Plitvice
Plitvice, foto: Manas Mayur/Wikimedia Commons

U ovoj, 2021. godini, navršavaju se dva jubileja od značaja za srpsko-hrvatske odnose. Prvi je stogodišnjica od usvajanja i proglašenja Vidovdanskog ustava 1921. godine (koji je imao širi značaj, ne samo u kontekstu srpsko-hrvatskih odnosa, ali je obuhvatao i njih), a drugi je trideseta godišnjica od početka ratnih sukoba u Hrvatskoj 1991. godine (pri čemu ni taj sukob nije ostao samo srpsko-hrvatski). Dva jubileja, oba ispunjena mnogim nepomirljivo suprotstavljenim stanovištima, od toga kakva je Jugoslavija trebalo da bude do toga da uopšte nije ni trebalo da je bude. Između dve okrugle godišnjice nalazi se čitava jedna istorija u kojoj su postojali kvalitativno najrazličitiji vidovi međusobne interakcije: od savršene irelevantnosti srpske odnosno hrvatske etničke identifikacije za međusobne odnose do njenog podizanja na pijedestal najvažnijeg sadržaja.

Saradnju i održavanje veza nije potrebno naročito objašnjavati: faktička istovetnost jezika u uslovima geografske bliskosti objašnjenje je za sebe, a sve drugo što se na to nadovezuje samo dodatno doprinosi samorazumljivosti takvog odnosa. Ni sukobi nisu neobjašnjivi: uz očigledne sličnosti ni razlike nisu beznačajne. One su se, uz sve druge sadržaje, u svojoj najdubljoj suštini ticale granica, teritorije. Ta okolnost je sve do kraja Drugog svetskog rata između dve vatre pozicionirala Srbe van Srbije i Bošnjake, da bi puna subjektivizacija i „prečanskih“ Srba, a naročito Bošnjaka posle Drugog svetskog rata dugoročno pridodala novu dimenziju srpsko-hrvatskim odnosima. Pitanje: čija je Bosna? – bilo je ono na kojem su srpski i hrvatski nacionalizam, bar od šezdesetih godina 19. veka, pa u izvesnom smislu do današnjih dana želeli da se nagode. Ili da se obračunaju. Kako kad.

Pitanje teritorije oficijelno je otvoreno upravo Vidovdanskim ustavom, koji je, istina, mislio da je to pitanje zatvorio. Proglašenje unitarne države, koje je bilo aranžman prilično osionih srpskih političkih elita (uz pomoć pojedinih predstavnika drugih naroda i protivljenje manjeg broja srpskih političara) za Hrvate je bilo potpuno neprihvatljivo. Ono je najviše ličilo (iako nije u celini svodivo na to) na poimanje Jugoslavije kao proširene Srbije. Međutim, sve i da je bilo spremnosti da se u Beogradu saslušaju hrvatski predstavnici, poimanje složene države, kod velikog dela hrvatske elite, bilo je gotovo feudalno, sa izuzetkom Stjepana Radića, čiji je koncept Hrvatske seljačke Republike u Kraljevini Jugoslaviji bio, u najmanju ruku, utopistički, ako ne i bizaran. Sagledavajući koncepcije koje su bile u cirkulaciji u međuratnom periodu (1918-1941) moglo bi se zaključiti da je nemogućnost postizanja kompromisa po štetnosti zaostajala jedino za nesposobnošću da se ponude razumna rešenja. U sadejstvu, te dve pojave dovele do istrajavanja na unitarizmu i, posledično, zadocnelog stvaranja Banovine Hrvatske, jednog takođe krajnje nesolidnog, nesvakidašnjeg i provizornog stanja, sa kojim se ušlo u rat 1941. godine. A do tada je već bilo kasno i za idealno, a kamoli za tako „kuso“ rešenje.

Ni pre ni posle rata 1941-1945. godine ništa u odnosima dva naroda nije dostiglo razmere ustaških zločina nad Srbima. Sa druge strane, zaostajući po masovnosti, ni četnički zločini nad Hrvatima nisu bili manje monstruozni po karakteru. Prevazilaženje tog iskustva u drugoj Jugoslaviji bilo je moguće jedino na platformi pune ravnopravnosti, a konstituisanje bosansko-hercegovačke federalne jedinice temeljno je „skresalo krila“ i srpskom i hrvatskom nacionalizmu i razbilo velikodržavne iluzije. Ispostaviće se – ne zauvek. „Socijalistički sadržaj“ identitetskih ideologija bio je neodvojiv od bratstva i jedinstva, ideologema koji je dao ime upravo auto-putu koji je spojio Beograd i Zagreb.

