Kada ponestane politike, kao što se to događa u Srbiji poslednjih meseci, onda je kultura tu da zameni sve ono što je politika trebalo da uradi. Takve situacije najjasnije otkrivaju shvatanje i tretman kulture kod političkih elita. Kultura je, po njima, onaj deo društvene proizvodnje, ono polje iz kojeg se mogu crpsti surogati politike a koji se mogu ponuditi javnosti umesto statusa kandidata za EU, dogovora sa MMF-om, jasnog odnosa prema nedavnoj prošlosti ili još preciznijeg formulisanja politike u odnosu na brojna bitna pitanja koja muče ovo društvo, a ne svode se samo na raščišćavanje snega na minusu koji predugo traje. Osobito je produktivan jedan segment kulture koji je poslednjih godina doživeo tihu institucionalizaciju, a koji se zove kulturom sećanja. Ona je u Srbiji strogo kontrolisana i usmerena u pravcu izgradnje novog nacionalnog identiteta i obnavljanja državnosti. Čitava industrija komemoracije vezuje se za kalendarske manifestacije bilo da je reč o novoustanovljenim praznicima kao što su Dan sećanja na srpske žrtve u Drugom svetskom ratu i Dan primirja ili o već tradicionalnim praznicima poput Svetog Save, Vidovdana i Dana državnosti – Sretenja (15. februar).

Kultura i vera

Na sajtu Vlade Republike Srbije informacije o kulturnim događanjima i projektima mogu se naći u rubrici koja se zove “kultura i vera”, što znatno proširuje uobičajeno shvatanje kulture. Ovo bahtinovsko mešanje žanrova na prvi pogled se čini kao omaška nastala usled nedostatka prostora ili neupućenosti webmastera (koji je jednom bio okrivljen i za skrivanje činjenice da državni sekretar za kulturu nije imao završen fakultet), ali kada sa malo bolje pogleda niz vesti koje, recimo, najavljuju proslavu Dana državnosti – 15. februara, lako se dolazi do odgovora: Vlada Srbije shvata kulturu na sebi svojstven način a tako je i praktikuje. Tokom januara u Srbiji se mogla videti jasna demonstracija detektovanja državnih neprijatelja unutar polja kulture, dok se u februaru ta konačno “oslobođena” kultura upreže u sistem reprezentacije svetlih državnih tradicija. Naime, Vlada je pokrenula projekat obeležavanja Dana državnosti preko niza izložbi u vodećim kulturnim institucijama Srbije. Prema tom planu, sećanje na početak Prvog srpskog ustanka i donošenje Sretenjskog ustava obeležiće sledeće izložbe: “Srbija kroz vekove” u Narodnom muzeju u Kragujevcu koju otvara ministar rada Rasim Ljajić; “Srpske zastave iz balkanskih ratova i Prvog svetskog rata” u Narodnom muzeju u Čačku koju otvara državni sekretar iz Ministarstva odbrane; “Odlikovanja Kneževine i Kraljevine Srbije” u niškom Narodnom muzeju koju otvara ministar kulture Predrag Marković; “Velike puške velikog kalibra” u beogradskom Vojnom muzeju koju otvara problematični načelnik Generalštaba Ljubiša Diković i, naposletku, “Srbija na karti Evrope i sveta” u Narodnoj biblioteci Srbije koju otvara premijer Mirko Cvetković.

U čitavom ovom kulturnom programu dominira duh vojske, dok su resori ministara izmešani kao i pojmovi u rubrici na sajtu Vlade. Kultura sećanja je kanalisana ka obnavljanju materijala iz istorije Srbije pre Prvog svetskog rata. Akcenat je na simbolima državnosti, državnoj verifikaciji herojstva kao i na teritorijama. Ukoliko je svako državno aktiviranje kulture sećanja u tesnoj vezi sa aktuelnim problemima savremenosti, može se lako zaključiti koji su to problemi Srbije za koje danas nema konkretnih političkih rešenja. Stoga ministar za rad otvara izložbu u kulturnom i (nekad) industrijskom sedištu Centralne Srbije gde stopa nezaposlenosti dostiže 34 odsto, a ministar za kulturu se bavi reprezentacijom odlikovanja i (herojske) heraldike. Moglo bi se reći da jedino general-potpukovnik Diković ostaje veran svojoj profesiji velikog kalibra, o kojoj smo od Fonda za humanitarno pravo čuli dosta poslednjih dana. Mape takođe dugo ne izlaze iz mode, a njima se uoči ovog Dana državnosti pridružuje još jedan svečarski projekat, koji je takođe multidisciplinaran, budući da kombinuje policijsku i kartografsku tehniku.

