Foto: Predrag Trokicić

Foto: Predrag Trokicić

Nema više ni omnibusa. Toliko je sve otišlo dođavola. „Subotom uveče“ (1957) Vladimira Pogačića bio je prvi jugoslovenski omnibus film, a „Tri“ (1965) je Aleksandra Sašu Petrovića izbacio u orbitu vrhunskih reditelja. Ne garantujem ni približan „umetnički dojam“, ali se nadam da će priče koje slede ipak ostaviti upečatljiv utisak.

DIGITALIZACIJA: Najpre priča iz domena radnih odnosa. Prema najnovijim propisima, firma radnika mora da prijavi najmanje tri dana pre nego što će ga zaposliti. Dakle, ako mu radni odnos počinje 16. u mesecu, recimo maja, mora da ga nadležnim organima, tj. Centralnom registru obaveznog socijalnog osiguranja, skraćeno CROSO, prijavi najkasnije 13. maja. Međutim, firma u kojoj je taj radnik prethodno bio zaposlen može da ga odjavi tek kad mu ugovor o radu istekne, dakle najranije 16. maja. Zar to već samo po sebi nije besmisleno – da radnika prijavljujete pre nego što ćete da ga zaposlite. Međutim, s tom besmislicom poslodavci nekako i uspevaju da se izbore. Pravi problem, međutim, nastaje kad buduća firma, slušajući zakon, prijavi novozaposlenog u predviđenom roku. Zato što njegova, još uvek sadašnja a uskoro bivša, firma ne može da ga odjavi. Tako je, naime, „nabaždaren“ softver u pomenutom Centralnom registru. Da ponovim, pošto verujem da čitalac ne može da veruje svojim očima: da, ako i kada nova firma prijavi novog radnika, njegova stara firma više ne može da ga elektronski odjavi. Nego mora u CROSO da nosi papire, piše izjave i uopšte da se „o jadu zabavi“ što bi rekli Crnogorci. Nagradno pitanje glasi da li je dotični softver namerno tako napravljen ili onaj ko ga je pravio nije znao da ga napravi kako treba. Kako god bilo, efekat je takav da je jedna firma uvek u prekršaju. Da li će to biti bivši ili budući poslodovac državi je svejedno. Njoj je najvažnije da – kaplje. Jer, kazne za prekršaj u ovom slučaju iznose od 500.000 do milion i po dinara. Za preduzeće. Plus za odgovorno lice. Tako da ne samo da kaplje nego i – preliva. Što se i vidi po tome što nam je državna kasa u suficitu.

SERTIFIKACIJA: Ovih dana se, mada možda niste primetili, digla poprilična „frka“ oko izvoza jabuka u Rusiju. Naime, da bi, bar tako glasi zvanično obrazloženje, bio sprečen reeksport jabuka iz Poljske, Vlada je donela uredbu kojom se propisuju strogi uslovi za izvoz. Ti uslovi su već sami po sebi sasvim diskriminacioni – jedan je, recimo, da izvoznik mora da ima hladnjaču od najmanje 500 tona – jer se smatra da favorizuju pojedine, čitaj velike, izvoznike. No, najveća je nevolja sa tom uredbom, kažu poznavaoci, što ona zapravo ne dotiče srž problema. Jer problem leži u činjenici, takođe manje-više dobro poznatoj ljudima u ovom poslu, da Srbijom „kola“ nekoliko stotina papira koji potvrđuju da su jabuke domaće. Ti „sertifikati“, da ne bude zabune, nisu lažni ni falsifikovani, to su autentični papiri sa pečatom nadležnog organa; jedino se ne odnose na neke konkretne jabuke, nego njihov imalac, tj. kupac, može da ih priloži uz one kojima on trenutno raspolaže. Koje, dakle, i ne moraju biti domaće, srpske. Druga vest baca još malo svetla na ovaj „voćni rašomon“. Pre izvesnog vremena, naime, nedaleko od Beograda, u Sremu, policija je upala u jedno skladište puno jabuka spremnih za rusko tržište. Jabuke su bile iz Poljske. Epilog: načelnik policije u dotičnom mestu smenjen je sa funkcije. Iz čega dobro obavešteni izvori izvode jedino logičan zaključaj da se reeksport jabuka, ako ga ima, obavlja uz „malu pomoć“ državnih organa.

