Mnogo se lagalo za Božić ove godine – kao i ranije – i svi su izbegavali da se sete ne samo istorije već i prilika u kojima smo.

Danima zaredom i ravno devet puta Isusa iz Nazareta su uzdigli na koplja i vojničke štitove, upravo onako kako u liturgiji glase one reči koje srećom narod ne razume – Angeljskimi nevidimo dorinosima činmi. U novinama beogradskim jad i beda i haos, i jedva se u nekima moglo nešto pristojnije naći. Niko da se seti zle sudbine kralja našeg Stefana Dečanskog, zle i čemerne da gore nije moglo biti. Oslepio ga je otac kralj Milutin – sveti kralj kažu u SPC, a u ljutim političkim i partijskim borbama – raspetog u mreži rodbinsko-političkih ujdurmi između srpsko-grčke i bugarske vlastele – zadavili su ga u Zvečanu u tvrđavi JSO bojovnici silnoga cara Dušana, sina njegovoga. Da nije ubijen ovako – negde stoji kod Krleže – ne bi ni bio svetac. S pravom je on to. Vid mu je nakratko povratio sv. Nikola. Gde li baš njega nađoše – no tako je kako je. A kralj Milutin je priča za sebe – i on je svetac – ono s nesrećnom devojčicom Simonidom niko ne može da čita bez osećanja užasa i gađenja. Ni savremeni pedofili čak.

Ostavimo svece u ikonostasu i vratimo se poseti ustavnog poglavara državi Kosovu i manastiru u kojem lebde seni nesrećnog kralja.

Niko razuman ne može zameriti predsedniku Tadiću što se povukao u tišinu manastira da potraži neki odgovor – dobro bi bilo da svi to povremeno činimo. Tako su radili i danas rade mnogi državnici. Ali Tadić se na Kosovu zbunio. Obećavao je rešenje i govorio kako je ono u istorijskom kompromisu. A onda je pod kupolom Visokih Dečana izgovorio svoje, i to naglašeno – Nikad. Nikada neće priznati Kosovo, a to niko od njega i ne traži, niti se to očekuje od Srbije. Vekovima su svi patrijarsi srpski – uključujući i patrijarha Pavla – kada dođu na Kosovo obavezno sretali tamošnje zvaničnike. One iz Pokrajine, nekog Veli Devu ili Džavida Nimanija, kao ranije valiju turske imperije i tako dalje. A onda su i Albanci izgovorili svoje – Nikad. Zabranili su Tadiću da dođe na Kosovo. Groznu grešku su načinili albanski zvaničnici. Nikog od njih na liturgiji nije bilo, gde su nekada stajali i strpljivo slušali pomenuti V. Deva i Dž. Nimani i gde je stajao sam kosovski valija koji je predstavljao tursku imperiju. Došao je nemački general, ali niko drugi, ni od Srba ni od Albanaca. Albanski predsednik vlade Hašim Tači je čak pomešao Uskrs i Božić. Evo gledamo i u jutrošnjim beogradskim novinama kako je neki veseli Žika Nikolić sa RTS-a građanima čestitao Vaskrs umesto Božića. No sve to i nije toliko važno, koliko ovo o čemu nešto zapisujemo. Izgleda da se predsednik Tadić nije dobro razumeo sa vrhom SPC i zbog toga se našao u ovoj zabuni: još krajem septembra prošle godine patrijarh Irinej je kazao Srbima na Kosovu – Ako treba i krv da prolijete, znate zašto to činite. Ubrzo je usledilo saopštenje Sinoda SPC, koje je još jasnije. Da li država u vezi sa Kosovom udara u klin, a Crkva u ploču, to više nije važno, ali se nameće pitanje ko koga vodi na Kosovo – Tadić Crkvu ili ona njega – odnosno ko vodi kosovsku politiku naše države. To je sada i jasno i – nije, nakon svega.

Ima tu pitanja važnijih od Stefana Dečanskog i od crkvenih velmoža naših današnjih – SPC je na Kosovu bila i biće.

Ovako se mir ne gradi, niti je na ovakvom putu moguć neki kompromis o kojem toliko govore. U toku su neki pregovori između Beograda i Prištine, zovu ih tehnički i to je dobro, jer se svuda prvo vode tehnički pregovori, a potom oni druge vrste. I to nešto znači ljudima na Kosovu i uliva im nadu. Niko da se zapita, nisu li sada i ti pregovori ugroženi. Ako ih nije dovoljno ugrozio onaj državnik Krstimir – čije prezime nikako da zapamtimo – čovek inače simpatičan ali se ne razume u politiku koja je umeće mogućeg a ne nemogućeg – kako lorda Aktona razume D. Ćosić. Ili pojac-pesnik Matija Bećković. Pokušavaju neki Srbi i Srpkinje da to kažu Krstimiru – ali avaj! Ni da čuje kao i mnogi drugi u Beogradu. Jedno je izvesno – ova poseta nije uspela jer nije dala neke opipljive rezultate. Teško da će ih i biti. Ako se nešto drugo ne desi. Zbunio je Tadić Srbe i Albance koji su se već poodavno sami zbunili. Da su ovako nekada činili Nemci i Francuzi, ni danas ne bismo znali gde su Alzas i Lorena, koju Nemci zovu Lotaringija.

Uzgred – zbunio se i mali Borko, šta će i kako će dalje sa svojom sagovornicom. Ali, nadamo se, da bar zna da politiku ne treba da vode oni koji se ne razaznaju najbolje sa činjenicama o svetu.

A možda Tadić pred izbore mora tako.

Zapisi is palanke

Peščanik.net, 10.01.2012.


The following two tabs change content below.
Mirko Đorđević
Mirko Đorđević (1938-2014), objavio veliki broj knjiga: Osmeh boginje Klio 1986, Znaci vremena 1998, Sloboda i spas – hrišćanski personalizam 1999, La voix d`une autre Serbia, Pariz 1999, Legenda o trulom Zapadu 2001, Sjaj i beda utopije 2006, Kišobran patrijarha Pavla 2010, Balkanska lađa u oluji 2010, Oslobođenje i spasenje 2012, Pendrek i prašina 2013, Negativna svetosavska paralipomena 2015. Sarađivao sa međunarodnim stručnim časopisima, priredio mnoge knjige, prevodio sa ruskog i francuskog. Redovni saradnik časopisa Republika i portala Autonomija i Peščanik. Bio je član Foruma pisaca, PEN kluba, član Saveta Nezavisnog društva novinara Vojvodine i dobitnik nagrada: Konstantin Obradović 2007, Dušan Bogavac 2008, Vukove povelje 2008. i Nagrade za toleranciju među narodima Vojvodine 2009.
Mirko Đorđević

Latest posts by Mirko Đorđević (see all)