Telo, grafit na Dorćolu u Beogradu

Foto: Slavica Miletić

U toku je skupštinska rasprava o Predlogu Zakona o presađivanju ljudskih organa i Predlogu Zakona o ljudskim ćelijama i tkivima. Predstavnik predlagača zakona, ministar zdravlja Zlatibor Lončar, izjavio je da se novim rešenjima „sistemski uređuje oblast doniranja organa, ćelija i tkiva u skladu sa evropskom regulativom“, kao i da će se tako „rešiti loša praksa iz prošlosti i smanjiti liste čekanja“. Govoreći o konkretnim rešenjima, Lončar navodi da je ključna novina zakona o presađivanju ljudskih organa to što je „pojednostavljen postupak pristanka“, jer se svaka punoletna osoba definiše kao potencijalni donor. Na prvi pogled – novi zakoni će nam doneti samo dobro. Ko ne bi poželeo da sistem presađivanja bude unapređen na način na koji navodi ministar. Međutim, već smo navikli da su laži i poluistine glavni adut vladajućeg režima. Zbog toga ministrove reči ne treba uzimati zdravo za gotovo.

Lončar je propustio da objasni da „pojednostavljeni pristanak“ svake punoletne osobe o darivanju organa zapravo znači odsustvo pristanka. Preciznije, označava pretpostavku pristanka o darivanju organa. Dakle, ukoliko se građanin izričito ne usprotivi darivanju organa tokom života, ili to ne uradi njegova porodica nakon njegove smrti, podrazumeva se da su organi preminulih građana Srbije na raspolaganju domaćem zdravstvenom sistemu. Ovakvo rešenje je na više načina problematično.

Počnimo od iluzije o evropskim zahtevima. Dve direktive Unije na koje se ministarstvo poziva zaista zahtevaju usklađivanje u oblasti presađivanja organa, pre svega kada su u pitanju nadležnost i nadzor nad poslovima presađivanja, način obeležavanja i prenošenja organa, uslovi u kojima se vrši presađivanje i slično. Međutim, u delu u kome se od Srbije zaista zahteva usklađivanje većina pitanja je prepuštena pravilnicima koje će doneti ministar. Čitaoci se u ovo i sami mogu uveriti čitanjem obrazloženja zakona u kome dominira izjava „biće transponovano u pravilniku“. S druge strane, jedna od Direktiva obrađuje pitanje saglasnosti i navodi da je potrebno da se „dobijanje organa vrši tek nakon ispunjenja svih zahteva u vezi sa pristankom, odobravanjem ili odsustvom odobravanja koji su na snazi u državi članici koja je u pitanju“. Dakle, Evropska unije nije tražila od Srbije da se uskladi sa konkretnim modelom pristanka na davanje organa.

Dalje, Ustavom Srbije svakom građaninu je garantovana nepovredivost fizičkog i psihičkog integriteta. Ovo pravo je toliko važno da je odstupanje od njega zabranjeno čak i tokom rata i vanrednog stanja. Osim opšte garancije fizičkog integriteta, Ustav izričito navodi da niko ne može biti podvrgnut medicinskim ili naučnim ogledima bez svog slobodno datog pristanka. Istina, Ustav ne pominje slobodno dat pristanak u slučaju presađivanja organa. Međutim, da li je uzimanje organa, tokom života ili nakon smrti, medicinski zahvat? Na ovo pitanje bi se teško moglo odgovoriti negativno. Zapravo, uzimanje organa je mnogo više od medicinskog zahvata. Ovo tumačenje donekle je prisutno i u samom tekstu Predloga zakona – njime je predviđeno da živi davalac organa mora dati svoju saglasnost za darivanje organa. Za umrlog davaoca se ova saglasnost pretpostavlja, a da za to nije ponuđeno nijedno razumno pravno ili moralno objašnjenje.

Ako pogledamo tekst obrazloženja zakona, u njemu nećemo pronaći čak ni pomen navedene ustavne odredbe. Stvari su za Vladu jasne – zakon se donosi „u cilju obezbeđivanja optimalne dovoljnosti ljudskih organa za presađivanje“, radi „povećanja donacija umrlih lica“1 i „smanjenja listi čekanja“. Ustavni osnov za donošenje ovakvog zakona je još sumorniji – u pitanju je član 97 koji navodi nadležnost Republike Srbije, gde možemo pronaći i to da ona „uređuje i obezbeđuje sistem u oblasti zdravstva“. Dakle, iako je jasno da se sistem u oblasti zdravstva uređuje u skladu za drugim ustavnim odredbama, a posebno onim o ljudskim pravima, Vlada je po ko zna koji put zauzela stav da je njena mogućnost uređivanja naših života apsolutna i bez ograničenja.

Skupštinska obrazloženja podrške Predloga zakona su bila površna i patetična – na predloženo rešenje treba pristati iz humanosti. Pretpostavka o pristanku građana da doniraju organe je navodno humani gest koji spasava i podržava život. Ovde se radi o očiglednoj grešci u zaključivanju. Doniranje organa i spasavanje života je nesumnjivo humano i doprinosi plemenitim ciljevima. Međutim, postavlja se pitanje načina ostvarivanja ovakvog cilja – on se ne može nametnuti i ne može biti opravdanje za raspolaganje organima preminulih građana. Baš naprotiv, gest humanosti i dobročinstva je uvek dobrovoljan, pojedinačan i ne može se pretpostavljati. Pokloniti ili darivati, bilo šta pa i deo svog tela, može samo osoba koja je izrazila slobodnu volju za ovaj čin. U suprotnom, ne radi se o darivanju, već o bahatom otimanju. Nažalost, argumentaciju o humanosti rešenja su tokom skupštinske rasprave većinom prihvatili i opozicioni poslanici.

