Đinđić – priča koja neće da se završi

Foto: Goranka Matić

Foto: Goranka Matić

Tekst iz knjige „Đinđić“ u izdanju Vukotić media, u kojoj su sakupljeni radovi 15 različitih autora o Zoranu Đinđiću. To su: Ljubomir Simović, Dušan Kovačević, Latinka Perović, Vida Ognjenović, Dragan Velikić, Goran Marković, Vesna Pešić, Zoran Živković, Branislav Lečić, Gordana Matković, Zoran Stojiljković, Božo Prelević, Vesna Mališić, Manjo Vukotić i Dobrica Ćosić.

Vraćam se u vreme senzacionalnih građanskih demonstracija 1996-97. koje su trajale 88 dana. Vodila ih je Koalicija Zajedno, koju su činile tri stranke: SPO, DS i GSS. Započele su u Nišu pod rukovodstvom Zorana Živkovića (DS), gde je i otkrivena izborna krađa na lokalnim izborima. Na očiglednu izbornu krađu građani Niša su reagovali masovnim izlaskom na ulicu (tvrdi se da ih je bilo oko 35.000). Demonstracije su se prenele na sve veće gradove Srbije, a u Beogradu su bile najžešće, naročito nakon pridruživanja studenata Beogradskog univerziteta. Posle mesec dana svakodnevnih i masovnih demonstracija građana, Srbija je postala velika svetska zvezda. Širom Evrope TV stanice su izveštavale da građani Srbije ne odustaju od izbornih rezultata na lokalnim izborima, koje je Miloševićev režim po kratkom postupku falsifikovao.

Ovo nije priča o demonstracijama, nego o jednom događaju u kojem je Zoran Đinđić imao glavnu ulogu i koji je iskorišćen za rasturanje Koalicije Zajedno. Đinđić, Drašković i ja okupljali smo se svakog dana oko 16 časova u prostorijama DS na Terazijama (tako je bilo na početku) i svaki put bismo se nervozno pitali: „Da li će građani opet doći?“ I kad bismo izašli na Terazije, ispred sedišta DS-a, ushićeno i pomalo iznenađeno smo govorili: „Dobro je, eno ih, opet su došli“. Nismo mi vodili njih, ljutiti građani koji su držali do svojih glasova vodili su nas. I to je bilo jasno od početka.

Prolazili su zimski dani u govorima na Trgu republike i dugačkim gradskim šetnjama. Trajanje demonstracija i nepopustljivost građana dovukli su i CNN, koji nas nije napuštao do kraja. Svake večeri nas je pratio. Novinara je bilo sa svih strana sveta, davali smo intervjue, bili u pokretu od jutra do sutra, pa često nismo imali vremena da se osamimo i pripremimo govore. Nije bilo lako svake večeri održati govor. Đinđić bi me pitao: „Da li si smislila šta ću da kažem?“ Rekao mi je da mu nije lako da svakog dana smisli o čemu će govoriti. Kako je vreme prolazilo, on je bio sve bolji govornik i postajao sve popularniji. Toliko da je prestigao Vuka, čuvenog „kralja trgova“. Dobijao je zaslužene aplauze na tačnom mestu, baš kad izvuče logičku poentu, kad treba aplaudirati.

Naglašavam da se u svojim govorima služio logikom. Nije govorio ekstenzivno, onako kako ga misli vode, nego uvek sa zapletom koji traži logično razrešenje. Samo on je mogao tako da govori, jer ko bi se mogao u logici nadmetati sa našim najtalentovanijim mladim filozofom koji se opredelio za politiku. Zato mu i nije bilo lako da smisli kako će govoriti. Drašković je imao svoj prirodni hercegovački narativ u pastoralnom stilu, ja sam uvek nešto „štosirala“, a Đinđić je bio pametan.

Tako je prošlo mesec i po dana govorancija i šetnji sa CNN-om i raznim drugim TV kamerama i veselim građanima koje niko nije terao da dolaze, a ipak su dolazili nepokolebljivo rešeni da ne odustanu od svoje izborne volje. Jednog dana u šetnji Đinđić me je iznenada upitao: „Zvao me onaj ludak (Milošević) da se večeras vidi sa mnom, a meni se ne ide, jer šta ću s njim. Šta ti misliš da li da idem?“ Ja sam malo zastala. Bila sam zatečena i iznenađena što baš mene pita za savet. Nisam mu ja bila najbliža za takvo nezgodno pitanje. Razmislila sam i rekla: „Znaš šta, mi smo sa narodom već mesec i po dana na ulicama, isto je tako po celoj Srbiji (ponekad bismo nas troje gostovali u drugim mestima, a onda trčali da stignemo na Trg da ne izostanemo), možda ne bi bilo loše da odeš i čuješ šta on misli, da li popušta i sprema se da građanima vrati izbornu pobedu“. On je ućutao. Čuo je šta sam rekla, ali nije mi rekao šta je odlučio. Učinilo mi se da je u dilemi i da se nije odlučio.

