Govore: Saša Janković, Vesna Rakić-Vodinelić i Goran Miletić.
Svetlana Lukić: Imali smo mnogo neprijatelja: Turke, Nemce, Hrvate, Albance, Bosance, homoseksualce, Amerikance… U poslednje vreme, sve ih je zamenio Zaštitnik građana, Saša Janković. Počelo je nevino, pričom o visini njegove plate – kako ga, bre, nije sramota da ima toliko veliku platu dok naš narod gladuje, pa je onda usledila epizoda sa prebijanjem Andreja Vučića za vreme Parade ponosa. Insistiranje Zaštitnika građana da se sazna cela istina o tom događaju ministar vojske i poslanici vladajuće stranke okarakterisali su kao blaćenje vojske, podrivanje bezbednosti zemlje i, što je najgore, ugrožavanje života Aleksandra Vučića i njegove šire i uže porodice.
Međutim, poslednjih dana stiglo se dotle da je Ombudsman pre 22 godine bio umešan u ubistvo svog najboljeg prijatelja. Bestidnost i beskrupuloznost s kojom je ministar policije proizveo ovaj navodni slučaj, a u tome ga podržali njegov šef i partijski jurišnici vladajuće stranke, nagoveštava opasne dane za svakoga ko dovede u pitanje praktično bilo koje postupke ili odluke Vučić Aleksandra i njegove rodbine, kumova, prijatelja i partijskih piona. U današnjem Peščaniku slušaćete razgovor sa Sašom Jankovićem, Zaštitnikom građana Republike Srbije, profesorkom prava Vesnom Rakić-Vodinelić, i Goranom Miletićem iz organizacije Civil Rights Defenders, koja se bavi zaštitom ljudskih prava širom sveta, pa i u Srbiji. Gorana, inače, naša javnost zna pre svega kao jednog od organizatora Parade ponosa.
Goran Miletić: Ja mislim da je sve počelo kada je krenula hajka na institucije i njihovo urušavanje. Prvo je Aleksandar Vučić postao onaj koji je glavni, počeo je da kruni funkciju premijera koja je postala potpuno nebitna. A onda se krenulo dalje. Ono što je moglo da nam ukaže u kom pravcu će se dalje ići, to je onaj otvoreni napad na predstavnike međunarodne zajednice, što se nikada ranije nije radilo, na Majkla Kirbija i na Devenporta. Rečeno je da oni podrivaju stabilnost zemlje, da rade o glavi premijeru i državi Srbiji. To se nikada ranije nije radilo, i to je nama u civilnom društvu govorilo da će ovakve stvari da idu dalje i dalje. Bilo je samo pitanje kada i na kome će se kola slomiti, ali ovo što rade protiv Zaštitnika građana je ipak šokantno, nismo očekivali ovakvo i ovoliko blaćenje, ali taj metod smo gledali i ranije.
Sve je krenulo onda kada su sve odluke počele da zavisi od Vučića a ne od premijerske funkcije. Evo, ja sam se bavio Paradom ponosa. Dakle, uopšte nije bilo bitno ko o tome treba da odlučuje, koji će pravni akt da se donese, kome je šta u nadležnosti, nego je 2013. Aleksandar Vučić odlučio da parade ne bude, a prošle godine je Aleksandar Vučić odlučio da parade bude. Mislim da je tu uzrok svega, a sve ovo što ovih dana gledamo su žalosne i veoma opasne posledice.
Svetlana Lukić: U čemu je razlika između ovog pokušaja dezavuisanja gospodina Jankovića, odnosno same institucije Zaštitnika građana, u odnosu na ono što je bilo pre dva meseca kada je povod bio slučaj Andreja Vučića? Šta bi mogao biti povod najnovije hajke?
Vesna Rakić-Vodinelić: Povod je u onome što bilo koji ombudsman radi, a u konkretnom slučaju i kako on to radi kod nas. Zaštitnik građana, kao što mu samo ime kaže, posvećen je pre svega zaštiti ljudskih prava. U svim zemljama, u svim razdobljima, ono što najviše ugrožava ljudska prava dolazi od predstavnika države, od funkcionera državne vlasti. Međutim, u ovom slučaju to nisu samo funkcioneri državne vlasti. To je jedna politička partija koja se predstavlja kao vlast, ili, ako hoćete da idem do kraja, jedna ličnost koja se predstavlja kao apsolutna vlast u ovoj zemlji. E sad, koja je razlika između demokratskih država na jednoj strani, i autoritarnih poredaka na drugoj strani, kada se podnesu izveštaji o zaštiti ljudskih prava?
Dakle, izveštaj o zaštiti ljudskih prava za 2014. godinu nije naročito sjajan. Ja sam pratila sve izveštaje koje je Zaštitnik građana davao od 2007. do 2014. godine, i moram da kažem da su oni sturkturisani gotovo na isti način, da su svi ti izveštaji uvek bili dosta oštri, budući da se stanje ljudskih prava u Srbiji zaista može označiti kao jadno u celom ovom periodu, ali nikada nije bilo ovakvih reakcija. Zašto su usledile ovakve reakcije? Demokratska vlast bi pogledala tu lošu vest, pokušala bi da je razume, učinila bi nešto da smanji svoju odgovornost. Autokratska vlast ubija glasnika, figurativno rečeno. Dakle, glasnik je kriv za lošu vest. A vest kao takva ga uopšte ne interesuje, stanje ljudskih prava ga ne interesuje.
Prema tome, zaštita ljudskih prava se danas, od strane ovog režima, doživljava ne samo kao opoziciona delatnost, nego kao subverzija sa elementima diverzije. I upravo taj diverzantski element, sada potpuno banalizovan – oružje sa ili bez dozvole – je pojavni oblik odnosa ove samodržačke vlasti prema ljudskim pravima. Ponavljam, takve izveštaje je Zaštitnik građana pisao od 2007. do 2014. godine. Ovakve reakcije nikad nije bilo. Jedan deo toga ja pripisujem ne samo autoritarizmu te vlasti, nego i totalnoj neukosti i nezainteresovanosti. Imala sam prilike da čujem neke poslanike SNS-a koji kažu ‘to je politički pamflet’. Pa zašto ste taj isti politički pamflet usvojili prošle godine? Jer izveštaj za 2013. godinu i izveštaj za 2014. godinu se zaista u malo čemu razlikuju.