Jezik koji koristimo je uvek dobar pokazatelj naših stvarnih uverenja. U predlogu zakona možemo pronaći izraze predlagača poput „uzimanje ljudskih organa sa umrlog lica“ – kao da su ljudski organi nekakvi plodovi ljudskog tela, gotovo izrasline, kojima se namernici mogu poslužiti u prolazu.

U državnoj strategiji „darivanja“ organa posebno mesto zauzima činjenica da će za uzimanje organa umrle maloletne osobe bez roditeljskog staranja ili osobe lišene poslovne sposobnosti biti dovoljna odluka zdravstvene ustanove. Dakle, napuštena deca ili oni koji su za našu državu nevidljivi i nebitni će doslovno biti u svojini državnih ustanova. Oni će dosledno biti tretirani kao neravnopravni, pa se za odsustvo saglasnosti za „darivanje“ organa neće pitati čak ni njihova porodica. Mogućnost manipulacije u ovakvim slučajevima je posebno zabrinjavajuća.

Kako bismo bili sigurni da je ovde u pitanju upravo projekat vladajuće stranke, treba dodati da će stručne i inspekcijske poslove u oblasti presađivanja organa voditi Uprava za biomedicinu, koja je u sastavu ministarstva zdravlja i čijeg direktora Vlada imenuje na predlog ministra zdravlja. Da je institucija koja će strateški upravljati poslovima presađivanja pre svega politička govori i to da je direktorka ove Uprave, koja već postoji pri ministarstvu, članica vladajuće stranke i njena dugogodišnja poslanica u Skupštini.

Na kom nivou se vodi razgovor o ovako osetljivoj temi pokazuje i stav ministra da se novim rešenjima „smanjuju troškovi, jer nema registra donora“. Odnosno, u istu ravan se stavlja finansiranje državnog registra i raspolaganje organima (ostavimo za sada po strani činjenicu da će državne službe i dalje morati da održavaju registar onih koji su se izričito usprotivili doniranju). Čini se da ništa bolje ne može predstaviti odnos vladajuće stranke prema građanima. Ako se bira između imaginarne uštede i raspolaganja tuđim telom, ona će uvek i bez mnogo dileme izabrati ovo drugo.

Budući da dva predloga zakona još uvek nisu usvojena, potrebno je da se makar opozicioni poslanici probude iz višegodišnjeg sna – da pre svega počnu da čitaju predloge koji su pred njima. Da prestanu da se u navodnoj konstruktivnosti vode opštim mestima i populizmom i da argumentovano kritikuju predloge Vlade, čak i kada to na prvi pogled nije oportuno. U ovom konkretnom slučaju oni treba da glasaju protiv. Čak i ako to nije dovoljno da zakoni ne budu usvojeni.

Srbiji je potrebno više ljudi koji će donirati organe. Ali jedini legitimni način za postizanje ovog cilja je da građani budu informisani o važnosti ovakve odluke i da se nakon toga, solidarno i dobrovoljno, za nju odluče. Prečice ka „humanosti“ su opasne, kao i sve druge prečice koje efikasnost sistema i centralizovano odlučivanje stavljaju ispred osnovnih prava ljudi i demokratije.

Peščanik.net, 19.07.2018.

Srodni link: Sofija Mandić – Svi smo mi donori


________________

  1. Koristi se nerazumljiv termin „povećanja kadaveričnih donacija“ koji zapravo označava donacije organa umrlih lica.
The following two tabs change content below.
Sofija Mandić je rođena 1986. u Novom Sadu. Diplomirana je pravnica, posrednica u mirnom rešavanju sporova i aktivistkinja za ljudska prava. Radi u Centru za pravosudna istraživanja (CEPRIS), a prethodno je bila angažovana u Beogradskom centru za bezbednosnu politiku i Nacionalnom demokratskom institutu. Generalna je sekretarka Peščanika, sa kojim sarađuje od 2007, kao učesnica u radijskim emisijama, a zatim i kao autorka tekstova. Autorka, koautorka i urednica je brojnih analiza o vladavini prava, stanju ljudskih prava u Srbiji i njihovoj perspektivi. Neke od skorašnjih su: Izbori pred Upravnim sudom 2022 – pregled postupanja i odluka (ur. CEPRIS, 2022), Izveštaj o javnosti rada Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilaca (CEPRIS, 2022), Sloboda izražavanja pred sudom (ur. SĆF, 2021-2022), Rad sudova tokom epidemije zarazne bolesti COVID-19 (OEBS, 2021), Ljudska prava u Srbiji (BCLJP, 2018-2023), Naša urušena prava (FES, 2019), Uslovi za izbor i napredovanje sudija i tužilaca u pravnom obrazovanju (CEPRIS, 2018), Skorašnji Ustav Srbije – rodna perspektiva (ŽPRS, 2017). Kao predstavnica civilnog društva učestvovala je u procesu izrade komentara i mišljenja na izmene Ustava iz 2022, kao i zakona koji proizlaze iz ovih promena. Autorka je knjige „U krugu negacije, godine parlamentarnog (ne)suočavanja sa lošom prošlošću u Srbiji“ (2023).

Latest posts by Sofija Mandić (see all)