Rešenja iz perioda socijalističke Jugoslavije ne treba idealizovati, ali princip da se problemske situacije rešavaju razgovorom i kompromisom bio je neprocenjiva tekovina. Kada je otvorena jugoslovenska kriza rešavanje njenih ustavno-pravnih zavrzlama povereno je Badinterovoj komisiji, čije angažovanje je i bilo neki daleki odjek upravo pomenutog principa. Ovde je sada nemoguće ulaziti u sve aspekte analize odluka Badinterove komisije, ali jedno je važno podvući: Ustav SFRJ iz 1974. godine ovu komisiju, čije su odluke imale najviši autoritet, nije previše zanimao. Jugoslavija je bila država u disoluciji i mnogo veći značaj pridavan je principima međunarodnog prava nego Ustavu raspadajuće socijalističke, samoupravne države. U takvim okolnostima, kada se jedan poredak urušava na svim poljima, bilo je neophodno imati ili mudrosti za razgovor ili oružje i municiju za ratovanje. Ova dva aduta stajala su u svakom pojedinačnom „jugoslovenskom slučaju“ u obrnutoj srazmeri. Nije iznenađujuće što je svojevrsni i nedovoljno priznati Nestor jugoslovenske Ilijade bio Kiro Gligorov.

Problem sa pozicijom koju je Srbija zauzela u jugoslovenskoj krizi sastoji se prvenstveno u tome što je inaugurisala načelo razrešavanja krize na bazi odnosa snaga. Drugi destruktivni stav koji je zauzela srpska strana bilo je nepriznavanje „avnojskih granica“. Jedno u vezi sa drugim značilo je rat. Lično, verujem da se – našavši se, hipotetički, u poziciji Srbije – niko od aktera krize ne bi ponašao bitno drugačije. Vojna sila, smušena međunarodna zajednica, istorijski kredibilitet (savezništvo u dva rata sa vodećim silama), tradicija državnosti, pa i spremnost na manipulisanje žrtvama Drugog svetskog rata – sve je to uticalo na nerealno samopouzdanje na srpskoj strani. U trenutku kada su odbacivani svi principi jugoslovenskog socijalizma, uključujući i maratonska pregovaranja oko najsitnijih detalja, koja su krasila partijske i državne forume samoupravnog socijalizma, nastupila je politika „kratkih poteza“. Problem se pojavio kada se ispostavilo da odnos snaga neće ostati tako povoljan za Srbiju. Ali tada je već bilo kasno.

Idejna podrška konceptu rešavanju konflikta na bazi odnosa snaga bila je dubiozna koncepcija o konstitutivnosti srpskog naroda u Hrvatskoj i u Bosni. Dubiozna utoliko što nije imala način da se pravno i politički operacionalizuje. Ta ideja je bila pseudo-ustavna konstrukcija u tesnoj vezi sa ustavnom garancijom prava naroda na samoopredeljenje. Ostaje da se podrobnije istraže svi aspekti lenjinističkog (!) koncepta prava naroda na samoopredeljenje, koji je bio ugrađen u Ustav samoupravne Jugoslavije iz 1974. U svakom slučaju, kada je socijalistički, samoupravni ustavni okvir odbačen (praktično od strane svih) upitno je šta se od arhitekture sistema koji je on uspostavio uopšte moglo održati. Ustav, u svakom slučaju, nije „švedski sto“ pa da se sa njega uzima kome šta odgovara. A u jugoslovenskoj krizi svi su se pomalo ponašali na način kao da jeste. Ipak, najopasnije je bilo otvaranje pitanja granica, tobože u odbranu Jugoslavije. Time je poistovećivanje Jugoslavije sa Velikom Srbijom, prisutno od nastanka jugoslovenske države, dovedeno do krajnje ciničnog paroksizma.

Temom početka rata u Hrvatskoj 1991. bavimo se uz podršku forumZFD-a.

Peščanik.net, 31.03.2021.

Srodni linkovi:

Dragan Markovina – 30 godina od početka rata u Hrvatskoj

VIDEO – Beskrajna priča

Dragan Popović – Nepodnošljiva lakoća ulaska u rat

JUGOSLAVIJA

The following two tabs change content below.
Srđan Milošević
Srđan Milošević, istoričar i pravnik, naučni saradnik Instituta za noviju istoriju Srbije. Diplomirao i doktorirao na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, na Odeljenju za istoriju. Studije prava završio na Pravnom fakultetu Univerziteta UNION u Beogradu. U više navrata boravio na stručnim usavršavanjima u okviru programa Instituta za studije kulture u Lajpcigu kao i Instituta Imre Kertes u Jeni. Bavi se pravno-istorijskim, ekonomsko-istorijskim i socijalno-istorijskim temama, sa fokusom na istoriji Jugoslavije i Srbije u 20. veku. Član je međunarodne Mreže za teoriju istorije, kao i Srpskog udruženja za pravnu teoriju i filozofiju i Centra za ekonomsku istoriju. Jedan je od osnivača i predsednik Centra za istorijske studije i dijalog (CISiD). Član je Skupštine udruženja Peščanik. Pored većeg broja naučnih i stručnih radova autor je knjige Istorija pred sudom: Interpretacija prošlosti i pravni aspekti u rehabilitaciji kneza Pavla Karađorđevića, Fabrika knjiga, 2013.
Srđan Milošević

Latest posts by Srđan Milošević (see all)