U prvom intervjuu po povratku iz Haga, datom listu Nedeljnik pre tačno deset godina, Vojislav Šešelj je izneo neke zanimljive, a kasnije retko ponavljane tvrdnje o Aleksandru Vučiću. Ovako Šešelj:
„Najveću sam muku imao da odvojim Aleksandra Vučića od Dragoša Kalajića. Ja nemam ništa protiv Kalajića, on je bio ozbiljan čovek, dobar publicista, pisac, slikar… Ali, njegova ideologija nije bila bliska našoj. A on se postavio Vučiću kao neki guru. Vučić ga je dovodio ovde i pominjalo se da ga učlanimo… Mi smo stranka koja se iskreno zalaže za demokratski pluralizam, a Dragoš Kalajić se zalagao za korporativno uređenje. Znate u kom pravcu to vodi… Kod Kalajića je bilo mnogo tih ljotićevskih ideja što je potpuno suprotno sa našim stavovima. I kada je umro, ostalo mi je urezano u sećanju, Isidora Bjelica je izjavila u jednoj svojoj emisiji, da je Dragoš Kalajić pred smrt tvrdio da je Aleksandar Vučić njegov jedini pravi ideološki naslednik. Ili nešto u tom smislu.“
Jednog dana, uticaj Dragoša Kalajića i njegovih ideja na Vučića i njegovu vladavinu biće dobra tema za neki doktorat, ili publicističku knjigu. Do tada nam ostaje da nagađamo i pokušavamo da sastavimo deliće slagalice. Na primer, neke veze iz tog vremena još uvek su aktuelne: najpoznatiji Kalajićev sledbenik, Dragoslav Bokan, danas je jedan od najglasnijih Vučićevih apologeta, a neki su u Vučićevom političkom stilu prepoznali ne samo Kalajića, već i Kalajićevog fašističkog uzora, Julijusa Evolu.
Sve bi ovo bili zabavni, ali ne preterano važni detalji, da ne živimo u svetu u kojem ekscentrični fašistički mistik Evola više nije mislilac margine, već inspiracija za ideologe bliske vlasti u nekim od najvećih i najmoćnijih zemalja sveta. U svojoj knjizi „Rat za večnost“, etnograf Bendžamin Tajtelbaum fokusira se na tri takva primera – Stiva Benona, desnu ruku Donalda Trampa i jednog od najistaknutijih ideologa trampizma, Aleksandra Dugina, mislioca i ideologa sa izvesnim (mada nejasno kolikim) uticajem na Vladimira Putina, i Olava de Karvalja, mislioca bliskog tadašnjem predsedniku Brazila, Žairu Bolsonaru. Karvaljo je u međuvremenu preminuo (a Bolsonaro pao s vlasti), ali druge dve figure su od trenutka objavljivanja knjige samo dobile na značaju, uticaju i vidljivosti. Benon je nedavno izašao iz zatvora, tačno na vreme da se pridruži novoj Trampovoj administraciji, a Dugin je u poslednjih nekoliko godina postao jedan od glavnih ideologa ruske invazije na Ukrajinu. U takvom svetu, nije isključeno ni da Vučić krene ubrzano da obnavlja Kalajićeve lekcije i da, umesto Vebera, ponovo krene da čita Evolu, Genona, Alana de Benoa, Gijoma Faja, a možda i samog Dugina.
To je atmosfera u kojoj se u Beogradu, danas i sutra, održavaju „Dani Darje Dugine“ – bizarna fašistička fešta, u kojoj pored Aleksandra Dugina, koji će se uključiti preko Zuma, učestvuju italijanski i nemački neofašisti i neonacisti, češki okultisti i ezoteričari, ali i domaći desničari, odranije poznati organima gonjenja, koji su igrom slučaja pre svega nekoliko dana oslobođeni optužbi za rušenje Ustavnog poretka.1 O dobrom delu ove galerije likova sam već pisao povodom niškog izvođenja kantate posvećene Darji Duginoj,2 pa nije potrebno da se ponavljam, ali je svakako zanimljivo primetiti da naše službe, u svakom trenutku spremne da zbog tvita ili podrške mirnim građanskim protestima ulazak u Srbiju zabrane Severini ili Feđi Štukanu, nemaju nikakav problem da dozvole ulazak ljudima povezanim za fašističkim terorizmom i neonacizmom, koji se u Srbiji susreću sa licima do juče optuženim za pozive na nasilno svrgavanje predsednika države. Ne treba da nas čudi što je tako. Nema nikakve sumnje da se ova manifestacija odvija pod zaštitom Duginovog starog znanca i obožavaoca, Aleksandra Vulina.
U tekstu najave čitamo opšta mesta Duginove „Evroazijske koncepcije demokratije“:
„Darija Dugina je danas postala jedan novi simbol otpora ljudi koji se zalažu za drugačiji svet – svet u kome reč sloboda nije malverzantska floskula za uspostavljanje novih vidova političkog, ekonomskog i tehnokratskog ropstva, već gde ona podrazumeva pravo pojedinaca i naroda da žive i delaju u skladu sa najvišim principima čovečnosti: u skladu sa sopstvenom autentičnom prirodom i tradicijom na svim nivoima.“
Floskule o slobodi i „autentičnosti“ ovde maskiraju duboko elitistički i antidemokratski karakter Duginovog stanovišta. Kako piše Metju Mekmanus:
„O tome šta tačno znači živeti autentično odlučuju elite, koje delaju ne u sopstvenom interesu – daleko bilo – već u ime ’tubistvovanja samog’. Kroz ove elite progovara prava sudbina naroda, toliko duboka da su samo one u stanju da je sagledaju. Ali šta ako konkretna ljudska bića, koja sačinjavaju ’narod’, žele da za sebe izaberu neku drugačiju sudbinu? Žalim slučaj: elite nisu ni u kakvoj obavezi da ugađaju ’beslovesnim masama’. Dugin piše da će ’zapadni sistem formalne, izborne demokratije […] biti zamenjen organskom demokratijom koja omogućava kreativnu participaciju najboljih predstavnika zajednica u nacionalnoj vladi. Ovaj tip demokratije je demokratija građanstva, a ne rulje.“
Poslednjih dana svedočimo povratku dobro poznatih fraza o „silama mraka i haosa“, studentima koji „uzimaju novac da protestuju“ i sličnim probranim biserima devedesetih. U takvom trenutku, kada režim gubi kontrolu ne samo u parlamentu, već i na univerzitetima, na ulici, i u društvu generalno, ideologija koja mu daje za pravo da potpuno ostavi po strani pobunjene građane, i nametne se kao jedini ovlašćeni tumač „narodne sudbine“ – itekako bi mu bila od pomoći. Da li će za njom zaista posegnuti, ostaje da vidimo. Do tada, belosvetski neofašisti i neonacisti mogu računati da će u naprednjačkoj Srbiji uvek moći da nađu utočiste.
Peščanik.net, 06.12.2024.
Srodni linkovi:
Rastislav Dinić – Neofašistički pir u svetosavskom domu
Rastislav Dinić – Dašizam i suverenitet
