Foto: Peščanik
Foto: Peščanik

Čak i u gotovo paničnoj atmosferi indukovanoj višednevnim zastrašivanjem građana licitiranjem predstavnika vlasti i „struke“ sa mogućim uvođenjem 24 časovne zabrane kretanja, dodatno kombinovanoj sa apokaliptičnim porukama nekakvog Kriznog štaba za suzbijanje zarazne bolesti COVID-19, šta god ili ko god to bio, jedan akt Vlade juče je privukao ne malu pažnju javnosti.

U Službenom listu od 31. marta objavljen je akt koji je Vlada donela 28. marta pod ne može biti jednostavnijim imenom: Zaključak.

Inače, akti vlade pod ovakvim imenom retko privlače pažnju javnosti. Oni se po pravilu odnose na pitanja koja nisu od opštijeg značaja, štaviše, zbog malog značaja relativno se retko uopšte objavljuju u službenim glasilima. Međutim, za ovaj se može reći svašta, ali baš nikako da je od malog značaja, naprotiv.

Ovim aktom Vlada je (u vezi sa informisanjem javnosti o hiper aktuelnoj temi kakva je pandemija) dezavuisala Ustavom i zakonom utvrđen sistem pristupa informacijama od javnog značaja i bukvalno ga okrenula naglavačke.

Da ukratko podsetimo kako u vezi sa pristupom informacijama od značaja za ugrožavanje i zaštitu zdravlja stanovništva sistem zapravo izgleda:

„Svako ima pravo na pristup podacima koji su u posedu državnih organa i organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, u skladu sa zakonom.“ (Ustav, čl. 51 st. 2)

Zakon o slobodnom pristupu informacijama (u skladu s kojim se to pravo ostvaruje) na više načina naglašava poseban značaj informacija koje se odnose na ugrožavanje i zaštitu zdravlja, pored ostalog i tako što izričito predviđa da ih organi vlasti, na zahtev, moraju učiniti dostupnim u znatno kraćem roku od drugih informacija (čl. 16): u roku od 48 sati umesto 15 dana.

Po zakonu obavezu da odgovore na zahteve javnosti imaju svi organi vlasti i ustanove koje informacijama raspolažu (čl. 3), dakle veliki broj subjekata.

Zaključak Vlade uspostavio je sistem koji predviđa da samo jedan jedini organ može javnosti da pruža ovakve informacije. To je Krizni štab za suzbijanje zarazne bolesti COVID-19 (da li je to onaj pošiljalac na početku pomenutih horor poruka?) odnosno da „sva obaveštenja daje predsednica Vlade“ (ona predsedava Kriznim štabom) ili lice koje ona odredi.

Svi drugi organi: gradonačelnici, predsednici opština, lokalni krizni štabovi, zdravstvene ustanove im podatke dostavljaju, a članovi Kriznog štaba će „obezbediti da se izvrše neophodne provere“ i preduzmu mere „na pravovremenom i tačnom informisanju javnosti“.

Završna tačka je posebno zanimljiva, jer predviđa da se obaveštenja o COVID-19 dobijena od strane neovlašćenih, drugih lica „ne mogu smatrati tačnima i proverenima, uz mogućnost primene propisa koji se odnose na odgovornost za širenje dezinformacija u periodu vanrednog stanja“.

Ovo poslednje je gotovo neprikrivena pretnja medijskim poslenicima. Mislim, pretnja praznom puškom. Ničija odgovornost, krivična ili prekršajna ne može se ni uvoditi ni uređivati zaključkom Vlade. Bio bi to apsurd, jer je to par ekselans zakonska materija. Odgovornost za širenje dezinformacija i izazivanje panike moguća je samo ako su ispunjeni uslovi iz čl. 343 KZ, a ne zato što Vlada kaže da se nešto „ne može smatrati tačnim“.

Ali nezavisno od eventualnog (ne)uspeha zastrašivanja novinara, rezultat je izvestan: dobićemo i autocenzuru i cenzuru.

Veliki broj subjekata koji su po zakonu dužni da daju informacije, i inače ne mnogo raspoloženi da odgovaraju na zahteve javnosti, sada će uskraćivati informacije pravdajući takvu autocenzuru time da postupaju po Zaključku Vlade. A umesto svih njih javnost će obaveštavati Ana Brnabić! Sasvim je jasno da ovo usko grlo obaveštavanja nikako, a pogotovo ne pravovremeno, ne može odgovoriti opravdanim interesima javnosti, pa je jasno da nije u pitanju „provera tačnosti“ već selekcija informacija po nekim drugim kriterijumima.

Uvođenje cenzure čak i u uslovima vanrednog stanja proglašenog na nesporan način otvara čitav niz krupnih pitanja. Ali ovom prilikom ne bih o njima. Ono što me je ovde impresioniralo je jedno drugo, naizgled sitno pitanje.

Šta je zapravo Zaključak? Šta o njemu kažu Zakon o Vladi ili Poslovnik Vlade? Gde je taj akt u hijerarhiji pravnih akata?

Članovi 42. i 43. Zakona o Vladi bave se aktima Vlade, pa kažu da „Vlada uredbom podrobnije razrađuje odnos uređen zakonom, u skladu sa svrhom i ciljem zakona, da odlukom osniva preduzeća, uređuje pitanja od opšteg značaja, da rešenjem odlučuje o postavljenjima i razrešenjima, u upravnim stvarima i drugim pitanjima od pojedinačnog značaja“.

A šta je sa Zaključkom? Pa zakon, na samom kraju, sasvim lapidarno, u skladu sa minornim značajem akta kaže samo: „kad ne donosi druge akte Vlada donosi zaključke“. Reč je nesporno o inferiornom pravnom aktu, aktu najmanje pravne snage od svih koje Vlada može da donese, da o odnosu sa Ustavom i zakonima ne govorimo.

Koliko god da me impresionirala, razume se u negativnom smislu, sama ideja Vlade da interveniše u oblast Ustavom zajamčenih ljudskih prava, još više me je impresioniralo to što Vlada misli da to može i sme da uradi aktom najniže, mizerne pravne snage.

O vrstama, značaju i hijerarhiji pravnih akata uči se još u srednjoj pravnoj školi i zaista je teško poverovati da u jednoj Vladi, čak i ovakvoj kakva je naša, nemaju ni elementarna znanja o tome. Zato nas, da se malo našalim mada mi nije do šale, naš fabulozni Zaključak definitivno stavlja pred dilemu u kojoj su obe opcije ekstremno loše. Jesmo li suočeni sa dosad neviđenim, bukvalno zastrašujućim pravnim diletantizmom ili, jer na šta drugo bi svesno i u ovolikoj meri potcenjivanje pravnog poretka i prava građana direktno upućivalo – sa sadizmom?

Autor je advokat i bivši Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti.

Peščanik.net, 01.04.2020.

KORONA VIRUS