Najpre valja zapaziti da demokratizacija socijalističkog sveta nije obeležena velikim brojem političkih ubistva – posebno ne predsednika vlada. Srbija se tu izdvaja. Takođe, obično leš, kako se to kaže, raste: kako vreme prolazi, raste interes da se osvetli zločin, da se objasni kako je do njega došlo i da se saznaju politički motivi, razlozi zbog kojih je ono izvršeno. I konačno, da se zna ko je sve i na koji način u tome učestvovao. Možda nije prošlo dovoljno vremena, ali u ovom času se ne oseća narastajuća potreba u javnosti da se sazna ko je i na koji način izdao naredbu da se na Zorana Đinđića puca. Ponekad se ljudi boje jer misle da znaju istinu i ne žele da se suoče sa potvrdom da su u pravu. Ovo pogotovo ako bi se time pokrenula lavina suočavanja sa svim onim istinama koje se znaju, ali se čini da je bolje da se ne zna da se znaju. U svakom slučaju, u ovom času, deset godina posle promene režima, ovo ubistvo ostaje nerazjašnjeno.

Zašto je to važno? Zato što se jasnije vidi karakter prethodnog režima i veličina političkog zadatka sa kojim se zemlja suočila. Danas kada ponovo mogu da se pročitaju napisi kako je Miloševićev režim imao i dobrih strana, naročito u poređenju sa ovim koji je nastajao u poslednjih deset godina, važno je ipak zapaziti da danas bar vlast i njihove službe ne veličaju nasilje i zločin. Ali do toga nije došlo neposredno posle prevrata, već tek posle deset godina. Zapravo, odluka da se sa predstavnicima Kosova razgovara i sporazumeva predstavlja pokušaj konačnog raskida sa zločinačkim režimom koji je uspostavljen krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina prošloga veka. Da je to toliko dugo trajalo zaslužni su još uvek nepoznati politički organizatori ubistva Đinđića.

Činjenica da je trebalo deset godina da se prihvati demokratsko sredstvo rešavanja i najtežih problema čini čitav taj politički poduhvat još uvek neizvesnim. U vreme prevrata pre deset godina, ciljevi su možda bili jasni, bar manjini, ali su sredstva bila nedostupna. Država je bila sagrađena za druge ciljeve i bila je u posedu drugih ljudi. Usled toga su napravljene mnoge strateške greške u svim oblastima. Prva je bila što se razvila konkurencija za naklonost onih koji su držali monopol sile u svojim rukama, a i onih koji su kontrolisali privredne resurse i novac. Iz toga je proistekla strategija reforme koja bi se mogla okarakterisati na sledeći način.

Najpre je potrebno obezbediti društvenu podršku brzim i značajnim povećanjem potrošnje, pa i selektivnim kupovanjem pojedinih grupa i slojeva. Usled toga je uloženo dosta truda da se na državu prebace značajne obaveze, te je javna potrošnja značajno povećana i njen obuhvat je značajno proširen. To je obavezalo javne vlasti da stalno obećavaju „bolji život“, pod čime se uglavnom misli na povećanje potrošnje, a ne na zapošljavanje, sticanje znanja i sposobnosti i na povećanje ulaganja. Ideja je bila da javnost oseti olakašnje prvih par godina, a da se posle toga krene sa ozbiljnijim reformama, možda uz oslanjanje na proces integracije u Evropsku uniju. Posle ubistva Đinđića, očuvanje političke stabilnosti je zahtevalo nastavak politike kupovanja društvenog mira, te je došlo do značajnog povećanja zaduženosti prema inostranstvu. U periodu od 2004. do 2008, strani dug, koji je bio značajno smanjen veoma visokim otpisima, povećan je do nivoa od preko 70 odsto bruto domaćeg proizvoda. Sav taj novac nije otišao ni na izgradnju infrastrukture niti na ulaganja u industriju, već gotovo isključivo u potrošnju. Ovde se ne uzimaju u obzir prihodi od privatizacije i stranih ulaganja, koji su bili veoma značajni. I zaista, ako se razmotri ponašanje vlasti u tom periodu, može se zaključiti da je preovladalo shvatanje da je tranzicija zapravo završena i da nikakve ozbiljnije reforme nisu više ni potrebne.

