Bazen u Negotinu, foto: Predrag Trokicić

Foto: Predrag Trokicić

Samo ponekad, sport nam ukazuje nezasluženu čast, pomaže nam da se osećamo višim i boljim. Čak da budemo pobednici nad većima od nas, spremni da svu našu bedu zataškamo nadom da se nekako možemo izvući. Junaci koji vladaju svetom su među nama, skoro da su isti kao mi, ili nam se bar tako čini: moderni bogovi i apoloni. Samo malo nam treba da njihov život iz vodene bajke postane naša istina. Potiču odavde, liče na nas i žive samo zbog toga da nas obraduju.

Dejan Savić je učinio običnu stvar: osvojio je prvenstvo Evrope sa vaterpolistima. To jeste mimo logike, kaže on, ali ko mari za raspored mogućnosti u sportu gde uglavnom pobeđuju Srbi. Nema logike, jer je Srbija zemlja sa najviše neplivača po glavi stanovnika, ali oni i ne igraju lopte van plićaka. Nema logike, jer u vodene sportove, izuzimajući šedrvane, ne ulaže niko, a u fudbal svi. Logika nestaje pred saznanjem da se svi protivnici specijalno pripremaju za ove naše, pred svako veliko takmičenje, ali to im vredi malo ili nimalo.

Logika se ne vraća u Srbiju kad se vrate šampioni. Navijali smo i radovali se, ne možeš da se tučeš u vodi sa Mađarima, Hrvatima i Špancima ako nemaš dovoljno uverenja da imaš snage i hrabrosti za njih. Onaj momak iz hrvatske reprezentacije je prilično jako udario Filipa Filipovića u nos, ali Dejan Savić kaže: „Boks u vaterpolu, to je obična stvar!“

Ne bih svoju sportsku radost zbog ovog uspeha pokazivao manirima sportskih komentatora, niti momke nazivao „delfinima“, niti imenima drugih plivajućih subjekata, niti im iz nekog nadahnuća dodeljivao nadnaravne osobine. To je bio samo bljesak, podvig u sportu koji čine obični ljudi. Za par dana sve će biti zaboravljeno.

U stvari, želeo sam da pišem o nečemu sasvim drugom, pre svega uz pitanje koje me, ne samo povodom vaterpolista, stavlja u krupnu nedoumicu: čije su to selekcije? Nacionalne ili Vučićeve?

Nisam u stanju da odgovorim, čak ni sebi. Ne mogu ništa protiv upotrebe sportista za nesportski marketing Vrhovnika. Mogu da pojmim zašto ih on zove sebi: uvek mu treba parče tuđe slave, prisustvo ljudi koji su od njega bolji i veći i svakom pogledu. Zlatna pobednička prašina, koja u dvorskoj bliskosti delimično pada i na njegovu samookrunjenu glavu. Nije mi sasvim jasno zašto se uopšte odazivaju, gde nestaje ona sportska drskost i ljudska snaga i pretvara se u nedostojnu skrušenost i zbunjenu usiljenost pred manjim od sebe, u svakom pogledu.

To osećanje, da će pobednici svakako morati da odu kod njega sa medaljama, da mu daju neku kapu, loptu ili značku, zagorčava mi svako finale i oduzima najvažniji deo sportske radosti: da su ti momci pobednici i nad poniženjem. Na nekom nivou, makar u simboličkoj emotivnoj ravni, selekcija moje zemlje nije dovoljno moja, taman onoliko koliko je njegova.

Tu sam nepomirljiv sa sobom, jer mi teško pada to posedničko prljanje uspeha koji nimalo ne pripada onome koji ga kalja. Mešanje uličarske politike kao naše zle sudbine i visokog sporta jeste šljašteći kič, neukusno prisvajanje trijumfa tamo gde se on ispoljava, u nedostatku ličnog dela. Čak i u zataškavanju nedela, koje je sve teže zataškati, uz ponižavajuće ulagivačke poduhvate, molerisanje mračne biografije i neljudske podvige raskošno plaćenih laskavaca.

Možda deo prethodnih zapažanja prilično dobro ilustruje Vrhovnikov govor vaterpolistima na mračnom prijemu koji su možda i mogli (i morali) da izbegnu. „Hvala svima koji ste se tako srčano borili za naše boje, crveno, belo, plavi dres. Iako u bazenima nema dresova, on vam je u srcu i u glavi!“ On od svih, pa i od njih uvek očekuje više i bolje, iako „za vas nema više i dalje.“

Dres u glavi, to je proizvod jednog od oratorskih podviga, jer je govornik sve misli potrošio, pa i reči.

