo.

 
Danas, 09.05.2007.

Peščanik.net, 08.05.2007.