Sutradan, opet isto: govorancije, pa šetnja, ili obrnutim redosledom. Prisetim se da upitam šta je bilo, da li je otišao kod njega. On mi je odgovorio da je bio i da je to bio glup i neuspešan susret. Pitala sam ga šta on kaže. Rekao mi je da je Milošević „totalni fijuk“. „Kad sam mu rekao da su građani na ulicama već više od mesec dana i da neće odustati od izborne pobede, on mi je rekao: Đinđiću, vi mnogo gledate CNN. Ma kakvi građani, sve je to preuveličano od neprijateljskog CNN“. I meni se učinilo da je fijuknuo i tako se moj razgovor sa Đinđićem završio. Demonstracije su rasle, radile su i batine, Udba je bila na sve strane, bio je pravi „rat“ na kontramitingu, ali se i pevala Mesečina, lupalo se u šerpe, zviždaljke su bile obavezne, izvodile su se razne predstave. Za Novu godinu okupilo se više od 100.000 ljudi. Najlepša Nova godina u mom životu, provedena na ulici sa hiljadama građana. Tako je bilo i za Božić.

Vladala je nezaboravna atmosfera, koju niko nije mogao da predvidi i koja se više nikada nije ponovila. Nisu je stvarali partijski lideri – stvarali su je građani sami. Ja nisam baš neko ko mnogo voli da čuva tajne. Ovog puta, ipak, nikome nisam ispričala šta me je Đinđić pitao, niti da je bio kod Miloševića i kako se to završilo. Ne zato što sam htela da krijem tajnu, nego zato što je nisam ni registrovala.

U samom državnom aparatu su se izgleda dešavale nekakve promene o kojima ništa nisam znala. Stizali su samo aberi, to jest neproverene vesti. Ako su radile batine (kao na Brankovom mostu 2. i 3. februara), čuli smo da se to desilo zato što je Badža (Radovan Stojičić, tadašnji zamenik ministra unutrašnjih poslova) mislio da tako treba – udri bandu, pa će da se raziđe.

Pričalo se da je glavni Miloševićev konfident – Jovica Stanišić, šef državne bezbednosti, imao drugačiju koncepciju od Badže ili Mire Marković o tome šta raditi sa demonstrantima. Dok ovo pišem, ja ne znam da li pričam činjenice ili intrige, ali sigurno znam šta se pričalo u opozicionim krugovima s kojima sam jedino imala dodira. Stanišić je (navodno) bio protiv represije nad građanima i opozicijom. Njegova je koncepcija bila da se nađe rešenje u vezi sa izborima, a onda da se intrigama posvađaju lideri Koalicije Zajedno i unište kao politička pretnja za izbore (predsedničke i parlamentarne), koji su kao redovni stizali 1997. godine.

Milošević je odlučio da popusti. Rešenje je nađeno tako što je Milan Milutinović, ministar spoljnih poslova, pozvao OEBS da reši situaciju. Kao izveštač i sastavljač Komisije postavljen je Felipe Gonzales, ekspremijer Španije. Koliko se sećam, takvo rešenje je Miloševiću predložio Voren Kristofer, državni sekretar SAD. Komisija je u punom sastavu došla u Beograd s namerom da pregleda celokupnu izbornu dokumentaciju i izvesti ko je na lokalnim izborima pobedio.

Moj GSS je bio mala stranka, ali odabrana grupa, sa mnogo stručnjaka, pa je taj posao pao na njega i odlično ga je uradio. Pripremu, izveštaj i prezentaciju su izveli Vesna Rakić Vodinelić, Goran Svilanović i Vladimir Đerić, uz požrtvovanu pomoć kolega sa Pravnog fakulteta i stručnjaka za upravna pitanja. Prezentacija dokumentacije pred međunarodnom Komisijom je održana u Hajatu. Govorili su prvo naši stručnjaci, pa Zoran Đinđić, Vojin Dimitrijević, Drašković i ja. Bilo je sjajno i ubedljivo. Gonzales je izvestio Miloševića da je Koalicija Zajedno čiju pobedu je vlast osporavala pobedila u opštinama i gradovima. Milošević je tada odlučio da skupština prihvati lex specialis, kojim su vraćeni glasovi građana. Odneli smo pobedu, a vlast se više nikada nije povratila od udarca koji je tada zadobila.

Iz današnje perspektive ovo što sam ispričala izgleda fantastično. Ali tu nije kraj moje priče. Na scenu je nevidljivo stupio Jovica Stanišić. I to me vraća na Đinđića i njegov odlazak kod Miloševića. Ja nikom ništa nisam rekla i niko o tom susretu nije znao sem mene i Đinđića. Ali je znao Jovica. On je šapnuo Draškoviću, koji je već bio u lošim odnosima sa Đinđićem, po mom mišljenju iz čiste ljubomore koju je potpaljivala Danica (naročito zbog izbora Đinđića za gradonačelnika Beograda). Od njih je krenula stravična paljba na Đinđića. Zašto je odlazak kod Miloševića krio i nije prijavio. Izgovorene su teške uvrede.