Nema logike, rekao je Dejan Savić, misleći možda i na sumornu stvarnost u kojoj se vaterpolo u Srbiji gasi, da je sve ovo možda labudova pesma koja će teško dopreti do predsednika bez sluha. Njegovo je samo da svojom neizbežnom, nesportskom siluetom osenči i inficira svaku medalju i zapiša je kao svoje vlasništvo, skoro uveren da je najzaslužniji za nju. Stavite mu na tikvu kapicu sa brojem 10 koju mu je poklonio Filipović, pa vidite šta će ispasti.

Predlog za sledeće šampione, kad ih bude: ne idite na prijem kod njega. Izaberite čiji ste. Neka on moli za prijem kod vas. Nije on pobednik ničega nego vi, ne treba on vama nego vi njemu. Pa ako imate vremena, dobre nerve, jak želudac, višak vremena i ako se smilujete, primite nesrećnika.

Peščanik.net, 02.08.2018.


PODRŽITE PEŠČANIK
The following two tabs change content below.

Ljubodrag Stojadinović

Ljubodrag Stojadinović (1947, Niš), gde se školovao do velike mature u gimnaziji „Svetozar Marković“. Studirao u Skoplju, i magistrirao na Institutu za sociološka i političko pravna istraživanja, odsek za masovne komunikacije i informisanje u globalnom društvu (Univerzitet Kiril i Metodi 1987). Završio visoke vojne škole i službovao u mnogim garnizonima bivše Jugoslavije, kao profesionalni oficir. Zbog javnog sukoba sa političkim i vojnim vrhom tadašnjeg oblika Jugoslavije, i radikalskim liderima i zbog delikta mišljenja – odlukom vojnodisciplinskog suda od 1. marta 1995. kažnjen gubitkom službe u činu pukovnika. Bio je komentator i urednik u Narodnoj Armiji, Ošišanom ježu, Glasu javnosti, NIN-u i Politici. Objavljivao priče i književne eseje u Beogradskom književnom časopisu, Poljima i Gradini. Dobitnik više novinarskih nagrada, i nagrada za književno stvaralaštvo, i učesnik u više književnih projekata. Nosilac je najvišeg srpskog odlikovanja za satiru, Zlatni jež. Zastupljen u više domaćih i stranih antologija kratkih i satiričnih priča. Prevođen na više jezika. Objavio: Klavir pun čvaraka, Nojev izbor, Više od igre (zbirke satiričnih priča); Muzej starih cokula (zbirka vojničkih priča); Film, Krivolak i Lakši oblik smrti (romani); Ratko Mladić: Između mita i Haga, Život posle kraja, General sunce (publicističke knjige); Jana na Zvezdari (priče za decu); Masovno komuniciranje, izvori i recipijenti dezinformacije u globalnom sistemu (zbirka tekstova o komunikacijama). Zastupljen u Enciklopediji Niša, tom za kulturu (književnost). Za Peščanik piše od 2016. godine. U decembru 2021. izbor tih tekstova je objavljen u knjizi „Oči slepog vođe“.

Latest posts by Ljubodrag Stojadinović (see all)

Author: Ljubodrag Stojadinović

Ljubodrag Stojadinović (1947, Niš), gde se školovao do velike mature u gimnaziji „Svetozar Marković“. Studirao u Skoplju, i magistrirao na Institutu za sociološka i političko pravna istraživanja, odsek za masovne komunikacije i informisanje u globalnom društvu (Univerzitet Kiril i Metodi 1987). Završio visoke vojne škole i službovao u mnogim garnizonima bivše Jugoslavije, kao profesionalni oficir. Zbog javnog sukoba sa političkim i vojnim vrhom tadašnjeg oblika Jugoslavije, i radikalskim liderima i zbog delikta mišljenja – odlukom vojnodisciplinskog suda od 1. marta 1995. kažnjen gubitkom službe u činu pukovnika. Bio je komentator i urednik u Narodnoj Armiji, Ošišanom ježu, Glasu javnosti, NIN-u i Politici. Objavljivao priče i književne eseje u Beogradskom književnom časopisu, Poljima i Gradini. Dobitnik više novinarskih nagrada, i nagrada za književno stvaralaštvo, i učesnik u više književnih projekata. Nosilac je najvišeg srpskog odlikovanja za satiru, Zlatni jež. Zastupljen u više domaćih i stranih antologija kratkih i satiričnih priča. Prevođen na više jezika. Objavio: Klavir pun čvaraka, Nojev izbor, Više od igre (zbirke satiričnih priča); Muzej starih cokula (zbirka vojničkih priča); Film, Krivolak i Lakši oblik smrti (romani); Ratko Mladić: Između mita i Haga, Život posle kraja, General sunce (publicističke knjige); Jana na Zvezdari (priče za decu); Masovno komuniciranje, izvori i recipijenti dezinformacije u globalnom sistemu (zbirka tekstova o komunikacijama). Zastupljen u Enciklopediji Niša, tom za kulturu (književnost). Za Peščanik piše od 2016. godine. U decembru 2021. izbor tih tekstova je objavljen u knjizi „Oči slepog vođe“.