E, ono što njima sada smeta, to je što se sadašnji ombudsman ne bavi teorijom ljudskih prava, nego ilustruje povrede ljudskih prava konkretnim primerima. Neki od tih konkretnih primera, naravno, odnose se na vrhove vlasti, i moraju se odnositi, i u svakoj zemlji se odnose na vrhove vasti. Ali vrh naše vlasti to ne može da podnese. A to koliko ne može da podnese vidi se iz rečenice koju je premijer izrekao, a koja glasi ‘ja poštujem instituciju ombudsmana, ali ličnosti su nešto drugo’. Ergo: ‘al’ ne mogu očima da vidim tog Sašu Jankovića’, i onda, da bi ta rečenica opstala kao takva, on, kao i svaka druga autoritarna ličnost, mora da se pozove na viši autoritet i kaže ‘u tome smo se Kirbi i ja saglasili’, iako to uopšte nije ono što je Kirbi rekao. Sve sudim po mediju koji redovno čitam, po listu Danas. Dakle, ako oni nisu tačno preneli, onda ni ovaj moj sud nije tačan.
Svetlana Lukić: Gospodine Jankoviću, kako objašnjavate da se krenulo tako brutalno na vas lično? Ovde je u pitanju najstrašnija moguća optužba, ili sugerisanje da ste odgovorni za nečiju smrt.
Saša Janković: Dugo je pokušavano da se ospori kvalitet i objektivnost rada institucije – a institucija je, u ovom slučaju, najpersonalizovanija moguća, dakle, zaštitnik građana je Saša Janković. Argumenti za to se zaista teško nalaze ako objektivno pogledate koliko je postupaka vođeno, činjenicu da je 90% preporuka primenjeno, da nema bitnije stvari po prava građana koja, na neki način, nije obuhvaćena radom ove institucije.Pretpostavljam da je jedini način da se umanji značaj ovoga što radim bio da se okrene ad personam, dakle, prema onom najličnijem. Zašto sam ja, kao zaštitnik građana, odnosno kao Saša Janković, uopšte postao toliko bitan nekome da se bavi svim ovim? Pokušaću iz nekoliko konkretnih argumenata da izvučem zaključak.
Podsetiću da je ministar unutrašnjih poslova dr Nebojša Stefanović rekao da sam ja tražio da se priča o nekim pištoljima, pa sada treba da se priča i o mom. Jedini pištolj kojim sam se ja službeno bavio je pištolj koji je ispao, ili je izbijen iz ruke pripadnika vojne policije u sukobu sa žandarmerijom, u incidentu u kome je učestvovao brat predsednika vlade. Dakle, neko mi kaže: ‘zato što si ti radio svoj posao, istraživao si sve okolnosti i propuste koje su doprinele tome da se desi kršenje ljudskih prava’ – a desilo se – ‘dakle, radio si svoj posao u situaciji u kojoj je učestvovao brat predsednika vlade, sada ćemo se mi baviti tvojim pištoljem od pre 22 godine’, i to je jedan, onako, veoma konkretan pokazatelj.
Drugi pokazatelj je činjenica da je CeSID nedavno radio istraživanje javnog mnjenja, i ovako stoji na toj hijerarhijskoj lestvici: vojska, policija, crkva – kao i uvek; to su institucije sa najdužom tradicijom kod nas, ali obratite pažnju, molim vas: ne ministarstvo odbrane, već vojska; ne ministarstvo unutrašnih poslova, već policija; i crkva, a onda Zaštitnik građana, vlada republike Srbije nakon toga, i praktično jedini od državnih organa koji još ima pozitivan skor, dakle više pozitivnih nego negativnih poena, je Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti. Svi drugi organi Republike Srbije imaju mnogo veće nepoverenje nego poverenje građana.
Vesna Rakić-Vodinelić: A to se ne prašta.
Saša Janković: To se, izgleda, ne prašta. Nažalost, umesto da se poverenje koje su građani stekli u ove dve institucije proširi i omogući građanima da imaju više poverenja u državu kao celinu, jer i poverenik i ja smo državni organi, jednostavno se ne prašta takva situacija i pravimo, je li, konflikt. I konačno, kao što je profesorka s pravom rekla, i to na prvom mestu: dakle, taj godišnji izveštaj u kome ja moram da konstantujem da je došlo do pogoršanja u ekonomskim i socijalnim pravima – pa ko to ne vidi?
Mi smo doneli zakone koji su smanjili prava radnika, koji su smanjili prava penzionera, na lokalu se čak oduzimaju prava socijalno najugroženijim, uveli smo radnu obavezu za socijalnu pomoć. To onda više nije pomoć, ako neko radi, onda je to naknada za rad. Dakle, to su objektivne činjenice. А da ne pričamo o političkim pravima, o slobodi izražavanja i slobodi medija: to je jednostavno tako.
Svetlana Lukić: Izveštaj koji je gospodin Janković podneo skupštini okarakterisan je od poslanika vladajuće stranke kao politikantski. I najviši državni funkcioneri to pokušavaju da predstave kao politički obračun.
Goran Miletić: U poslednjih godinu dve dana, šta god spomenete, a tiče se ljudskih prava, smatra se nekom politizacijom, bavljenjem politikom. Na primer, imate slučaj generala Dikovića koji je pokreno Fond za humanitarno pravo, dakle, postoje jasni dokazi, postoji ono što je on potpisivao, i traži se jasna istraga. Ne, to je politizacija. I to je, kao, politički progon generala u kome učestvuje međunarodna zajednica i domaće nevladine organizacije, u saradnji sa nekoliko medija. Dakle, svaka stvar koju smo potegli koja se ticala ljudskih prava je na kraju nazvana, od strane ove vlasti, nekom politizacijom. Meni je potpuno jasno da je to i u ovom slučaju, vlast pokušava da se izvuče da je to u pitanju, a ne progon ombudsmana kao institucije.
Vesna Rakić-Vodinelić: Šta je sve političko pitanje, to je postalo toliko banalizovano u ovoj zemlji. Političko pitanje je postalo i to da li je prosuta ili nije kafa po nekom upravljačkom sistemu predsednikovog aviona. I onda je to poslužilo savetnicima predsednika na jednoj, i jednoj ministarki na drugoj strani, za uzajamne optužbe. Banalizovanje ljudskih prava time što se tvrdi da onaj ko se zalaže za njih jeste opozicija, je potpuno suludo. Mi smo u Evropi, makar geografski, ovo je 21. vek, Srbija je članica Saveta Evrope, i ne treba da se pravimo blesavi, da nasednemo i da se bavimo pitanjem da li su ljudska prava pitanje prava ili pitanje politike. Ona su pre svega pitanje prava, ali su nastala kao rezultat žestoke političke borbe u kojoj je veliki broj ljudi izgubio glave, o tome se radi. I sada, kada je taj ogroman broj ljudi u celom svetu, u Evropi naročito, pogubio glave zbog borbe za ljudska prava, mi sada treba da dokazujemo da se izveštaj ombudsmana bavi ljudskim pravima.
