Kragujevac 2019, foto: Zoran Petrović/1od5miliona
Kragujevac 2019, foto: Zoran Petrović/1od5miliona

Negde sa vrha Dedinja, posmatrao je i slušao Tomislav Nikolić svoje čedo, kome je zapalo da upravlja važnim gradom. Nekadašnji polupismeni periferijski autsajder, nadimao se od ponosa, pošto je preko tupog naslednika pokorio Kragujevac: Potrebno je naređenje, potrebna je motka da bi narod poštovao mere protiv epidemije.

Tako je zapretio Radomir Nikolić građanstvu koje mu je dato na staranje i upravljanje.

Nije poznato kojim putevima gospodnjim je dato Nikolićima da obavljaju samo one poslove koje ne razumeju. Nešto od toga se naslućuje kao nepotistička distribucija moći koje su se inače dokopale opasne budale. Ali i namirivanje dugova političkom ocu i njegovim sinovima, kojima je uspelo sve što je izgledalo nemoguće: da budu gori od pretka i da opstanu u brlogu gde samo takvi opstaju.

Zašto se Nikolić Radomir dohvatio močuge, i to bukvalno, pošto momak ne ume da misli i govori u simbolima? Prvi je razlog pokušaj da se pokaže čvrsta ruka u vremenu kad je već izgubio naklonost vrhovnog gazde. Možda bi makar malo milosti mogao da dobije bar jednom ekstremno glupom izjavom, ne imavši čime da izmeri koliko je zaista maloumna.

Drugi i važniji je razlog nastao iz proste kaplarske logike: motka je najsloženiji alat sa kojim upravitelj Kragujevca ume da rukuje.

Problem, međutim, ni izbliza nije tako priprost, kako se čini. Izjava Nikolića juniora duboko zadire u kneževsko-kmetovski atavizam, i vraća nas u svetlu tradiciju Knjaza Miloša: batina po guzici svakome i svuda gde se oceni da je delotvorna. Momak koji nosi motku, nosio je i časno ime: vucibatina.

Gospodar Kragujevca nije do kraja objasnio operativni deo nauma. Da li bi vucibatina bio on lično, ili bi za potrebe hitnog uvođenja 25 po zadnjici neposlušnog bolesnika, uveo novo radno mesto za učenog naprednjaka. A taj bi vukao svoj alat svuda gde ide Radomir zadužen da bira neposlušne kmetove.

Izgleda li sve ovo kao fantastična izmišljotina zaludnih maštara neverovatnih zbivanja? Ma jok! U biti, ni mlađi Nikolić nije u stanju da smisli rečenicu kojom bi odredio svoj stav prema bilo čemu. Kao ni legendarni proizvođač tomovače. Rekosmo već da je batina jedna od stvari čije bi postojanje mogao da objasni. Možda jedina. Ali na jednosmernoj relaciji vlast-građani, u njemu je sazrela misao, koju je oblikovao logikom dopuštenog nasilja u najavi: narod je stoka i razume samo jezik sile. Dakle, motka!

Nekoliko dana pre toga, grupa ljudi iščašena od svega što ima smisla, slavila je pobedu nad protivnikom koji nije postojao. Igralo se kolo, te kreature su se međusobno žvalavile i grlile, znoj koji proizvodi euforično slavlje slivao se po zamagljenoj sobi.

Vrh partije i države slavio je sebe i svoju večnost. Svoja zlodela, opasne, čak smrtonosne laži, mračnu ideju o konačnom zatvaranju društva u svoj kašasti kolektivni um. Bila je to lukulovska slava pobede koja ne postoji, zdravlja koga nema, raspada svega u čemu su oni. Folklorna oda epidemiji koja se širi bez granica, uz njihovo razdragano dopuštenje. Bolesnici koju su te večeri bolest pijano delili međusobno.

Desetak dana pre toga stadionska groznica je dovela sve viruse na jedno mesto.

Dvadeset i prvog dana juna, više od dva i po miliona ljudi razmenjivalo je na biračkim mestima bliske kapljične dijaloge.

Pre tri dana ministar zdravlja je, nemajući mehanizme za sram, okrivio građane za razbuktavanje epidemije.

Iz Brisela se javio vrhovni nosilac motke i zapretio svima koji ga ne slušaju teškim merama.

U jednom trenutku, a teško je odrediti kad se to dogodilo, prestali smo da budemo građani. Postali smo predmeti opita, zamorčad koja više nema granicu bola i poniznosti.

Da nije tako, zar bi se jedan mamlaz uopšte usudio da građanima Kragujevca preti motkom. Građanima Kragujevca!

Da je drugačije, ljudi koji drže do sebe, izbacili bi takvog stvora iz najvažnije gradske kuće na đubrište, a i ludog kralja iz dvora. Na smeće, naravno. I oslobodili ovo društvo za sebe, jer samo njima i pripada.

Ali nije drugačije, nego je ovako kako jeste.

Epidemija je manje smrtonosna od saznanja da jurodivi prete Kragujevcu i Srbiji i obolelim građanima motkama. Te motke im se odmah moraju oteti, po svaku cenu.

Zaraza se može preživeti, a poniženje ne.

Pogledajte oko sebe, nema nas.

Peščanik.net, 29.06.2020.

KORONA VIRUS

The following two tabs change content below.
Ljubodrag Stojadinović
Ljubodrag Stojadinović (1947, Niš), gde se školovao do velike mature u gimnaziji „Svetozar Marković“. Studirao u Skoplju, i magistrirao na Institutu za sociološka i političko pravna istraživanja, odsek za masovne komunikacije i informisanje u globalnom društvu (Univerzitet Kiril i Metodi 1987). Završio visoke vojne škole i službovao u mnogim garnizonima bivše Jugoslavije, kao profesionalni oficir. Zbog javnog sukoba sa političkim i vojnim vrhom tadašnjeg oblika Jugoslavije, i radikalskim liderima i zbog delikta mišljenja – odlukom vojnodisciplinskog suda od 1. marta 1995. kažnjen gubitkom službe u činu pukovnika. Bio je komentator i urednik u Narodnoj Armiji, Ošišanom ježu, Glasu javnosti, NIN-u i Politici. Objavljivao priče i književne eseje u Beogradskom književnom časopisu, Poljima i Gradini. Dobitnik više novinarskih nagrada, i nagrada za književno stvaralaštvo, i učesnik u više književnih projekata. Nosilac je najvišeg srpskog odlikovanja za satiru, Zlatni jež. Zastupljen u više domaćih i stranih antologija kratkih i satiričnih priča. Prevođen na više jezika. Objavio: Klavir pun čvaraka, Nojev izbor, Više od igre (zbirke satiričnih priča); Muzej starih cokula (zbirka vojničkih priča); Film, Krivolak i Lakši oblik smrti (romani); Između mita i Haga, Život posle kraja, General sunce (publicističke knjige); Jana na Zvezdari (priče za decu); Masovno komuniciranje, izvori i recipijenti dezinformacije u globalnom sistemu (zbirka tekstova o komunikacijama). Zastupljen u Enciklopediji Niša, tom za kulturu (književnost). Za Peščanik piše od 2016. godine.
Ljubodrag Stojadinović

Latest posts by Ljubodrag Stojadinović (see all)