Radio emisija 21.06.2013, govore: Biljana Srbljanović i Ivan Medenica.

 
Svetlana Lukić: Ketrin Ešton nam drži u zatočeništvu i prvog premijera i prvog potpredsednika. Poslednja večera otegla se do doručka jer komesarka ne dozvoljava da je niko od srpskih i albanskih apostola sad na kraju izda. Na sto je iznela sve, i Zakon o amnestiji, telekomunikacije, struju, vodu, pozivni broj za Kosovo, pa čak i hidrocentralu Gazivode. Ovaj briselski scenario već postaje dosadan: sastanu se pregovarački timovi, mi pošaljemo Vulina, Odalovića i slične, oni ne uspeju ništa, a onda dolaze tate iz Beograda da reše problem u zamenu, ne za signal, ne za zeleno ili trepćuće svetlo, nego tačno za 28. jun, Vidovdan, kao datum za početak pregovora sa EU. Navodno, Ivica Dačić bi i popustio, zadovoljio se i nekim septembarskim ili oktobarskim danom, ali Aleksandar Vučić neće ni da čuje za bilo koji drugi datum. Potrebno mu je da uđe u istoriju kao prvi Srbin koji je izvojevao pobedu nekog 28. juna.

Način na koji se grozničavo licitira kada će doći taj pobedonosni dan posle koga više ništa neće biti isto kao da je obesmislio značaj važnog momenta na putu evropskih integracija. Kao da je to stvarno neki rubikon posle koga se nikada više ne može nazad preko reke. Briselska večera je bila predviđena za troje, a onda je kao furija uleteo Aleksandar Vučić, ne samo zato što ne veruje ni Tačiju, ni Ketrin Ešton i svom premijeru, nego jer jednostavno ne može da se zaustavi. Odlučuje o avionima koje treba kupiti, o ceni malina, o tome koga treba uhapsiti, o tome koga ne treba uhapsiti, o prodaji Telekoma i poljoprivrednog zemljišta, o Crvenoj zvezdi, ali ne bi da ispusti ni Partizan. Međutim, prvi potpredsednik se još i dobro drži s obzirom na to koliko se miliona ljudi utrkuje da ga nešto pita i zamoli. Ne može čovek da se odbrani od svih koji mu nude svoje dobre usluge, sve naravno u želji da doprinesu novoj evropskoj, demokratskoj i modernizacijskoj politici.

Dok su tate na službenom putu deci je ostavljeno u amanet da nađu načina da uštede državni novac. Da su stvari otišle dođavola govori i činjenica da je čak Mlađan Dinkić morao da ode u Fiskalni savet, da je ministar kulture morao da se obrati otvorenim pismom javnosti kojim nas obaveštava da bi rado dao novac za kulturu, ali država mora da štedi. Svakoga dana iz svih ministarstava nas zasipaju milionima koje će uštedeti na avionskim kartama i službenim ručkovima. Međutim, došli su i do jedne originalne zamisli. U Beogradu je juče na ulicama i na autobuskim stanicama kolabiralo pedesetoro ljudi. Građani su na 40 stepeni po pola sata čekali autobuse, jer je neki genije smislio da će najbolje uštedeti tako što će tzv. letnji red vožnje početi umesto 1. jula, dve nedelje ranije, tj. povući će u garaže autobuse da se ne troši benzin. Finansijski teret zato pada na Hitnu pomoć koja će morati da troši benzin vozeći onesvešćene ljude u bolnicu. Portparolka Hitne pomoći se ljuti na građane što Hitnu pomoć navode na dodatni trošak, pa im nervozno poručuje da ostanu kod kuće, a ne da besciljno lutaju beogradskim ulicama.

Ministar saobraćaja Milutin Mrkonjić najavljuje rekordnu štednju. Neće praviti puteve, a odriče se i Koridora. Ministar kulture se odriče kulture, a guvernerka će se ako zatreba odreći i zlatnih poluga. U međuvremenu niko i ne pokušava da nas obavesti o tome kako je moglo da dođe do ove prevare na prijemnim ispitima. Niko nema potrebu da nam kaže kakav je to Zakon o osnovnom i srednjem obrazovanju juče donet u Skupštini, ko ga je pisao i sa kojim ciljem. Vlast ništa ne govori, a opozicija ništa ne pita.