Ja sam čula neverovatne izjave od strane nekih poslanika. Prosto ne možete da verujete da je tako nešto moguće. Recimo, jedan poslanik kaže ‘zamislite, on u izveštaju pominje torturu ‘. Pa naravno da pominje torturu kad je Srbija potpisnica konvencije o zabrani torture. A neka pogledaju izveštaj; nikakva tortura nije pomenuta, nego je predloženo da se, recimo, poboljšaju uslovi u pritvoreničkim jedinicama u policijskim stanicama, i to fizički uslovi, kako izgleda soba u kojoj se nalazi zatvorenik. Ja mislim da je zaštitnik građana malo i preterao u pohvali kada je rekao da se sada pritvorenicima predaju lekarski izveštaji, što do sada nije bilo činjeno. Normalno da im se predaju, ali ‘ajde, izgleda da ovde sve prestaje da bude normalno.
Prema tome, problem je u tome što se ovde zaštita ljudskih prava smatra nečim totalno subverzivnim. Ljudi koji se bave ljudskim pravima se označavaju kao neke udarne trojke koje samo treba udariti u čelo. Šta ljudska prava, kakva ljudska prava? Kakav značaj ona imaju u ovoj zemlji? Pa imaju značaj, čoveče, jer pravo na ljudsko dostojanstvo znači da čovek mora tri puta da jede i da ima krov nad glavom. Eto, utoliko recimo imaju značaj, ako ništa drugo. I da ne može svako da vam priđe na ulici i da vas ubije, zato što postoji pravo na život.
Goran Miletić: Upravo ti poslanici koje Vesna pominje daju izjave, ‘zamislite, zaštitnik kaže da ima puno torture’, a jako mali procenat građana zna da je zaštitnik na primer obilazio Kruševac i taksativno naveo šta je nedostajalo u tom pritvoru u Kruševcu. Ako nećete to, onda vam dođe međunarodni Komitet protiv torture, koji uđe u bilo koju stanicu u Srbiji, onako randomly, i koji konstatuje sledeće – ovo je skoro pa citat – ‘u to i toj stanici smo u ormaru našli bejzbol palicu tamo gde joj mesto nije’. Mi svi ovde znamo da se bejzbol baš ne igra u Srbiji, i da ni policija baš ne igra bejzbol. I kažu ‘na tim ormarima i radijatorima je nađena krv’. Ta krv verovatno nije od povređenog policajca, nego od nečeg drugog. Tortura postoji i organizacije za ljudska prava to konstatuju svake godine, ali kad je došlo do toga da ombudsman to kaže, onda se to uzima kao neki veliki bauk, kao nešto što je nemoguće.
Svetlana Lukić: Vladajuća koalicija ima mnogo više od 126 poslanika. Zašto jednostavno ne izglasaju vašu vašu smenu?
Saša Janković: Mislim da ponekad potcenjujemo snagu javnog mnjenja, nevladinog sektora i međunarodnog sektora. Kada bi to što ja pričam i pišem išlo niz vetar, verovatno se niko previše ne bi brinuo. Međutim, različite vlasti, i ova i ona pre nje – dakle, ni slučajno ne aboliram prethodnu – uspele su da nevladin sektor u jednom delu građanstva anatemišu, da oni kažu ‘okej, to je nevladina organizacija, oni su po definiciji neko ko kritikuje radi projekata’, i tako dalje. Čak se sećam vremena kada je u bezbednosnim proverama stajalo, ako ste bili član neke nevladine organizacije, to vas nije kvalifikovalo za rad u bezbednosnim strukturama. Međutim, nekako, tokom ovih 7 godina, ovaj organ je postao prihvatljiv za građane upravo zato što naveći broj aktivnosti koje sprovodi dovodi do nekakvog poboljšanja za građane. Da se vratim na politiku. Politika i političari u našoj zemlji nažalost nisu preterano popularni.
Vesna Rakić-Vodinelić: Izuzev nekih.
Saša Janković: Izuzev nekih. I onda vi stavite nekog u krug ljudi koga ste prethodno dezavuisali, onemogućite meni da se branim od političkih optužbi – jer ja imam u zakonu odredbu da ne smem da dajem političke izjave. Dakle, neko vas stavi u ring u kojem niti želite da budete niti ste deo tog ringa, niti tog sporta, uperi sve reflektore prema vama, naoruža se tabloidima, poverljivim informacijama, poluinformacijama, lažima, saradničkim mrežama, i tako dalje. Vi kažete ‘ali ja neću, ovo nije moj ring, ja se ovim ne bavim, čekajte da se dogovorimo, dajte ako možemo da sarađujemo’, a on vas pod tim reflektorima tuče, tuče, tuče, tuče, i sve vreme priča da ste vi u tom ringu svojevoljno. To nema samo posledicu po Sašu Jankovića, ili čak štetu po zaštitnika građana kao instituciju. To je šteta po celo društvo.
I završavam time što sam još pre godinu dana napisao o stvarima koje smatram najpogubnijim po naše društvo i državu. Šta se desilo? Kvazieksperti su došli na scenu. Zato što kad izađete na javnu scenu pa uradite nešto pozitivno, onda se nađe neko ko će da vas diskredituje, pa da vas omalovaži, pa da vas provuče kroz neko blato. I ljudi kažu ‘šta mi ovo treba?’ Na kraju ide konfliktizacija. Mi smo sve konfliktnije društvo. Važi ‘ili si s nama, ili si protiv nas’.
Vesna Rakić-Vodinelić: Moglo bi se reći da je na javnoj sceni, pogotovo u javnim nastupima naših političkih funkcionera – tu prednjači premijer, on daje primer – sve više omalovažavanja, podsmevanja, trivijalizacije, što stvara utisak da je agresivnost društveno opravdana i dopuštena. S druge strane, znate, taj isti premijer nas stalno upozorava na radnu etiku, tvrdeći da se ovde ne radi mnogo – što je za neke tačno, a za neke opet nije tačno – a nikako da razume da je agresivnost možda čak i više pogubna za život jednog društva nego što je nerad, aljkavost, javašluk i tako dalje. I ovo drugo je nešto što čoveku ide na nerve i oduzima mu mnogo energije u svakodnevnom životu, ali znate, ako vi učinite agresivnost društveno prihvatljivim ponašanjem koje je, međutim, dopušteno samo povlašćenima, onda, naravno, nije teško spakovati bilo kakvu izjavu pod nekakvu firmu političarenja, strančarenja; ne političarenja u smislu političke izjave, nego u smislu stranačke izjave.