KANALIZACIJA: Treća priča je najkraća, ali „najparadigmatičnija“. Izgradnja gondole od Kalemegdana do novobeogradske strane Ušća već je u punom jeku. Niko nikada nije video računicu koja pokazuje ekonomsku isplativost, niti saobraćajnu opravdanost, pa čak ni turističku svrsishodnost tog „objekta“. Budimpešta, recimo, nema nikakvu gondolu a ostvaruje turistički prihod veći nego cela Srbija. Ni Prag takođe. Posebno nema nikakve, ne studije, nego obične „ad hoc“ analize, koja bi pokazala da li ta gondola spada u beogradske prioritete koji zahtevaju tako udarnički rad. U toku predsedničke, pardon kampanje za beogradske izbore, predsednik Aleksandar Vučić je građanima Batajnice obećao izgradnju kanalizacije. Na ovom projektu, međutim, nije još poboden nijedan ašov. Nije čak ni olovka za crtanje planova zašiljena. Razumljivo je da je izgradnja žičare mnogo atraktivnija, ona se na kraju krajeva golim okom vidi, dok se kanalizacija čak i ne vidi – može eventualno da se „ćuje“, ali to baš i nije dobro – mada nema sumnje da je stanovnicima glavnog grada mnogo potrebnija kanalizacija.

Sve u svemu, na razne načine, rad države, u državi, sa državom, pokazuje se kao nešto izvan i anti sistemsko, u smislu da nije dostupno većini ljudi, narušava ravnopravnost građana (pred zakonom, ali i uopšte) i kvari ukupne društvene odnose, atmosferu i život u celini.

Napomena autora: Jedan tekst pod istim naslovom napisao sam oktobra 2014, pa otuda broj 2 u naslovu ovog teksta.

Peščanik.net, 21.03.2018.


The following two tabs change content below.
Mijat Lakićević, rođen 1953. u Zaječaru, završio Pravni fakultet u Beogradu 1975, od 1977. novinar Ekonomske politike (EP). 90-ih saradnik mesečnika Demokratija danas (ur. Zoran Gavrilović). Kada je sredinom 90-ih poništena privatizacija EP, sa delom redakcije stupa u štrajk. Krajem 1998. svi dobijaju otkaz. 1999. sa kolegama osniva Ekonomist magazin (EM), gde je direktor i zam. gl. i odg. ur, a od 2001. gl. i odg. ur. 2003. priređuje knjigu „Prelom 72“ o padu srpskih liberala 1972. 2006. priređuje knjigu „Kolumna Karikatura“ sa kolumnama Vladimira Gligorova i karikaturama Coraxa. Zbog sukoba sa novom upravom 2008. napušta EM (to čine i Vladimir Gligorov, Predrag Koraksić, Srđan Bogosavljević…), prelazi u Blic, gde pokreće dodatak Novac. Krajem 2009. prelazi u NIN na mesto ur. ekonomske rubrike. U aprilu 2011. daje otkaz i sa grupom kolega osniva nedeljnik Novi magazin, gde je zam. gl. ur. Dobitnik nagrade Zlatno pero Kluba privrednih novinara. Bio je član IO NUNS-a. Sa Mišom Brkićem ur. TV serije od 12 debata „Kad kažete…“. Novije knjige: 2011. „Ispred vremena“ o nedeljniku EP i reformskoj deceniji u SFRJ (1963-73); 2013. sa Dimitrijem Boarovim „Kako smo izgubili (Našu) Borbu“; 2020. „Desimir Tošić: Između ekstrema“; 2022. „Zoran Đinđić: prosvet(l)itelj“.

Latest posts by Mijat Lakićević (see all)