Kruna napada je bila – a šta drugo nego optužba za izdaju naroda. Đinđić je odgovorio da je takva optužba besmislena, jer on ništa nije mogao da izda, jer su demonstracije vodili građani. Mogao je da se okrene i ode, ali to ništa ne bi promenilo, protesti bi se nastavili i bez njega. Ništa mu od toga nije padalo na pamet. Kakva izdaja, kakvi bakrači. Pokušala sam da vičem na sav glas da sam mu ja rekla da ide, da se naprosto ništa nije dogodilo… Govorila sam svoju priču – da priče zapravo nema. Ali se napadi nisu stišavali. Onda su krenula pitanja: zašto je meni rekao, zašto ne Draškoviću, pa zašto ne njegovima u stranci?

Đinđić je pokušao da se brani, ali je odjednom odustao i zaćutao. Čini mi se da ga nikada nisam videla toliko povređenog kao kada smo se ubrzo, utroje, našli u avionu za Madrid. Nije mogao da govori, sedeo je u avionu podalje, stisnutih usana. Sa Draškovićem više nije hteo reč da progovori. Svi planovi kako ćemo podeliti uloge za predstojeće izbore i nastaviti dalje pali su u vodu. Đinđić bi na sastanke koalicije slao Labusa, Vuk je bio ogrubeo i neprijateljski raspoložen. Koalicija se zapravo već bila raspala.

U jesen iste godine, u oktobru, SPO je zajedno sa SPS-om smenio Đinđića sa mesta gradonačelnika. Zbog te smene organizovane su demonstracije, ali nas je policija žestoko dočekala i surovo rasturila. Od tada je Drašković ispao iz opozicije. Njen lider je postao Zoran Đinđić.

Mnogo kasnije, kada Đinđića više nije bilo, na jednom skupu u Kragujevcu, neko iz publike se digao i pitao zašto je Đinđić izdao Koaliciju Zajedno odlaskom kod Miloševića. Ispričala sam sve potanko, kao u ovoj ispovesti, kako je to bilo. Rekla sam da je mene pitao, da sam ja rekla – idi, i da ja, u stvari, snosim krivicu, ako je uopšte ima. A i nije je bilo. Izdaja nije bila moguća. Ali, kad službe odrade posao o izdaji, krvna zrnca prorade i izdaja ne može da se ne primi. Ni tada istina nije pomogla. Čovek iz publike nije odustajao. Pitao me je zašto lažem za njega, zašto se podmećem, zašto ga branim, zašto ga štitim kad je kriv, kriv, kriv… A već nije bio među živima.

Ovo je priča koja mi se stalno vraća. Pričam je, ali ona ne prolazi. A ne prolazi ni Zoran Đinđić. Čekam da neko odvoji nekoliko godina svog života i svoj talenat da potanko prouči ceo njegov život i napiše debelu knjigu o njemu. Volela bih da znam ko je zapravo bio Zoran Đinđić i kako neko drugi vidi ovu malu i mučnu priču koju sam vam ispričala.

Danas, 11.03.2018.

Peščanik.net, 12.03.2018.

TEMA – ATENTAT

ZORAN ĐINĐIĆ NA PEŠČANIKU

The following two tabs change content below.
Vesna Pešić

Vesna Pešić, političarka, borkinja za ljudska prava i antiratna aktivistkinja, sociološkinja. Diplomirala na Filozofskom fakultetu u Beogradu, doktorirala na Pravnom, radila u Institutu za društvene nauke i Institutu za filozofiju i društvenu teoriju, bila profesorka sociologije. Od 70-ih pripada peticionaškom pokretu, 1982. bila zatvarana sa grupom disidenata. 1985. osnivačica Jugoslovenskog helsinškog komiteta. 1989. članica Udruženja za jugoslovensku demokratsku inicijativu. 1991. članica Evropskog pokreta u Jugoslaviji. 1991. osniva Centar za antiratnu akciju, prvu mirovnu organizaciju u Srbiji. 1992-1999. osnivačica i predsednica Građanskog saveza Srbije (GSS), nastalog ujedinjenjem Republikanskog kluba i Reformske stranke, sukcesora Saveza reformskih snaga Jugoslavije Ante Markovića. 1993-1997. jedna od vođa Koalicije Zajedno (sa Zoranom Đinđićem i Vukom Draškovićem). 2001-2005. ambasadorka SR Jugoslavije, pa SCG u Meksiku. Posle gašenja GSS 2007, njegovim prelaskom u Liberalno-demokratsku partiju (LDP), do 2011. predsednica Političkog saveta LDP-a, kada napušta ovu partiju. Narodna poslanica (1993-1997, 2007-2012).