Goran Miletić: Ja mislim da je ova priča o agresiji jako važna, iako bi većina građana rekla ‘ma kakva agresija, nije to toliko prisutno, gde to vidite?’ Kada imate takvu agresiju, postavlja se pitanje, upravo vezano za eksperte, ko će sutra uopšte želeti da prihvati poziv da zauzme neku državnu funkciju. A eksperti nam definitivno nedostaju na nekim funkcijama, naročito u nezavisnim telima. Trenutno su upražnjene dve bitne državne funkcije, i koliko ja vidim niko od eksperata ne želi da se kandiduje. To je javna tajna. Civilno društvo bi stalo iza nekog dobrog kandidata, ali naprosto, kada ljudi gledaju ovakve napade, niko ne želi ni da ulazi u kandidaturu, a kamoli da razmatra šta će posle toga biti. Ja mislim da je to način na koji će se institucije dalje urušavati.
Niko neće smeti da se kandiduje, ljudi će naprosto zazirati od toga. I drugo, kada se na nekoga krene ovako agresivno, mislim da će preporuke Zaštitnika sve manje da se poštuju, samo će odmahivati rukom i reći ‘ma šta sad da poštujem, to je onaj koji je nešto bio sporan’, i postaće prihvatljivo da se te preporuke ne poštuju. Naprosto, reći će, ‘ako su premijer i ostali rekli da je to to, ja neću imati nikakvih sankcija ako ne poštujem ono što on radi’. Zaštitniku se mandat završava 2017. To je samo još dve godine. Ja mislim da vlast može to da izdrži, ali je pitanje šta će biti posle toga.
Vesna Rakić-Vodinelić: Pitanje je da li društvo može da izdrži.
Goran Miletić: Da.
Saša Janković: Ako se ovo nastavi, dakle, neko drugi na mom mestu, ili neko na mestu sudije, poverenika, ministra, će da kaže ‘čekaj, ako će iz nekog dosijea biti izvučeni, selektivno, neki dokumenti, pa ja biti prikazan ovakav ili onakav, zašto da u to ulazim?’ Ili će neko da kaže ‘vidi, ja ću da uđem u to, naravno, neću pokretati pitanje službenog pištolja u onom incidentu, neću pokretati helikopter, neću reći da su penzije neustavno zakinute, neću, dakle, to raditi’. I sad, pazite, vrhunski argument, pošto ste pominjali priču o mojoj plati. Meni se kaže ‘ej, velika ti je plata, šta radiš?’ To otprilike znači ‘velika ti je plata, od tebe se očekuje da ne radiš’.
Približavamo se situaciji u kojoj će neko drugi trebati da pod ovim uslovima prihvati moje mesto, da kaže sebi i svojoj porodici ‘vidi, prihvatićemo ovo, to znači da ćemo sledećih pet godina, ako radim ovaj posao, biti izloženi najgoroj mogućoj diskreditaciji, ne možemo da se branimo na drugačije načine, moraćemo da prećutimo sve što ima, i daj bože da ćemo na kraju iz svega toga izaći kao normalni ljudi’.
Svetlana Lukić: Kad ste pomenuli platu – tako je nekako krenulo pre nekoliko meseci: kolika vam je plata, pa je onda došla Parada ponosa, pa sad na kraju pištolj, odnosno sumnjičenje da ste možda i ubica.
Vesna Rakić-Vodinelić: Verovatno postoji interes javnosti i pravo javnosti da zna da li je taj pištolj legalan, da li za njega postoji dozvola ili ne postoji. I sada smo na sajtu ministarstva policije mogli da vidimo snimke tog oružnog lista, i vi tek posle pažljivijeg gledanja, ako još imate nekog pojma – ja sam neki pojam odavno o tome stekla kad sam radila u sudu – možete da zaključite da je u momentu kada se ta tragedija, to samoubistvo, dogodilo, da je vlasnik pištolja imao sve uredne papire. Ali do tog zaključka dolazite ne na prvi pogled, nego tek na drugi pogled, i ja imam utisak da možda o tom oružju nije objavljeno sve ono čime sadašnja policija raspolaže. Kada je reč o zapisnicima koji se pišu tokom uviđaja sa lica mesta povodom samoubistva, potpuno sam sigurna da policija nije objavila svu dokumentaciju.
Ono što tu svakako nedostaje jeste obdukcioni zapisnik, parafinska rukavica na umrlom licu, i ono što svakako nedostaje u dokumentaciji, budući da nikakav krivični postupak posle toga protiv vlasnika stana i vlasnika oružja nije vođen, to je zaključak istražnog sudije da krivičnog dela nema i da je u pitanju samoubistvo. Dakle, ja sam uverena da takvi dokumenti moraju da postoje u policijskom dosijeu, uverena sam da bar ta tri dokumenta, koja su neophodna kada su ovakvi slučajevi u pitanju, nisu objavljeni. E sad, ko je selektivno objavljivao dokumentaciju, to je pitanje ne za nas ovde, nego za onog ko je objavio dokumentaciju, a za njeno objavljivanje odgovara pre svega ministar policije, pošto je to bila njegova inicijativa. On je rekao da će se zainteresovati, u razgovoru sa tužilaštvom, prvo o eventualnom krivičnom delu nedozvoljenog držanja oružja, pa kad je tu zaključio da je došlo da apsolutne zastarelosti, onda sam čula vesti na jednoj televizijskoj stanici kuda se to kreće dalje.
Onda sam samoj sebi rekla ‘e, pa evo, plagijator ombudsmanu pakuje ubistvo’. Druga misao mi je bila ‘ neće uspeti, nije to njegov doktorat’. Ali treća misao mi je bila, iako sam se sama uverila u to koliko prepisivanja postoji u tom takozvanom doktoratu – taj doktorat mu nije oduzet. On ga i dalje ima. Dakle, vi ste dali, odnosno, mi smo dali u ruke diletantima jednu osetljivu i vrlo skupocenu igračku – to je kao da ste detetu od tri godine dali Faberžeovo jaje koje ne znam ni ja koliko košta, i sada se oni time igraju. Igraju se, međutim, ne sa Faberžeovim jajima, nego sa našim životima koje, eto tako, mi nekako volimo živimo dok traje naše vreme, a ne da pre toga odemo sa ovoga sveta, bilo u figurativnom smislu, bilo u fizičkom smislu reči.
Saša Janković: Taj navodni slučaj je počeo pričom o nelegalnom pištolju. Kao što profesorka reče, građani Srbije bi zaista imali pravo da znaju da je zaštitnik građana pre dvadesetak godina držao nelegalno oružje. Međutim, ja sam i tad, kao i danas, imao samo legalno oružje, i to sam odmah i rekao. U toj dokumentaciji o pištolju ministarstvo je izostavilo da prikaže moj oružani list. Prikazalo je oružni list za moj raniji pištolj, jer sam imao jedan još ranije, mog oca oružni list, pa smo mi zamenili to oružje, i nekako su zaboravili da prikažu moj. Pošto je suštinski ipak nesporno da to nije nelegalan pištolj, na kraju krajeva, dan danas postoji elektronski registar vlasnika oružja u kome piše ‘Saša Janković, pištolj taj i taj’, i onda se sa tog terena, koji ipak mora da bude egzaktan, prešlo na nešto mnogo, mnogo teže i strašnije.