Druga je greška bila da se krenulo u privatizaciju sa idejom da bi nasleđene privredne moćnike trebalo zameniti preduzetnicima koji su bliski novoj vlasti. Danas se u javnosti kritikuju prodaje strancima, ali je daleko najveći udeo u preuzimanju privrednih resursa pripao domaćim preduzetnicima. U ono vreme je bila popularna tvrdnja da nije važno po kojoj se ceni nešto prodaje, važno je da se vlasništvo prenosi u privatne ruke, a to će samo po sebi da obezbedi efikasnost upotrebe privatizovanih privrednih resursa. Ovo je i tada, a i kasnije, identifikovano sa liberalnim ili neoliberalnim shvatanjem privrednih reformi, što valjda objašnjava generalno negativnu konotaciju koja im se danas pripisuje. Naravno, privatno vlasništvo je efikasnije od državnog ukoliko se cene, u ovom slučaju kapitala, određuju na tržištu, a ne ako se kapitalna dobra rasprodaju budzašto. Jer će doći u ruke preduzetnika koji će znati sa njima da upravljaju samo ukoliko imaju pristup jednoj ili drugoj vrsti državne pomoći i podrške. Tako da su odgovornost za privredu preuzeli ljudi koji su možda znali da trguju i da komuniciraju sa političarima, ali ne i da ulažu u proizvodnju dobara sa kojima bi mogli da konkurišu na stranom tržištu. Kao posledica toga, industrijska je proizvodnja praktično stagnirala čak i u vreme kada je bruto domaći proizvod rastao veoma brzo. Uz to, naravno, ide i visok spoljnotrgovinski deficit i zavisnost od stranih kreditora, što je posebno karakteristično za period posle ubistva Đinđića, a pre izbijanja finansijske krize.

Treća je greška što nisu promenjeni osnovni politički ciljevi – ono što se rutinski naziva državnim i nacionalnim interesima. Odmah posle prevrata, ciljevi su, kao što sam rekao, izgledali jasni, ali sredstva nisu bila dostupna. Na unutrašnjem planu zato što je država bila u rukama ljudi koji su stekli moć i silu u vreme Miloševića, a na spoljašnjem zato što je Evropska unija preuzela obavezu da integriše ceo Balkan tek sredinom 2003. godine na sastanku na vrhu u Solunu.

Posle 2003, političke partije i njihove vlade su ciljeve i sredstva uskladili tako što su obnovili Miloševićevo shvatanje državnih i nacionalnih interesa. U njegovo vreme, srpski su interesi bili određeni na isti način na koji ih sada vide oni koji se rukovode parolom da „Evropa ima alternativu“ ili da „samo Srbija nema alternativu“. Milošević je takođe hteo da se osloni na Rusiju, ali Rusija nije htela da se angažuje na njegovoj stvari. U vreme posle ubistva Đinđića, a posebno u vreme pregovora o Kosovu, preovladalo je uverenje da Evropa zaista ima alternativu. Bilo je potrebno da ta politika doživi poraz najpre time što je Kosovo proglasilo nezavisnost, a potom i na izborima 2008. pa da se, uz pomoć mišljenja Međunarodnog suda, ipak uoči da se ne raspolaže sredstvima da bi se ostvarili Miloševićevi državni i nacionalni ciljevi. U međuvremenu je došlo do osamostaljenja Crne Gore i do zaostajanja u odnosu na većinu balkanskih zemalja, bar kada je reč o rešavanju osnovnih, konstitucionalnih problema, a i kada je reč o procesu evropskih integracija.

Možda ima smisla objasniti zašto javnost i glasači izražavaju uverenje da je integracija u Evropsku uniju ipak najbolja politička i privredna alternativa. Politički je razlog jasan – time se obezbeđuje stabilnost. Neke zapadne zemlje su pristupile Evropskoj uniji pre svega da bi obezbedile poželjan privredni razvoj. Većina zemalja koje su napuštale socijalizam ili neku drugu vrstu diktature, pak, gledale su u Evropskoj uniji politički kontekst koji učvršćuje njihovu stabilnost. Tu, naravno, značajnu ulogu ima i bezbednost, usled čega je postojala i podrška učlanjenju u NATO. Bez sumnje, moguće je zamisliti i druge načine obezbeđivanja političke stabilnosti, ali su oni manje izvodljivi i manje efikasni.

Privredno posmatrano, nije lako videti kako bi se privredni tokovi mogli preorijentisati na druga, a ne na tržišta Evropske unije. Zemlje koje se najčešće pominju ili imaju prilično zatvorene privrede (Indija i Brazil), dakle uvoze malo, ili imaju suficite u razmeni sa svetom (Rusija i Kina), pa je potrebno konkurisati sa drugim zemljama izvoznicama da bi se uspelo na tim tržištima. Kada je, opet, reč o zemljama u razvoju, problem izvoza na ta područja se može videti ako se, recimo, postavi pitanje zašto je izvoz Srbije u Grčku toliko mali? Razlog je u tome što Grčka izvozi usluge i nešto poljoprivrednih proizvoda, a uvozi industrijsku robu. Srbija, pak, nema značajnu industrijsku proizvodnju. I tu uslova za značajnu razmenu nema. Slično je sa mnogim zemljama u razvoju. Ukoliko se želi prodor na ta tržišta potrebno je ulagati u industrijsku proizvodnju. A ukoliko se želi prodor na tržišta Kine, Indije i Brazila, potrebno je konkurisati multinacionalnim kompanijama, a to bi bilo moguće tako što bi se one odlučile da deo svoje proizvodnje presele u Srbiju. To praktično znači povezivanje sa evropskim kompanijama. Zbog toga je teško nači bolju privrednu alternativu od integracije u Evropsku uniju. Na svu sreću, za razliku od političkih partija, građani i glasači čini se da sve realističnije cene političke i privredne alternative.

