Kada bi Srbija bila kasarna – što ona možda uistinu i jeste, imajući u vidu ponašanje aktuelnog komandanta vojarne – u kojoj je moguće sprovesti neki vid (ne)slobodnih izbora za novog glavnokomandujućeg, onda bi ponašanje opozicije svakako imalo smisla. Međutim, pošto je Srbija još uvek država na putu eurointegracija, sa teškim nasleđem prošlosti, autoritarnom vlašću, duboko zaglibljena u korupciji, kriminalu i dugovima, odluka koju su lideri jednog opozicionog bloka doneli ovih dana, dovodi se u pitanje. Zapravo, ona je sasvim u skladu sa zahtevima reorganizacije jedne kasarne, ali svetlosnim godinama je daleko od reforme jedne zemlje na putu ka članstvu u Evropskoj uniji, što je nekada bio proklamovani cilj gotovo svih demokratski orijentisanih političara. Nešto se u međuvremenu izgubilo. Ili je Vučić potrošio sve političke ciljeve u svojoj mamutskoj propagandi ili su opozicioni političari izgubili kompas u svakodnevnom nadgornjavanju sa režimom. Naime, naizgled teška odluka o zajedničkom predsedničkom kandidatu opozicije (misli se na Stransku slobode i pravde, Narodnu stranku, Pokret slobodnih građana, Demokratsku stranku i Pokret za preokret), kog je predložila SSP, predstavlja samo potvrdu da se o „kasarni“, odnosno državi, ne misli mnogo drugačije nego na Andrićevom vencu.
Dragan Đilas, lider SSP-a predložio je nekadašnjeg načelnika Generalštaba VS Zdravka Ponoša za predsedničkog kandidata. Posle kraćih ubeđivanja, ovaj predlog su podržali lideri svih ostalih stranaka i pokreta u ovom opozicionom bloku, uključujući i Vuka Jeremića, nekadašnjeg bliskog Ponoševog saradnika i partijskog šefa s kojim se razišao prošle godine. Zato je i Jeremićevo oklevanje najduže trajalo. No pobedio je razum, svi su naizgled zadovoljni. Poslovično „sprsko jedinstvo“ kojim se rukovodi i opozicija pokazalo je na delu kako se o svemu može dogovoriti, čak i kada su u pitanju kadrovi koji nisu po volji svim liderskim sujetama. No šta da se radi ako taj jedan kandidat ne zadovoljava visoke zahteve koje vreme i mesto postavljaju pred potencijalnog protivkandidata autoritarnom Aleksandru Vučiću?
Dragan Đilas, koji je prvi istakao kandidaturu Zdravka Ponoša, kaže: „Znam da je častan čovek, sarađivao sam s njim, verujem u njegovo poštenje, vrhunsko obrazovanje, radno iskustvo, takmičarsku borbenost, vojničku disciplinu i patriotizam“. Sa ovakvom ocenom su saglasni i ostali lideri u koaliciji. Ne verujem da je Jeremić oduševljen, kao što ni Boris Tadić neće biti srećan sa ovim izborom, ali će svakako morati da stane iza njega.
Ali šta da se radi ako je ovo grupisanje oko jednog kandidata zapravo okupljanje oko pogrešnog ili nedovoljno dobrog kandidata? I da li nam ovakva odluka šalje poruku o opoziciji kao o grupi muškaraca, zainteresovanih za upravljanje kasarnom i njenim resursima, bez suštinskog reformisanja sistema. Pogled u biografiju Zdravka Ponoša može imponovati potencijalnom biraču, ali samo ako je on zainteresovan za pitanja vojske, odbrambenih sistema i NATO integracija. Međutim, ovo je zapravo samo jedan segment onoga što bi budući predsednik morao da radi. Naravno, ukoliko državu Srbiju shvatamo kao kasarnu, onda je to sasvim u redu, jer se trenutni komandant oteo kontroli i pitanje je koliko ćemo još dugo istrajavati pod njegovom čizmom.
Zoran Lutovac, lider Demokratske stranke, s druge strane, ističe da je Ponoš odličan kandidat a malo potom obrazlaže svoju predstavu o tome kakav bi opozicioni kandidat uopšte trebalo da bude: „Neko koga neće doživljavati kao kandidata jedne od partija, nego kao kandidata ili kandidate koji okupljaju i pripadnike drugih partija, ali i neodlučne i apstinente“. Zbog takvog stava, Lutovac smatra da bi potpredsednica DS Dragana Rakić bila loša kandidatkinja za gradonačelnicu Beograda. On time želi da pokaže kako se vodi načelom stavljanja javnog interesa iznad partijskog, odnosno ličnog. S druge strane, kada se pogleda rad DS-a u proteklim godinama, jedna od retkih prepoznatljivih osoba iz te stranke, neko ko je istupao povodom različitih pitanja, bila je upravo Dragana Rakić.