Znate, izgubiti prijatelja je strašno, izgubiti dete je još strašnije, i teško je bilo kome da prihvati tako strašnu životnu činjenicu. Ja sam baš zato što sam i tad sve to shvatao, insistirao da se radi sve što treba da se radi. Rađeno je, sad da vam kažem, i poligrafsko testiranje, dakle detektor laži. I ti rezultati moraju da postoje. Rađeni su i otisci prstiju na pištolju. Rađena je i revizija postupka, zato što su roditelji sumnjali da li je sve to tako bilo. Inače, posle ozbiljnijeg razmatranja dokumentacije, shvatićete da ja uopšte nisam ni bio u tom stanu. Dakle, to nije sporno, i u momentu kad sam ja došao u stan, bile su najmanje tri osobe koje su već došle. Ali tih dokumenata nema, nisu objavljeni. Napisati ‘na sajtu objavljujemo dokumentaciju’ podrazumeva valjda svu dokumentaciju – ali nije bila sva.
Sad, na stranu ceo taj slučaj koji je za mene suviše težak da idem dalje, a i mislim da ne treba to da radim – u kakvoj zemlji mi živimo ako neko u čijem je posedu policijska dokumentacija o svim mogućim situacijama koje su se desile, uzme sebi za pravo da izvadi nešto od slučaja koji su tada vodili neki državni organi, naravno da je pre 22 godine istražni sudija doneo svoj zaključak, naravno da je tužilac doneo svoj zaključak, i da danas, posle 22 godine, izvadi iz bilo čijeg od naših dosijea nekoliko papira.
Recimo, zamislite da je vas neko prijavio da ste nešto ukrali, da ste lopov; ta prijava mora da postoji, i onda je vođen neki sudski postupak pa je utvrđeno da niste lopov. Ali zamislite da neko naknadno izvadi samo tu prijavu. Taj neko je dužan da građane Srbije informiše odgovorno, potpuno i blagovremeno. U kakvoj državi živimo ako će za bilo koga od nas, ne iz nekog organa tipa katastar, pa da vidimo da li je to vaša kuća ili nije vaša kuća, nego iz policije, moći da uzme bilo koji službeni dokument, i da manipulacijom vas predstavi ovako ili onako? Još pre godinu dana, ili malo više od toga, ja sam imao jedan intervju gde sam rekao da je u toku ‘tabloidizacija države’.
Umesto da se stvari, ovako ozbiljne kao što su smrtni slučajevi, ili bilo šta drugo, rešavaju kroz institucije, i da takav institucionalni rad vodi poverenju građana, jer će građani znati da kad su institucije uradile svoj posao, uzimaju se informacije, poluinformacije, fabrikuju, procure uvek u iste medije, i u tim medijima i tim tabliodima se prave heroji i zločinci, kriminalci i anđeli, po potrebi. Od nekoga ćete za dan napraviti ubicu, ili spasioca žena, dece i svega ostalog. Takvo stanje je, čini mi se, i to eto, da budem i optimističan, toliko prešlo sve granice da već vređa inteligenciju velikog broja građana Srbije, pa mislim i svih. Neko više ne mora da bude ni stručnjak reda veličine kao što je to profesorka Rakić-Vodinelić. Neko ne mora da bude ni fakultetski obrazovan, neko ne mora da bude obavešten o svim aspektima društvenog i javnog života.
Ovde nešto ozbiljno nije u redu. I moj posao je bio da ukazujem da nešto ozbiljno nije u redu u drugim slučajevima, za druge ljude. Više se, dakle, uopšte ne radi o tome da li ja na to ukazujem ili će to sutra raditi Goran, ili neko treći; problem je, kao što smo i počeli, u tome što neko, umesto da rešava to što nije u redu, pokušava da ućutka glas koji veoma jasno to pokazuje.
Vesna Rakić-Vodinelić: Ima tu još nešto što ja mislim da je mnogo ozbiljnije. Način na koji je urađeno, vi ste tu u pravu, odista dovodi u pitanje verodostojnost onih koji su organizovali celu stvar. I mislim, s druge strane, da ne treba zaboraviti još nešto. Evo, šta mi sad ovde radimo? Imali bismo verovatno i pametnija posla, umesto toga moramo da govorimo o ovoj provokaciji, celo društvo troši strahovito mnogo energije da to objasni. S druge strane, govorimo o poverenju u institucije. Ja mislim da mnogo toga što mora da uzdrma naše poverenje, i ja bih dovela u pitanje taj vaš stav da se mora imati vere u ono što institucije kažu. Ja se bojim da su mnoge institucije dezavuisane.
Evo, daću vam jedan primer. Mi smo nedavno imali jedno saopštenje o kome nije bilo mnogo reči, mnogo više se govorilo o komisijama koje su se bavile helikopterskom nesrećom. Međutim, saopštenje je dalo Više javno tužilaštvo u Beogradu, dakle, tužilaštvo visokog ranga, gde sede iskusni tužioci. U saopšenju je stajalo da odgovornost leži, pre svega, na posadi helikoptera, a onda da postoje i neka civilna i vojna lica čiju odgovornost treba ispitati. Tužilaštvo se bavi krivičnim progonom. Prema tome, ako oni kažu da odgovornost leži na posadi helikptera, naravno da svi podrazumevamo da se radi o krivičnoj odgovornosti. A takođe vrlo dobro znamo da se ne može raspravljati o krivičnoj odgovornosti lica kojih više nema.
Zaključak o tome da je neko lice krivično odgovorno možete doneti tek kada ste sproveli postupak, a postupak ne možete voditi protiv ovih lica, jer se protiv mrtvih ljudi krivični postupak ne može viditi. Mogao je nekad, u feudalizmu, ali eto, danas smo se modernizovali, pa više ne može. A treće, i najvažnije: ko odlučuje o krivičnoj odgovornosti bilo koga? Pa odlučuje samo sud, a ne tužilaštvo. I sada vi imate tužilaštvo koje je spremno da stane iza jednog takvog javnog saopštenja. Ja verujem da je spoljnih pritisaka bilo jako mnogo. I šta sada imamo? Sad imamo nekakav postupak koji se možda vodi, a možda i ne vodi. Ali, postoje viši tužioci, postoji apelacioni tužilac. Postoji, na kraju i republička javna tužiteljka. Njima na raspolaganju, po Zakonu o javnom tužilaštvu, stoje neki jako moćni mehanizmi. Međutim, oni istrajno ćute, ne koristeći ta svoja ovlašćenja. A povod je toliko veliki, sedmoro ljudi više nema, poginuli su pod veoma mračnim i neizvesnim okolnostima. A oni istrajno ćute.