Brazilci, sinonim za fudbal, demonstriraju zbog troškova za Svetsko prvenstvo u fudbalu; pre toga su se izborili za vraćanje cena javnog prevoza. Turci su nastavili da demonstriraju stojeći mirno, ćutke gledajući u Ataturkov portret, poručujući time Erdoganu koje su njihove vrednosti. Ovde kao da nema ničega zbog čega bi se neko pobunio. Ljudi su ili ushićeni ili paralisani neprikosnovenom vlašću Aleksandra Vučića i Ivice Dačića. Za sutra je ipak zakazan jedan protest, protest nekoliko umetničkih udruženja, o kome se ovih dana mnogo govorilo. Naša današnja dva sagovornika imaju mnogo rezervi u odnosu na taj događaj. Na početku današnjeg Peščanika slušate teatrologa i pozorišnog kritičara Ivana Medenicu.

Ivan Medenica: Što se tiče samog protesta prvi utisak je da je dobro što ga ima. I mislim da ako taj skup bude masovan to može da ima nekog smisla. E sad, odmah krećemo sa ogradama, a ograde se tiču toga da mi ne znamo zapravo koji su zahtevi tog protesta. Neko može da smatra da treba ići u sistemske promene sektora kulture, u reformu koja u ovoj zemlji nije započeta kako treba još od pada berlinskog zida. Jesam za reformu, ali ta reforma mora da podrazumeva i dalje snažno prisustvo države u kulturi, ne u smislu cenzure, nego infrastructure i subvencija, jer bez toga nema kulture. Kultura koja je prepuštena samo tržištu dovodi se do urušavanja. Kultura se ne sme prepustiti u potpunosti tržištu i reforme ne smeju da idu u tom pravcu, ali reforme moraju da dekonstruišu ove trule mastodonte od ustanova kulture gde imate ljude koji dobijaju neku vrstu socijalne pomoći u vidu svojih redovnih mesečnih plata, a vrlo često godinama nisu ni u kakvoj vrsti angažmana, odnosno ne rade. Kad bi se ta Pandorina kutija otvorila, koja mora da se otvori ukoliko neko hoće da rešava pitanje kulture, onda sam siguran da bi se taj front vrlo brzo raspao, jer dobro je poznato da su mnogi otpori pokušajima takvih reformi upravo išli iznutra, od samih umetnika koji imaju stalne radne angažmane u ustanovama kulture i koji u izboru između toga da li će igrati na sceni ili dobijati mesečnu platu, u velikom broju će se ipak opredeliti za mesečnu platu. Tako da bi bolje profilisanje i artikulisanje tog protesta dovelo do nejedinstva, ali ne znam šta se ovim jedinstvom dobija. Mislim, da kažemo – eto, vidite, pa malo plačemo u kakvom je stanju kultura, da je budžet za kulturu mali. U redu, sve je to tačno, ali šta su rešenja, koji su instrumenti za pritisak da ministarstvo za kulturu obezbedi veći budžet, koja su sredstva za pritisak da se potisnu rijaliti šou programi iz naših medija.

U civilizovanim zemljama se zna, postoje zakoni koji određuju koliko takva vrsta programa može da bude zastupljena, u kojim terminima se prikazuju rijaliti programi, znači ne može da bude 24 sata. To ide posle nekih ponoćnih termina, pa tako neki zaludan svet koji u 2 ujutru hoće da dva sata gleda neke druge zaludne ljude neka gleda. Znači, postoje procedure, ovako kad se tako samo čovek žali u prazno onda se postavlja pitanje koji će efekat biti. Ja ću otići na taj protest, ali sa utiskom da ne znam šta ću tamo da zateknem i da je to kao neka vrsta DOS-a, svi smo se okupili protiv nekog zajedničkog neprijatelja, ali smo mnogo međusobno različiti. I kada i ako budemo prešli u realizaciju naših ciljeva, postavlja se pitanje u kom pravcu ćemo zapravo da krenemo.

