Crno srce, Predrag Trokicić

Foto: Predrag Trokicić

Naša preka vlast sve radi na prečac. Samo nas maltretira natenane.

Iznebuha donet novi zakon o nedobrovoljnom doniranju organa podigao je neveliku buru u nejakoj javnosti pa će vlast morati da nam sopstvenim primerom pokaže kako doniranje organa nije ništa strašno. Doniraće srce. Srbije. I niko neće moći da joj zameri jer smo sad po zakonu svi donorski obveznici.

No, nepoverenje i zabrinutost oko doniranja ipak ostaju. I to ne zato što u opštem bezakonju svojim očima svakodnevno gledamo svesrdnu zloupotrebu zakona, pa sa pravom strepimo da će tako biti i sa ovim, nego zato što nas vlast već sedmu godinu ubeđuje da joj sa svih strana prete smaknućem ako donira ili ako odbije da donira Kosovo. Pa, kad je njoj glava u torbi zbog samo jednog organa, kako da se ne plašimo mi koji em nismo vlast em imamo tolike organe za doniranje?

Naravno da je ovaj zakon mogao i drugačije da se predstavi javnosti. Svakako drugačije nego što ga je „branio“ narodni poslanik, inače profesor prava – da mrtav čovek nije vlasnik ničega, ni svog tela. Pa, zaboga, čak i američka ambasada emituje spotove kojima nam se udvara, a naša vlast ne zna kako se promoviše neka delikatna tema? Pa znao je i Tito – sa kojim sadašnji predsednik naročito voli da se upoređuje (na svoju štetu) i koji je mogao mnogo lagodnije da vlada – da građane treba podučiti i prosvetiti. I preko televizije („Na slovo, na slovo“ za mlađe i Kika Bibić za starije) i odlaskom na noge, kao što je bilo „Selu u pohode“.

Ali, ova vlast ne voli da se bakće sa građanima. Ona više voli da završava stvari preko kolena, preko noći, na silu i na prečac. A na prečac može samo da se umre. Na prečac ne može ništa da se napravi osim gluposti. Da bi se napravilo bilo šta drugo potrebni su vreme, trud, znanje, volja… Čak i beba može na prečac samo da se začne – da bi se napravila potrebno je devet meseci.

No, to našu vlast ne zanima. Ako može siledžijski da sprovede u delo svaki pa i najpoganiji naum, da bezbrižno krši svaki zakon i svaku instituciju, da zloupotrebi svaku funkciju i izvrne svaku informaciju, zašto bi se zaboga trudila da nam bilo šta lepo objasni i da nas u bilo šta razložno uveri?

Uostalom, kad vlast i pokuša nešto milom, to uradi toliko preko volje da ispadne kao kampanja za podizanje nataliteta. Verovatno bi nam i donorstvo promovisali tako da nam ga ogade. Možda bi čak i iste slogane koristili pa napravili neku „organi i beba, prvo što nam treba“ reklamu. Ili „Ne odlaži, država organe traži“, što je motivacija i da se rađa i da se mre. Ili čak da uvežu sa Kosovom pa naprave reklamu „tri u jedan“: Mama, neću sama, tata, biće rata?

Peščanik.net, 23.07.2018.

The following two tabs change content below.
Nadežda Milenković

Nadežda Milenković, kreativna direktorka, školovala se da radi sa delinkventima, a završila kao „samohrana majka srpskog advertajzinga“. Smislila neke od najboljih slogana: „Ili jesi ili nisi“ (Lav pivo) , „Izgleda šašavo, ali mene leđa više ne bole“ (Kosmodisk), „Ako vam je dobro, onda ništa“ (Peščanik)... Radila u reklamnim agencijama: Mark-plan, Sači, Mekken, Komunis. Sve manje radi komercijalne kampanje i okreće se goodvertisingu. Na Fakultetu za medije i komunikacije vodila master kurs: Idejologija. Autorka bestseler knjige „Kako da najlakše upropastite rođeno dete“, dugogodišnje rubrike „Pun kufer marketinga“ u nedeljniku Vreme i kolumne ponedeljkom na portalu Peščanik.

Nadežda Milenković

Nadežda Milenković (Svi tekstovi)