Ovo je zemlja za nas, ovo je zemlja za svu našu decu odjekuje s razglasa prepoznatljiv, prodoran glas Milana Mladenovića, dajući studentskim i građanskim protestima širom Srbije muzičku i smisaonu potku. I zaista, aktuelni istorijski trenutak u Srbiji toliko je poseban da su mnoge pesme i brojni govori iz prošlosti tek sada dobili svoje pravo, puno značenje: kao da su njihovi autori strasno priželjkivali, pa samim tim i slutili ovakvu vrstu mirnog ustanka u kojoj solidarnost, empatija, humor i razboritost, ali i duboka tuga, trauma i saučešće stoje istaknuti u prvom redu kao štitovi i znamenja. Međutim nijedan glas ne grmi tako snažno i tako duboko kao glas odsutno prisutnog Zorana Đinđića.
Naravno, živimo u potpuno drugom vremenu u odnosu na ono iz devedesetih i ranih dvehiljaditih, naša je svakodnevica duboko digitalizovana, naši su umovi sad već uveliko oblikovani internetom i njegovim algoritmima. I svet oko nas se duboko izmenio, izmenili su se geopolitički odnosi i poimanje međunarodnog prava. Svi pratimo, pogotovo mi iz inostranstva, objave na društvenim mrežama, i tu nam se kao glas kolektivne savesti, kao nit vodilja, svakodnevno pojavljuju inserti Zoranovih britkih govora koji svakom svojom rečenicom pogađaju u srž aktuelne situacije u Srbiji. Nešto više od dva desetleća bilo je potrebno da u Srbiji stasa generacija koja te govore zaista razume i prihvata njihov sadržaj kao onaj conditio sine qua non duboke promene zemlje u kojoj žive. „Vidiš koliko je on bio ispred svog vremena“, kaže mi u dopisivanju moj dragi prijatelj, glumac Miloš Timotijević. Ali meni se čini da Zoran nije bio ispred svog vremena, on to kao mislilac nije ni mogao biti, jer smo svi, prema poznatom nauku Hegela – Đinđiću vrlo dragog mislioca – kćeri i sinovi svog vremena. Naprotiv, Srbija je ta, koja je i dan danas, dva desetleća u zaostatku. To Zoranovi strasni govori bolno jasno iznose na videlo.
Zoran Đinđić je na prelasku iz jednog u drugi milenijum bio moderan, liberalan i visoko obrazovan evropski političar, neopterećen tradicionalnim vrednostima srpskog društva. Bilo mu je itekako jasno da Srbija hvata poslednji voz s demokratski razvijenim svetom i zbog toga je često bio i brzoplet. A gorućim problemima, onima koji nas najviše pritiskaju, potrebno je – govorio je svojim studentima francuski filozof Louis Althusser – posvetiti najviše vremena. Althusser je time jasno ukazivao na jaz koji postoji između filozofije i politike, između teorije i prakse. Zoran Đinđić nikad nije bio politički moćniji nego danas u vremenu demokratskog preobražaja Srbije. I to sigurno izluđuje one koji ga za života nisu podnosili, kako zbog modernih stavova i misaone hitrine, tako i zbog zaraznog optimizma koji je oko sebe širio, pa su naposletku organizovali i njegovo ubistvo, ne sanjajući da će se Zoran, zahvaljujući onome što, često pogrešno, nazivamo virtualni svet, vratiti politički prkosniji i misaono drčniji nego ikada.
Srbija kao da se kroz proteste koje predvodi njena mladost vraća nekoj temeljnoj ljudskosti koja je zbog nasleđa strašnih zločina u ratu devedesetih, sankcija, nemaštine, a onda na to nakalemljenog „naprednjačkog“ grabeža, potpuno utrnula. Protesti u Srbiji su ovog puta nešto, kako bi to montipajtonovci rekli, completely different, nešto sasvim drugačije, što je i teško u ovom trenutku misaono sagledati i rečima opisati. Srpsko društvo kao da je nakon trinaest godina Vučićeve strahovlade i niza užasnih događaja, dotaklo samo dno. Shvativši da je to dno čvrsto i neprobojno, osećajući da nema više šta da izgubi, osim potpuno obesmišljene egzistencije, mladost je prva rekla Dosta! i krenula da taj smisao ponovo pronalazi i zadobija, bez straha i bez žurbe.