I zašto bi se očekivalo da prosečan građanin ima poverenja u instituciju koja je u stanju da proizvede takvo jedno saopštenje? Razumete? I to je ono zbog čega ta manipulacija uspeva kod onih kod kojih uspeva. Zašto bismo mi verovali ovome? Zašto bismo verovali onome? I tako se sve relativizuje.
Svetlana Lukić: Ovo što se dešava poslednjih dana odvlači nam pažnju sa nekih tragičnih događaja, tako da se stiče utisak da bi voleli da vas dezavuišu, da se ne biste bavili padom helikoptera ili nekim budućim temama koje mogu da dovedu u pitanje kompetentnost ili političku odogovorrnost nekoga od nosilaca vlasti.
Saša Janković: Ako analiziramo koje su to situacije u kojima organi vlasti postupaju po mojim preporukama i otklanjaju propuste koje sam utvrdio, a koje su to situacije u kojima postoji otpor, videćemo da u svim onim svakodnevnim, životnim problemima građana, zaštitnik građana glatko ostvaruje svoju funkciju. I to, dakle, nije ono što previše smeta vlasti. E sad, da vidimo koji su to problemi, odnosno situacije, koje su od mene napravile državnog neprijatelja: slučaj na ćošku, odnosno brat premijera, Vojno bezbednosna agencija, prikupljanje podataka o političkim strankama, a ne zaboravite, rekao sam i o sindikatima, i ne samo sindikatima. To su stvari koje su dosta vidne i dosta bolne. Dakle, pad helikoptera se istražuje sa mnogo aspekata. Postoje neki tehnički aspekti, da vidimo da li uređaj radi. Postoje krivično pravni aspekti. Time se, na prvi mah, bavi tužilaštvo. Ako bude osnova za to, baviće se i sudstvo. A postoje i propusti u radu službenika, organa vlasti, koje bi zaštitnik građana mogao da ispituje, s obzirom na posledice.
Dakle, ja sam zbog toga i dao jedan intervju, i to je izazvalo ogroman revolt. U mom godišnjem izveštaju, po pitanju obrazovanja, rekao sam da je za naše obrazovanje katastrofalno to što su neki doktorati ozbiljno osporeni, i da ta priča nije dovedena do kraja, što krši pravo, na kraju krajeva, i tih doktoranata, odnosno doktora, jer sa njihovog imena treba da bude skinuta sumnja, a ona nije ozbiljno skinuta. Dakle, kad te tačke pipnem, tog momenta Saša Janković postaje strani plaćenik, domaći izdajnik.
Čuo sam da mi je Mišković zaposlio ćerku, iako je ja nemam. I tu se pokazuje, u stvari, nespremnost vlasti da prihvati da zakoni podjednako važe za sve, u svim situacijama. Šta je mene, zaštitnika građana kao instituciju, nateralo da radim na način koji je doprineo poverenju građana? Zato što ja nemam ingerencije koje mi daju suštinsku vlast. Ja ne mogu da naredim, da ukinem, da poništim, da kaznim. Argumenti, argumenti, argumenti… koje iznosim, pa tim argumentima nekog sateram u ćošak da kaže ‘da, stvarno nemam šta drugo nego da to uradim’. Neki drugi organi koji imaju klasične ingerencije vlasti se suviše oslanjaju na to i kažu ‘zato što sam ja rekao, to je tako’.
I to se toliko koristilo da na kraju poverenje pada. To poverenje nije poverenje samo u tenutnu vlast. To je poverenje u institucije naše države, i dalekosežne su posledice urušavanja institucija, a mi imamo na delu urušavanje institucija, samovolju, banalizaciju procedura, negativnu selekciju, podsticanje poslušničkog odnosa među službenicima. Posledice takve vrste urušavanja institucija su dramatične.
Vesna Rakić-Vodinelić: Setimo se jednog potpuno nepolitičkog događaja, kakvo je bilo, recimo, uvođenje notarijata, koji postoji u celoj Evropi. E sad, mi smo morali da izmislimo, i u tom pogledu, rupu na saksiji – iako je notarijat vrlo star – pa da uvedemo notarijat na način i sa ovlašenjima kakva niko nije imao. I to je izazvalo revolt advokata, ali ‘ajde što je izazvalo revolt advokata, nego je izazvalo gotovo totalnu paralizu celog pravosudnog aparata, koja je trajala nekoliko meseci. Ja sam se zaista pitala, za sve to vreme, da li će se to nekako završiti ili se neće, jer mi se činilo da političkoj vlasti odgovara da pravosuđe ne radi, što je nezamislivo i za jednu savremenu zemlju.
Neki događaji, neke radnje koje su apolitične, zbog raznoraznih razloga – trapavosti, diletantizma, koruptivnosti – proizvedu strahovito značajne političke posledice. Da, ima tu još nešto što mislim da je važno napomenuti. U svim državama, i državama koje se ponose dugom demokratskom tradicijom, ima pravnih nejednakosti, ima diskriminacije. To uopšte nije sporno, i to se može pronaći veoma dokumentovano u mnogim izveštajima nezavisnih međunarodnih tela. Ali u demokratskim državama je običaj i pravilo da vlast pokušava da dokaže da te nejednakosti nema, ili pokušava da dokaže da, iako nejednakosti i diskriminacije ima, vlast ipak nije za to odgovorna, nego je odgovoran, eventualno, neko drugi. Ova vlast je, za razliku od naših ranijih vlasti, koje se mogu kritikovati sa jako mnogo stanovišta, odlučila da odustane od obrazloženja. Postoji samo neporeciva reč, I to neporeciva reč jednog čoveka. To je premijer. A suverenost pripada gra-đa-ni-ma, a ne jednom građaninu.
Svetlana Lukić: S obzirom na ovo što dešava sa zaštitnikom građana, izgleda kao da su odlučili da skinu rukavice. Prešlo se na demonstriranje brutalne sile. To paralelno ide sa brutalizacijom i fizičkim obračunima koje smo videli u Novom Pazaru, u Inđiji… Meni se čini da smo na nekoj ozbiljnoj prekretnici, da dolazi vreme kada će reći ‘ma, neću više ništa da vam objašnjavam. Neću više ni da se trudim da upodobljavam vlast, od republike pa nadole nekim novim koalcijama, finansijskim pritiscima. Ako nećeš da odeš, prosto ćeš dobiti batine. I gotovo’.