Nešto slično, ali mnogo ozbiljnije događa se i u Stranci slobode i pravde Dragana Đilasa. Pokušajmo za trenutak da zamislimo ovu stranku bez rada, energije, ideja, političke strategije, svakodnevne taktike Marinike Tepić. Ako je neko učinio vidljivom SSP u proteklim godinama, bila je to njena potpredsednica. Pritom, Tepić se nije bavila samo jednom temom. Naprotiv, ona je pokazala izuzetne liderske sposobnosti kakve nije manifestovao nijedan od aktuelnih predsednika stranaka u opozicionom bloku koji je kandidovao Zdravka Ponoša. Ona je u javnosti zastupala prava ugroženih i seksualno iskorišćavanih žena i devojčica, proganjanih nacionalnih manjina, otpuštanih radnika, zalagala se za drugačiju politiku prema Kosovu, a samim tim za potpuno preoblikovanje katastrofalne regionalne politike Aleksandra Vučića, isticala je jasan kritički odnos prema ratnoj prošlosti, Srebrenici, Bosni i Hercegovini, normalizaciji odnosa sa Prištinom. Marinika Tepić je pored svega ostalog pokazala neverovatnu hrabrost, koja je neophodna da bi se u ovoj zemlji neko bavio politikom, naročito u procesu disolucije sa miloševićevsko-šešeljevskim strukturama koje su ponovo zaposele sve segmente sistema. Takođe, Tepić je pokazala šta znači izaći u javnost s argumentima, elokventno govoriti o svim važnim pitanjima koja potresaju ovo društvo. Otvoreno se suočila sa narastanjem desnice, ukazujući na njenu duboku fuziju sa institucijama Republike Srbije. Bavila se argumentovanim razotkrivanjem političkih afera vlasti, kriminala i korupcije, zadirući čak i tamo gde je to bilo nemoguće – u zonu kriminogenog delovanja Vučićevih koalicionih partnera – SPS-a i SSJ-a.
Kada se pogleda sveukupni rad političarke Marinike Tepić, ona predstavlja etalon evropskih vrednosti i politike kakva je neophodna savremenoj Srbiji. Nikada još nisam čuo da se Zdravko Ponoš – na stranu njegova visoka vojna kompetencija – izjasnio po bilo kom pitanju kojim se Tepić bavila iz dana u dan, izlažući se brutalnoj represiji naprednjačke vlasti i samog predsednika Vučića. Što je najgore, nikada to nisam čuo ni od lidera opozicionog bloka kome ona pripada. Takođe, ni predstavnici tzv. Zelenog bloka uglavnom se nikada nisu bavili ovim temama. U odlučnosti Marinike Tepić da se založi za istinu i javni interes po cenu sopstvene bezbednosti i rejtinga, mogla se prepoznati politička sposobnost da se bavi najozbiljnijim državnim poslovima. U retkim istupanjima Zdravka Ponoša pak mogli su se nazreti stavovi čoveka koji je spreman da se odgovorno bavi svojim vojničkim poslom. I kao takav, mogao bi dobiti resor ministra vojnog, ni manje ni više od toga.
Slično generalštapskom okupljanju opozicije oko kandidature Ponoša, uveliko se spekuliše o prof. dr Vladeti Jankoviću kao o kandidatu opozicije za gradonačelnika Beograda. Čuju se čak i mišljenja da bi on mogao da „izleči dušu“ ovoga grada. Naprotiv, ovome gradu ne treba nikakvo „lečenje duše“ već specijalista za urgentno delovanje na terenu od 25 sati dnevno. Neko ko bi se bavio infrastrukturnim projektima, pitanjima korupcije, investitorskog kriminala, problemima finansiranja, uništene ekologije i ljudskih života. Dolazak na mesto gradonačelnika Beograda daleko je od diplomatije i konsultacija, već predstavlja spuštanje u Vesićev glib koji će još dugo maligno delovati ispod površine. O tome bi ponešto moglo da se nauči iz iskustva aktuelnog gradonačelnika Zagreba Tomislava Tomaševića, koji se mesecima već nosi sa teškim nasleđem Milana Bandića. Verujem da prof. Janković može da nam objasni kako se upravljalo Trojom ili kako se u pojedinim pevanjima Ilijade „Divova volja vršila“, ali za ovaj posao potreban je neko ko bi imao snage da se suoči sa zaista opasnim izazovima vođenja jednog grada kakav je, nažalost, Beograd danas.
Peščanik.net, 31.01.2022.
ZDRAVKO PONOŠ- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Saša Ilić (see all)
- Z(l)obenica - 30/11/2024
- Stodeset godina samoće - 20/11/2024
- Rasanica - 09/11/2024