Kada se cene strateške greške iz protekle decenije, jasno je da su one proistekle iz sukoba unutar političkih partija i vlasti, a mnogo manje su bile odgovor na potrebe građana i posledica demokratskih izbora. Nije izvesno da su ta politička razračunavanja završena. Posebno zato što su izgubljene godine kada je politička i privredna klima bila povoljna. U periodu posle 2003, proces evropskih integracija je bio ubrzan, jer je vladao optimizam u najvećim zemljama Evropske unije u pogledu uspeha te strategije. Ne samo da su Baltičke i zemlje srednje Evrope postale članice, već je pristupanjem Bugarske i Rumunije počelo širenje Evropske unije na ceo Balkan. Uz to, privredne su okolnosti bile daleko povoljnije, što su takođe iskoristile zemlje srednje Evrope da značajno povećaju svoje industrijske i ljudske kapacitete. Srbija se borila sama sa sobom, i dalje idući iz poraza u poraz. To jeste dalo vremena nekima od onih koji su bili odgovorni za katastrofalnu i duboko nemoralnu politiku iz vremena Miloševićeve vladavine da se postepeno prilagode novom stanju stvari, a da ne izgube suviše ni moći niti drugih sredstava. Štaviše, kako stoje stvari, njihov udeo u vlasti nije ni mali, a nije sigurno ni da će se smanjivati u budućnosti.

Kada se traže razlozi za politička ubistva ili za tvrdoglavo zalaganje za besciljnu politiku, reč je gotovo uvek o otporu da se ne izgube neke stečene prednosti, bilo da je reč o političkoj moći ili o materijalnim dobrima. To važi i za politiku traženja nerealnih alternativa i za besciljnost politike odbrane suvereniteta nad Kosovom. Kako je uopšte bilo moguće posle 2000. mobilisati podršku politici očuvanja suvereniteta nad kosovskom teritorijom nezavisno od volje ogromne većine ljudi koji na njoj žive? To se može razumeti samo kao način da se kaže da oni koji su na toj politici, i uopšte na Miloševićevoj politici, stekli određene prednosti nisu spremni da ih se odreknu. Isto važi i za insistiranje na politici da „Evropa ima alternativu“, jer će se time obezbediti očuvanje državnih i nacionalnih interesa, što će reći i suverenitet nad Kosovom. I time se samo kaže da postoje ljudi koji osećaju da će promenom političkih ciljeva izgubiti ono što su stekli.

Isti je smisao imalo i ubistvo Zorana Đinđića. Poruka je bila da se ne želi promena ciljeva, jer bi to značilo i da se menja kontrola nad sredstvima – moći, vlasti, novca i ugleda. Da bi se ta promena izvršila, najpre je izabrana pogrešna strategija tranzicije, a potom su ciljevi usklađeni sa odnosom snaga, na koju je samo ubistvo ukazalo. Sada se otpor gubitku stečenih pozicija kristališe oko parola da „Evropa ima alternativu“ i da „samo Srbija nema alternativu“. Pitanje je samo raspolažu li zagovornici tih politika sredstvima da obezbede ponovnu promenu političkih ciljeva? Odgovor je najverovatnije negativan, ali on neće doći sam od sebe. Potrebno je ne samo mobilisati glasove, već i sprovesti reforme kako bi se korigovale greške iz protekle decenije. To je potrebno učiniti u otežanim okolnostima, jer je privreda u teškoj krizi, a politička podrška se tanji jer su rezultati, blago rečeno, mršavi.

No, najveća opasnost po političku stabilnost i napredak predstavlja činjenica da za proteklih deset godina nijedan suštinski problem nije rešen, bar ne definitivno. Uspostavljen je provizorij – teritorijalni, ustavni, pravni, politički i privredni. U tom smislu, duga ruka Miloševićevog režima, duga ruka zla, bolje rečeno, još uvek je prisutna u srpskoj politici, kako u osporavanju ciljeva, tako i u odbrani stečenih sredstava. Čak i ako se započinjanjem ozbiljnih pregovora sa Kosovom krene novim putem, biće potrebna decenija istrajnosti i upornosti i odlučnih promena da bi se ostvarili ciljevi prevrata iz 2000. godine. I to u uslovima goreg života i političkog skepticizma.

 
NIN, 30.09.2010.

Peščanik.net, 01.10.2010.