Goran Miletić: Ja mislim da je Srbija krenula putem svojih prijatelja, znači putem kojim idu Rusija, Belorusija, Azerbejdžan. Jedina razlika je što Azerbejdžan i Rusija imaju naftu, pa oni možda mogu mnogo gore da se ponašaju prema onima koji im ne odgovoraju, otprilike, ovde je neka lajt verzija, ublažena verzija, ponašanja prema medijima, prema civilnom društvu i prema nezavisnim institucijama. Ali što se tiče nazavisnih institucija koje su naša tema, ja mislim da se vlast, to je sada definitivno vidljivo, neće smiriti dok tu ne postavi neke ljude koji će da ćute, odnosno da ne rade svoj posao. Ne verujem da će, kao u Azerbejdžanu, da sve bukvalno stave u zatvor.
Ovih dana sam bio u Beču na jednom od tih mnogih sastanaka OEBS-a, i tu sedi 57 zemalja članica. I sad, imate zapadne zemlje, koje se upravo ponašaju ovako kako Vesna navodi. Kada im neko kaže da se kod njih krše ljudska prava, oni pokušavaju kažu šta su preduzeli da do toga više ne dolazi, dok imate zemlje, ove naše prijatelje Azerbejdžan, Tadžikistan, ili Rusiju, gde oni kažu da je to ispolitizovano. Srbija se, u svemu tome, ponaša tako što ćuti. Trenutno smo došli do toga da nismo ni sa zapadnim zemljama, a niti sa ovim prijateljima, već Srbija ćuti. I kada imate ta zajednička saopštenja, gde su zemlje članice Evropske unije, plus zemlje kandidati, kao što su Crna Gora, Makedonija, Albanija i tako dalje – Srbija se sada u OEBS-u ne pridružuje tim saopštenjima koja se tiču ljudskih prava. Srbija je, vrlo jasno i glasno, van tih saopštenja, i ona zauzima poziciju ćutanja.
Vesna Rakić-Vodinelić: Ako pogledamo ovu našu scenu, verujem da su se znaci nedopustivog obrušavanja vlasti ne samo na institucije nego i na medije – možemo ih zvati nekom vrstom institucije – pokazali već ranije. Pored ovoga što je Goran opisao, ja očekujem i jedno masivnije rušenje sajtova nego što je to do sada bilo, uključujući, naravno, tu i sajt Peščanika, koji se nikad ne propušta. Ali sa druge stane vrlo mi je teško da, recimo, pristanem na nekakvu takvu mračnu budućnost, iako sam ja daleko starija od svih vas i neke naročite budućnosti nemam, ali mislim da imam neku svest o izvesnom društvenom kontinuitetu. Čini mi se da moramo da nađemo načina da kažemo da je toga dosta, da smo mi to već imali, isprobali smo, znamo kako izgleda.
Nije bilo dobro ni onima koji su to prouzrokovali, nije bilo dobro ni nama, i moramo da nađemo način da, recimo, na nekakvim vrlo banalnim primerima objasnimo, ako ne može to drugačije da shvati, recimo ministru poliicije, da jednostavno ne može dati prioritet nekakvom umišljenom zločinu od pre 22 godine, nego moramo prosto da ga pitamo šta je sa Kosmajcem, šta je sa Šarićem, šta je sa 24 sporne privatizacije, šta se dešava sa ispitivanjem krivične odgovornosti, kakva je uloga policije u tome, za pad helikoptera. Dakle, jednostavno, mora se svako od njih pojedinačno opominjati šta mu je dužnost da radi, a šta nije uradio, sa stavljanjem u izgled toga da oni neće tu biti večito, i da će se, kada budu morali da odu, morati postaviti pitanje njihove odgovornosti, i da li bi takvu odgovornost onda smatrali kao revanšizam ili bi smatrali pravičnim postupkom prema njima.
E sad, ono što je problem je što ovde nema društvenog dijaloga, što vi ne možete da dođete do tog, recimo, ministra policije, da sednete i da probate s njim da razgovarate. A ne možete, zato što ovde govori samo jedan čovek, i taj čovek svoj govor i verbalno i neverbalno saopštava na jedna agresivan način. Ta agresija ubija društveni dijalog. Mi smo sad u dosta teškoj situaciji, pre svega ekonomskoj, i dijalog je potreban, dijalog je, na neki način, odušak. Od dijaloga se ljudi osećaju bolje, a ne gore.
Saša Janković: Mene dobar deo nevladinog sektora, pretpostavljam, i dalje ne smatra dovoljno radikalnim, u pozitivnom smislu te reči, u zahtevima za ostvarenje ljudskih prava. Često se misli da bih ja trebao i mogao više, jače, i tako dalje, a čak i ovo što radim, za vlast je postalo potpuno neprihvatlivo. I to je prvi znak. Dakle, čak i ja koji sam, čini mi se, relativno konzervativan po pitanju ljudskih prva, sam neprihvatljiv. Drugo pitanje, to shvatanje kako ćemo dalje, opet na kratkom primeru: pre Parade ponosa, policija je štrajkovala, i to je bio veliki problem. Ja sam razgovarao sa predstavnicima sindikata koji su štrajkovali. Oni su došli kod mene sa predstavnikom evropskog udruženja policijskih sindikata. Ja sam ih pitao za njihove zahteve. Od tih pet zateva, oni su praktično odustali od većine u razgovoru sa mnom zato što sam ja rekao, jednostavno, da smatram da dobar deo njih nije osnovan, i sa tim se složio i njihov kolega iz evropske centrale.
I onda smo došli do toga da možemo relativno brzo, uz jedan kvalitetan razgovor s ministrom unutrašnjih poslova, i dogovor o tome da će se o onim preostalim pitanjima razgovarati i nalaziti rešenje, i da će štrajk stati. Ja sam, prezadovoljan, nazvao ministra unutrašnjih poslova i rekao, banalizovaću: ‘rešio sam ti štrajk. Sve što treba, ministre, da uradite, jeste da sednete sa tim ljudima i da kažete ‘okej, ovo je nemoguće, a na ovome ćemo u narednim danima da radimo, i ovo je rešeno”. I ministar je rekao ‘da, sjajno’, i dogovorili smo se za taj sastanak, posle koga bi, pre Parade ponosa, policija prestala da štrajkuje. A onda me pozvao sutra i rekao ‘ne želim da razgovaram sa njima’. Ja sam pozvao predsednika vlade i rekao mu ‘ja ne razumem, imate situaciju u kojoj imate rešenje’. ‘Neću ja nikog moliti da radi svoj posao’. Ne treba nikog da moliš.
