1.

Za izdavače poput “Fabrike knjiga”, čiji sam urednik, koji ne žive u ljubavi sa knjižarima i distributerima – jer ne pristaju na komisionu prodaju svojih izdanja – pa je njihove knjige teško ili nemoguće pronaći u knjižarama, Sajam knjiga je mesto suočavanja sa stvarnošću. Izađete na Sajam, izložite se i posmatrate: ko su ljudi koji kupuju i čitaju vaše knjige; koliko ih je; koliko su spremni da plate ono što ste objavili. I tako nedelju dana, od utorka do ponedeljka, iz dana u dan, svake poslednje nedelje u oktobru, svake godine.

Po završetku sajma, sit stvarnosti poželeh da pred spavanje pobegnem od nje. Spreman da bude stavljen na policu, na stolu je stajao komplet knjiga biblioteke “Feral Tribune”, poklon prijatelja iz Splita. Kako sam sklon biranju i razvrstavanju, knjige su bile pažljivo raspoređene u tri grupe. U prvoj su se našli po mom mišljenju najvredniji naslovi – knjige Viktora Ivančića, Predraga Lucića, Heni Erceg, Ivice Đikića. U drugu sam smestio meni manje zanimljive knjige Bogdana Bogdanovića, Bore Ćosića, Slobodana Blagojevića. A u treću one, po mom naopakom sudu, najmanje zanimljive, to jest najudaljenije od ovdašnje stvarnosti – prevode Knuta Hamsuna, Edena fon Horvata, Leonarda Koena.

Beg od stvarnosti usmeri mi ruku ka Koenovoj knjizi, te sa sobom u krevet povedoh i “Divne gubitnike”. Ali, u čitanju ne odmakoh dalje od treće strane. Tamo je stajalo da je knjigu preveo Miloš Đurđević, inače pesnik, odličan, čije smo pesme u drugoj polovini devedesetih, baš u vreme kada je on prevodio Koena, štampali u časopisu “Reč”. Ta “Reč”, kako smo je tada uređivali, mogla je jednako uspešno da bude objavljivana i na Marsu: otprilike je toliko imala dodira s vremenom u kome je nastajala, sa događajima na koje se urednici nisu obazirali.

Zaokret u uređivanju “Reči” obeležila je saradnja sa profesorom Nenadom Dimitrijevićem, autorom bitne knjige “Slučaj Jugoslavija: Socijalizam, nacionalizam, posledice”, i niza tekstova u kojima, uprkos neuspehu Jugoslovenske komisije za istinu i pomirenje i preovlađujućem mišljenju da takva komisija u Srbiji ne može da obavi koristan posao, uporno i dosledno zagovara to da je komisija za istinu – kao instrument za suočavanje sa zlom prošlošću i njeno prevazilaženje – neophodna srpskom društvu, i da je koncept ustavnog patriotizma nasuprot (etno)nacionalnom rodoljublju – još uvek preovlađujućem u Srbiji – jedino primereno rešenje za heterogeno srpsko društvo.

Pokušavši jednom prilikom da objasni svoj intelektualni i moralni angažman, profesor Dimitrijević je na iznenađenje slušalaca, rekao otprilike ovo: Celog života zapravo sam želeo da se bavim estetikom, i to samo sa jednim razlogom – da bih mogao da pokažem da je Leonard Koen Johan Sebastijan Bah dvadesetog veka; prilike mi nisu dozvolile da se tome posvetim.

2.

Nema puta kojim se može pobeći, niti mesta gde se možeš sakriti. Zato – glavu gore i vedro gledaj u budućnost: Srbija je Kosovo.

Op.a, oktobar 2006.

Peščanik.net, 14.10.2006.


The following two tabs change content below.
Dejan Ilić
Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016) i „Dva lica patriotizma“ (2016).
Dejan Ilić

Latest posts by Dejan Ilić (see all)