Zloduh iz boce

“Politika” je prve komentare o “Načertaniju” donela još u novembru prošle godine na predlog šefa naprednjaka Tomislava Nikolića da sa crkvom i akademijom napravi novo načertanije koje bi predstavljalo buduću nacionalnu strategiju razvoja Srbije. Iako je predsednik akademije Nikola Hajdin negirao takvu mogućnost, “Politika” ipak nije odustala od Nikolićeve ideje. Doduše, ako nema novog načertanija ili memoranduma, uvek postoji mogućnost da se iz starih arhiva izvuče spis Ilije Garašanina i ponudi javnosti, baš kako je “Politika” radila više puta u svojoj neslavnoj prošlosti za poslednjih dvadeset godina. (Setimo se mapa u vreme pada Vukovara.) Sada je na njenoj naslovnoj strani osvanuo oglas koji najavljuje simbolično pridruživanje ovog lista opštenarodnom obeležavanju Sretenja. Naime, najavljeno je da će “Politika” 15. februara darežljivo ponuditi publici reprint Garašaninovog “Načertanija” iz 1844. Da bi objavljivanje ovog temelja srpskog nacionalizma amortizovala u javnosti, redakcija je najavila i epski katalog istoričara-komentatora, kojima će ovaj praznični prilog biti urešen. Među njima su vodeća imena istoričara Milorada Ekmečića i Vasilija Krestića. Pažljiv izbor komentatora i logistika objavljivanja ovog (nekada tajnog) dokumenta za Dan državnosti 2012. spada takođe u predizborne radnje (kao i nedavni nastup u banjalučkom “Boriku”) koje imaju za cilj da mobilišu biračku masu, većinski oduševljenu procesom obnavljanja starih nacionalističkih narativa u javnom diskursu Srbije.

Takođe, kultura sećanja, onako kako se ona uglavnom shvata danas i ovde, biva još jednom zloupotrebljena i proširena za potrebe ideološke homogenizacije. “Kad mi površinu i geografsko položenje ovi zemalja (Bosna, Ercegovina, Crna Gora i Sjeverna Albanija), ratni duh njihovi žitelja, i ono mnenije i način mišljenja njihov u bliže rasmotrenije uzmemo, mi ćemo lako na tu misao doći da je ovo ona čast turskog carstva, na koju Srbija najveći upliv imati može.” Ovako je pre 170 godina mislio ministar unutrašnjih dela Ilija Garašanin. Ovako misli i većina njegovih današnjih komentatora – akademika.

Novosti, 18.02.2012.

Peščanik.net, 19.02.2012.

TEMA – KOSOVO

The following two tabs change content below.
Saša Ilić

Rođen 1972. u Jagodini, diplomirao na Filološkom fakultetu u Beogradu. Objavio tri knjige priča (Predosećanje građanskog rata, 2000; Dušanovac. Pošta, 2015; Lov na ježeve, 2015) i dva romana (Berlinsko okno, 2005; Pad Kolumbije, 2010). Bio je jedan od pokretača i urednik književnog podlistka Beton u dnevnom listu Danas od osnivanja 2006. do oktobra 2013. U decembru iste godine osnovao je sa Alidom Bremer list Beton International, koji periodično izlazi na nemačkom jeziku kao podlistak Tageszeitunga i Frankfurtera Rundschaua. Jedan je od urednika Međunarodnog književnog festivala POLIP u Prištini. Njegova proza dostupna je u prevodu na albanski, francuski, makedonski i nemački jezik.

Saša Ilić

Saša Ilić (Svi tekstovi)