Vukovar, foto: Aleksandar Anđić

Vukovar, foto: Aleksandar Anđić

U vojvođanskom selu Hrtkovci 1991. godine je bilo 1.080 građana hrvatske nacionalnosti, a onda je 6. maja na zboru Srba proteranih iz Hrvatske, u prisustvu Vojislava Šešelja, pročitan spisak od 17 “nelojalnih” Hrvata koji su odmah morali da se isele iz svojih kuća. Bio je to početak masovnih pretnji, prebijanja, ubistava… koji su rezultirali onim što nam je u leto 1992. ponosno saopštio jedan od novih mesnih rukovodilaca: u Srbislavcima je sada 80 odsto Srba, imamo većinu u skupštini i radimo legalno…

Iz sažetka presude Pretresnog veća Vojislavu Šešelju

“Većina članova Veća je konstatovala da se opisano zlostavljanje civila u Hrtkovcima, s obzirom na obim i modus operandi ne može smatrati rasprostranjenim ili sistematskim napadom usmerenim protiv civilnog stanovništva. Predočeni dokazi ni izdaleka ne pokazuju da se radilo o masovnom napadu na civilno hrvatsko stanovništvo, nego o delima čiji su motivi bili pre svega lične prirode i čiji je glavni pokretač bila potreba da se obezbedi smeštaj izbeglicama Srbima koji su ostali bez krova nad glavom.

Većina članova Veća je konstatovala – ne zanemarujući naročito zabrinjavajući karakter govora koji je Vojislav Šešelj održao 6. maja, u kojem jasno poziva na proterivanje Hrvata, konkretno Hrvata koje je smatrao nelojalnima – da se ne navodi da je Vojislav Šešelj direktno učestvovao u razmeni kuća.

Veće je ispitalo sadržinu i kontekst više govora koji se Vojislavu Šešelju stavljaju na teret, konkretno sledeće:

(1) govor održan na putu za Vukovar 7. novembra 1991, u kom je Vojislav Šešelj, prema navodima, rekao: “Čitav taj prostor će uskoro biti očišćen od ustaša”.

(2) govor koji je Vojislav Šešelj održao u Vukovaru 12. na 13. novembar 1991, u kom je, prema navodima, rekao: “Nijedan ustaša ne sme živ da izađe iz Vukovara” i “Ustaše, predajte se! Nema više potrebe da ginete”.

(3) govor održan u Malom Zvorniku u martu 1992, u kom je, prema navodima, pozvao svoju braću četnike da se osvete “balijama” i da ih potisnu prema istoku, daleko preko reke Drine.

(4) i govor održan 6. maja 1992. u Hrtkovcima (Vojvodina), u kom je Vojislav Šešelj, prema navodima, između ostalog rekao da Hrvatima nema mesta u Hrtkovcima.

Veće je zaključilo da je Vojislav Šešelj zaista održao govor na putu za Vukovar i govor u Vukovaru. Međutim, većina Veća, uz suprotno mišljenje sudije Lattanzi, nije moglo da odbaci razumnu mogućnost da su ti govori održani u kontekstu sukoba i da im je cilj bio da se podigne moral njegovih vojnika, a ne da ih pozove da nemaju milosti ni prema kome.

Većina članova Veća je, uz suprotno mišljenje sudije Antonettija, zaključila da su druga dva govora, održana u srpskoj Skupštini 1. i 7. aprila 1992, predstavljala jasne pozive na proterivanje i prisilno premeštanje Hrvata. U prvom govoru, održanom 1. aprila 1992 [izvor: dokazni predmet P75], prilikom diskusije o predlogu zakona o izbeglicama, Vojislav Šešelj je konkretno izjavio sledeće, citiram: “Po istom onom pravu po kome je Tuđman proterivao Srbe, mi genocidne radnje nećemo primenjivati, jer to nama Srbima nije u krvi. Nećemo vas ubijati, razume se, ali ćemo vas lepo spakovati u kamione i vozove, pa se snalazite lepo u Zagrebu”. Kraj citata.

U drugom govoru, održanom 7. aprila 1992, ponovljene su u suštini iste reči. Iako je tačno da po mišljenju većine Veća, uz suprotno mišljenje sudije Antonettija, ti govori predstavljaju poziv na proterivanje, većina Veća, ovaj put uz suprotno mišljenje sudije Lattanzi, smatra da te reči, budući da su izgovorene u okviru protivljenja zvaničnoj srpskoj politici, predstavljaju iskazivanje alternativnog političkog programa, koji nikada nije sproveden.”

Iz sažetka delimično suprotnog mišljenja sudije Lattanzi

“Imamo sve dokaze koji su potrebni za zaključak da je on podsticao zločine koji se navode u Optužnici (sa izuzetkom pljačke) putem svih svojih huškačkih govora u kojima je jasno i direktno pozivao na deportaciju i prisilno premeštanje nesrpskog stanovništva, kao i govora u kojima je omalovažavao i dehumanizovao Hrvate, upoređujući ih sa “primatima” i “vampirima” i nazivajući ih kukavicama. Isto važi i za Muslimane, koje je nazivao “balijama” ili “poganima”, što je izraz koji je sam Šešelj preveo kao “izmet”. Ja zaista smatram da je takvim rečima, kao i time što je stalno pominjao “genocid” koji su Hrvati počinili tokom Drugog svetskog rata i podsećao na izreku “oko za oko, zub za zub”, kao i na činjenicu da je “osveta slepa”, Vojislav Šešelj prihvatio rizik da budu počinjena ubistva, mučenje i okrutno postupanje i razaranje da bi se ostvario zajednički zločinački cilj koji je on delio sa ostalim liderima iz bivše Jugoslavije, učesnicima u UZP-u koji je imao za cilj da se nesrbi putem zločina prisile da napuste teritorije na koje su srpske snage polagale pravo.

Isto tako, po mom mišljenju, nijedan razuman presuditelj o činjenicama nije mogao da odbaci odgovornost Vojislava Šešelja za pomaganje i podržavanje. U stvari su ispunjeni svi uslovi koje zahteva sudska praksa da bi se utvrdilo da je on, s jedne strane, svojim delima pružao materijalnu i moralnu podršku svojim dobrovoljcima, zvanim “šešeljevci”, kao i da je, sa druge strane, značajno doprineo zločinima koje su ti dobrovoljci počinili.

Pod izgovorom da je Tužilaštvo loše obavilo svoj posao – a uvek se može bolje, pa je tako i Pretresno veće moglo bolje da radi od samog početka ovog predmeta, uprkos teškoćama sa kojima se tokom suđenja suočavalo – većina članova Veća zanemaruje sva pravila međunarodnog humanitarnog prava koja su postojala pre osnivanja ovog Međunarodnog suda, kao i sva pravila merodavnog prava koja su formulisana tokom njegovog rada, da bi u svojoj presudi oslobodilo Vojislava Šešelja.

Dok sam čitala presudu većine članova Veća, imala sam utisak da sam se vratila mnogo vekova unazad, u davno vreme istorije čovečanstva, kada su Rimljani, da bi opravdali svoja krvava osvajanja i ubistva svojih političkih neprijatelja u građanskim ratovima, govorili: Inter arma enim silent leges / Kad oružje govori, zakoni ćute.”

Integralni snimci emisija “Hrtkovci-Srbislavci, menjamo sve za sve” i “Vukovar – srpska priča”

Peščanik.net, 01.04.2016.

Srodni linkovi:

Svetlana Slapšak – Šešeljeva senka

Die Presse: Serge Brammertz – intervju

Fond za humanitarno pravo – U ratu zakoni ćute

Dejan Ilić – Polaganje računa