Činilo se da su potpuna apatija i kolektivna depresija zavladale svakom porom srpskog društva, prepuštajući Vučićevim novobogatašima da lešinare bez ikakvog otpora i kontrole. A onda se dogodilo nešto potpuno neočekivano. Iz prašine pada nadstrešnice na železničkoj stanici u Novom Sadu uzdigao se duh koji je verovatno godinama čučao skriven duboko u dušama mladih ljudi. Njima je sve u vezi s Vučićevim režimom bilo jasno, ali su preferirali da ga ignorišu, da žive, kako čitamo u sramotnom saopštenju Srpske pravoslavne crkve, u paralelnom svemiru. Studenti od početka ovih protesta ignorišu i samog Vučića, dovodeći njegovu narcisoidnost do izbezumljenja. U stvari, nije da ga ignorišu, tačnije je reći da ga dosledno vraćaju u pravne okvire predsedničke funkcije, propisane Ustavom i zakonima Republike Srbije. I to je opet odjek Zoranovih govora: srpsko društvo mora da odraste, svako mora da prihvati vlastitu odgovornost jer je upravo odgovornost prvi znak zrelosti. Osim toga, međunarodna situacija je trenutno toliko loša da Srbija ne može da računa ni na kakvu pomoć iz inostranstva: ona ovaj put mora da se demokratizuje isključivo sopstvenim snagama. I to ne mora biti nužno loše. Kao Zoranov kolega, filozof, razmišljao sam o tome kako se njegov misaoni doprinos političkom životu Srbije može posmatrati kao neka vrsta novog prosvetiteljstva, one epohe koju Srbija nije u potpunosti proživela jer se u vreme njenog punog evropskog procvata i dalje nalazila pod otomanskom vlašću.
Mladi su ljudi u Srbiji nesumnjivo puno naučili iz grešaka svih prethodnih studentskih pobuna, pogotovo onih iz 1992. i 1996/97. Znaju da režim pokušava na sve načine da im ubaci članove obaveštajnih službi u tela odlučivanja (vidi: Terazijska česma 1992), ne traže smenu vlasti, već to da državne institucije nezavisno obavljaju svoje funkcije (to je bila greška moje generacije koja je želela da smeni Miloševićev režim u nadi da će opozicija dolaskom na vlast urediti funkcionisanje institucija). Na zadivljujuć način nastoje da izbegnu nasilje, jedan od fenomena koji u diskontinuiranoj istoriji Srbije uživa retko snažan kontinuitet. Zoran Đinđić je nasilju posvetio centralno mesto u svojoj filozofskoj misli i znao je da prepozna njegove tragove u nemačkom idealizmu, ali i u marksističkoj i post-marksističkoj misli, u svakom pokušaju da se čovek svede na delajući i delatni subjekt. Na temu angažmana se u Srbiji otvorila zanimljiva javna debata, ponajpre među umetnicima, jer je nekima zamereno da se nisu izjasnili, opredelili, angažovali, što je već kao zahtev prepoznato kao oblik nasilja. To takođe predstavlja veliki pomak u naglašeno polarizovanom srpskom društvu koje je politički stav i opredeljivanje uvek videlo kao rovovsku borbu protiv „onih drugih“.
Ono što bolno izlazi na videlo u ovim protestima upravo je odsustvo političara kalibra Zorana Đinđića koji bi fascinantnu energiju i nadu koju su studenti u Srbiji stvorili, pretočili u moderan politički projekt. U tom smislu se svi osećamo kao Đinđićeva politička siročad. Ali možda je očekivanje da jedan čovek svojom političkom harizmom izvuče neko društvo iz ćorsokaka zaista naivno, zastarelo i opasno. Možda je potrebno da strpljivo sačekamo šta će se iz ovih događaja izroditi kao novi oblik političkog organizovanja. Ostaje spoznaja da u ovom trenutku studentskim protestima nedostaje politička artikulacija i orijentacija.
Filozofski gledano znamo da, uprkos svim algoritmima i kalkulacijama sve moćnijih kompjutera, razlika između bivstvovanja i bivstvujućeg ostaje neizbrisiva, ta razlika izmiče svakom pokušaju kontrole i otvara prostor misaone slobode iz koje se rađa svaki drugi oblik slobode. Filozofi su nam potrebniji više nego ikada, ne samo u Srbiji, nego i globalno. Možda ne kao političari, ali kao teoretičari društva i kritičari političkih fenomena – svakako. Bez obzira na ishod ovih studentskih i građanskih protesta, Srbija će nakon njih sigurno biti bolje mesto za život. A šta će se u budućnosti događati ostaje, kako je rekao veliki Joe Strummer, nenapisano.
Autor je filozof i pisac. Tokom studentskih i građanskih protesta u Srbiji 1996/97. godine s grupom je prijatelja nosio Ferrari zastavu koja je postala jedan od simbola otpora režimu Slobodana Miloševića. Razne Ferrari zastave i danas se vijore po gradovima u Srbiji.
Peščanik.net, 07.02.2025.
Srodni linkovi:
Mijat Lakićević – Zoran Đinđić: Poslednje predavanje
Sofija Mandić – Sretenje u budućnosti
NADSTREŠNICA