Kako se to okončalo? Beogradska interventna brigada, 10 grupa, oni su štrajkovali. Šefovi svih grupa su razmešteni. Jedan je dobio posao u Barajevu, drugi u Borči, treći u Ovči, u Mladenovcu – dakle, svi šefovi svih grupa su sklonjeni. Neko je procenio da će, umesto putem dijaloga, imati veću korist ako seče ljude.
I ako sam po službenoj dužnosti kritičar, po službenoj dužnosti sam i optimista. Ja mislim da ćemo mi naći način da prevaziđemo ovu situaciju, ovu društvenu napetost, da će vlast, nadam se, shvatiti da je u njenom najboljem interesu da prihvata i ispravlja svoje propuste, umesto što one koji im ukazuju na njih proglašava za državne neprijatelje i primenjuje prema njima metode iz davno, davno prošlih vremena.
Svetlana Lukić: Kako god da se završi ovo sa vama – nama je ovo važan pokazatelj u kom pravcu se oni kreću, a taj trend je stvarno zastrašujuće. To su staljinistički metodi, ja ne znam kako drugačije da…
Vesna Rakić-Vodinelić: Da, a trend je trenutno sasvim autokratski, linija između autokratije i diktature po mom mišljenju još nije pređena, ali ako se nastavi taj čvrsti autokratski trend, ja mislim da nećemo biti daleko od diktature – sad, ako hoću da govorim u nekim teorijskim kategorijama. Ako hoću da prevedem na praktični jezik, jeste, vi možete ovde još uvek da izađete na ulicu, da nosite transparent, ništa vam se naročito od vlasti neće desiti. Ali, ako se ovako bude nastavilo, onda ćete, kad izađete na ulicu, ići u zatvor. Ili, ako ste vrlo visoko rangirani, na primer u civilnom sektoru, u nekoj značajnoj nevladinoj organizaciji, onda će vam, kao u nekim zemljama koje je pominjao Goran, pronaći da niste platili porez, pa ćete otići u zatvor na jedno 5-6 godina, i to za neko sramotno krivično delo. Ovo krivično delo koje nastoje da podmetnu ombudsmanu je takođe krajne nečasno krivično delo. Prvo je bilo ovo, ‘ajde, bavimo se oružjem, a sada se, bogami, bavimo i ljudskim životom. I to je nešto što može da se desi svakome od nas, jer kad vlast ode u takvom pravcu posvemašnje nervoze, onda nikad ne znate čime joj stajete na žulj.
Goran Miletić: Ja mislim da je trenutno faza disciplinovanja, dakle, ili ćeš da ćutiš, ili će nešto ružno da ti se desi. Izbor tog nečeg ružnog što će da ti se desi može biti neka kampanja, može biti da će ti pronaći nešto za porez, da će te udariti na ulici kao gospodina Ješića, može biti mnogo toga, i repertoar toga će se povećavati. Ja sam pesimista, za razliku od gospodina Jankovića, zato što trenutno ne vidim interes vlasti da počne sa poštovanjem ljudskih prava i da počne sa dijalogom. Ja bih bio apsolutni optimista kada bih video neki interes da se ove stvari promene, a trenutno ne postoji čak ni ta priča oko evropskih integracija, zato što su sada važni samo pregovori sa Kosovom, a za sve ostalo će se zažmuriti na jedno ili oba oka.
Vesna Rakić-Vodinelić: Ali Gorane, to nije stvar samo naše vlasti, nego je to poruka glasova koji dolaze iz Evrope – ako uredite vaše odnose sa Kosovom, pa gledaćemo vam kroz ne znam ni ja koliko prstiju. I čini mi se da je to poruka koju ova sadašnja vlast strašno dobro razume, i veoma dobro eksploatiše.
Svetlana Lukić: Gospodine Jankoviću, tek ćemo doći na temu da li ćete vi ubuduće uopšte moći dovoljno dobro da radite svoj posao. Trenutno je najvažnije pitanje je da li ste u nekoj fizičkoj opasnosti?
Saša Janković: Moglo bi se desiti da se inscenira neka situacija u kojoj bih ja mogao biti prikazan, ili neko od članova moje porodice, kao nasilan, kao prek. Dakle, to je jedan od mogućnosti koja postoji, i za koju verujem, mada su dosadašnji izvori iz te vrste bili apsolutno tačni, verujem da će se od takvih pokušaja odustati. Mene jako raduje činjenica da je preko tri hiljade ljudi koje ja ne znam potpisalo peticiju na kojoj su se našla imena koja se inače teško mogu naći u istoj ulici, je l’ da, gledaju da izađu iz iste ulice ako vide onog drugog.
Vesna Rakić-Vodinelić: To se desilo i prilikom takozvane reforme pravosuđa, poslednji put.
Saša Janković: Da, i hvala vam što me podsećate na to. Dakle, ja sam imao ogroman problem sa bivšom vlašću što sam kritikovao reformu pravosuđa, ali me niko zbog toga nije proglasio za državnog neprijatelja.
Vesna Rakić-Vodinelić: Institucije se grade godinama, a mogu se srušiti u jednom jedinom trenu. Mi smo videli za vreme Miloševića koliko je toga bilo srušeno, i mnogi od nas smo tada polazili ne od nule, nego od -20, pa smo nešto pokušavali da pravimo. Naravno, malo je mnogo kad vam se u toku samo jednog života to desi 5-6 puta, ali ništa nam drugo nije ni preostalo.
Saša Janković: Malo dosade bi prijalo.
Vesna Rakić-Vodinelić: Da. Ništa drugo nam nije ni preostalo. Ako neko nešto ruši, a ti, brate, uzmeš pa zidaš ponovo. To su oni ljudi koji su so zemlje, ne mislim pritom uopšte na nas, nego na one ljude kojima poplava sruši kuće, a on lepo uzme pa ispeče cigle, pa sazida novu kuću, i ne smatra to krajem sveta. U tom pogledu smo, možda, pomalo i razmaženi. Pa nije kraj sveta, dizaćemo ponovo.
Svetlana Lukić: Bio je ovo Peščanik. Slušali ste Sašu Jankovića, Vesnu Rakić-Vodinelić i Gorana Miletića. Pozdravljaju vas Svetlana Vuković i Svetlana Lukić.
Peščanik.net, 29.04.2015.
Srodni linkovi:
Mario Reljanović – Zaštita za Zaštitnika
Nadežda Milenković – Zapeta, kao zapeta puška
VIDEO – Državni neprijatelj br. 1
Rastislav Dinić – Koliko koštaju jednaka prava
Mijat Lakićević: Kud plovi ovaj brod – Godinu dana Vlade
Vesna Pešić – Ombudsman na kori od banane
Saša Đorđević – Dvostruki standardi
VIDEO – Topli zec za ombudsmana