Srpska Crkva je rešila da neznatno promeni ploču koju nam je vrtela povodom najtraženijih haških optuženika. (Ovo pod pretpostavkom da cetinjski mitropolit Amfilohije nije govorio u svoje lično ime, i da ga njegov sabrat Atanasije neće ućutkati još jednim “ili on ili ja, takvi ne možemo biti zajedno u istoj crkvi”.) Dakle, ako se može smatrati da je mitropolit izrazio trenutnu politiku Crkve po tom pitanju, sada se Karadžiću preporučuje da se preda, “iako je to stvar njegove lične odluke”.

Promena politike nije naročito velika. Nigde nije rečeno da je Karadžić za Crkvu (ili za mitropolita) prestao da bude nacionalni heroj. Ne, ali se podrazumeva da bi njegova predaja bila za naciju korisna. Duhovno korisna? Ma ko vas o tome pita! Korisna politički, jer je pritisak svih onih koji su se protiv nacije zaverili za nekoga tamo postao neizdrživ. Da bi pritisak popustio, heroj treba da se preda. I to je sve. Crkva i mitropolit se ovim samo pridružuju sve brojnijim glasovima koji se čuju sa raznih strana. Kad već svi o tome govore, zašto ne bi i crkva (mitropolit). Čula žaba da se konj potkiva, pa digla nogu.

Naravno, niko ne može mitropolitu i Crkvi zabraniti da se, makar i šeprtljavo, petljaju u politiku. U nešto za šta nisu nadležni. U politiku može da se petlja svako. Bar u demokratiji, tj. demonokratiji, kako se to u crkvenim krugovima kaže.

Druga je stvar što u Karadžićevom, i ne samo njegovom slučaju, još nismo čuli stručnu reč Crkve, onu koju bismo od nje mogli očekivati. A to je, ne da poziva na predaju, pa ma kako to za nekoga ili za celu naciju bilo korisno, nego da pozove na pokajanje; sasvim konkretno pokajanje. E, to bi bilo korisno za Karadžića, za njegovo duhovno zdravlje, pa i za duhovno zdravlje cele nacije. Duhovno zdravlje? Ma ko vas o tome pita!

 
Danas, 31.08.2005.

Peščanik.net, 30.08.2005.

Leave a Reply