Utisak je da kultura nikome nije potrebna, malo se govori o vezi kulture i obrazovanja, na primer. Obrazovanje nam je u podjednakom raspadu kao što je i kultura. Najnoviji pokazatelj je ova bruka sa testovima za malu maturu. Znamo za državno forsiranje sumnjivih privatnih univerziteta, ne mislim sumnjivih pravno, ne znam, možda su i tako sumnjivi, nego u smislu kvaliteta koji nude. Dakle, postoji neki animozitet gde se kultura shvata kao razbibriga, kao aktivnost nekih zaludnih ljudi koji u doba bede još hoće da ih se izdržava. I onda imate ministra kulture Petkovića koji u Večernjim novostima daje intervju razvijajući sličnu tezu, da su neke druge oblasti prioritetne i da kad to sredimo, pošto u ovoj zemlji uvek mora nešto drugo da se sredi pre nego što se pređe na nešto od čega živimo i što nam je od vitalnog interesa, a kultura jeste od vitalnog interesa – e, kad se srede ta druga socijalna pitanja onda će biti prostora i za kulturu, odnosno da se traži više sredstava za kulturu. Pa, čak i u tim Večernjim novostima je ministar dobio komentar na to – ovo je populizam. Imamo ministarstvo koje se nije izborilo za veći budžet, možda nije moglo, ali možemo da smatramo da nije umelo. Vidimo kakve izjave dolaze iz ministarstva za kulturu, koje se vrste kulturnih modela promovišu, o tome se toliko pisalo, patriotska kultura, šta je to patriotska kultura, o čemu mi tu govorimo. O tome da ne treba finansirati filmove koji daju negativnu sliku o naciji ili državi u inostranstvu. To je na pola koraka do cenzure. Da ne kažem, o tome sam takođe pisao, da je to toliko primitivan stav, da vi mislite da je umetnost tu da stvara neku pozitivnu reprezentaciju o naciji ili državi, kao da se radi o mečevima Novaka Đokovića. Pa, čak se i Novak Đoković bori kao Novak Đoković, a ne kao Srbija; plus, nećemo da damo pare, znači, to je direktno cenzura, plus tražimo da kultura bude patriotska. Do ove poslednje izjave državnog sekretara za kulturu, mislim da se Avramović zove, o tome da su komisije koje su odlučivale o sufinansiranju projekata imaju pravo na svoj ukus. Šta, sad imamo neke komisije čiji ukus nije džez, pa onda džez festival ne dobije ništa? To se zna kako se radi; jer inače šta, sad imamo jedne godine džezersku komisiju, sledeće godine folkersku komisiju. S druge strane, imamo grad Beograd i ne treba zaboraviti šta Đilas radi u kulturi. Dakle, gradonačelnik je promovisao načelo da su dva mandata maksimum, dve godine kasnije, što će reći sada, on samom sebi skače u usta, jer, evo, u Domu omladine je upražnjeno direktorsko mesto i dobio je kadar partije Rasima Ljajića. Priča se da se slična trgovina sprema i u Jugoslovenskom dramskom i opet kadar Rasima Ljajića treba da dobije prednost, reč je o reditelju Jugu Radivojeviću koji je autor čuvenog Konstantina; dakle, tu sad vidimo čudne sprege između republičkog i gradskog nivoa, između naprednjaka i demokrata. Sada Đilas u gradu vrši političke trgovine, prepušta ustanove kulture da bi održao vlast u gradu. I toliko je sve strašno i ne zna čovek na koju partiju da se okrene, ali ja sam se nešto napikirao, došlo mi je, na partiju Rasima Ljajića. Jer Rasim Ljajić je čovek o kome svi kao treba da imamo neko lepo mišljenje, jer on je civilizovan, on daje takve neke izjave, na listi je sa DS pa uđe u naprednjačku vlast, pa plače, izvinjava se i on je to uradio zbog svog članstva, ne bi on to nikad. Pa mi još treba da sažaljevamo slučaj i da kažemo ‘jao, vidi kako je Rasim fin, on ne bi nikad zbog sebe, ali je bio pod pritiskom’. Meni je tog čoveka lično dosta, o njemu imam najgore moguće mišljenje, mislim da je on apsolutno sve suprotno od onoga kakvim se prikazuje. Da vidimo mi to kako ti to, brate, imaš podršku u Sandžaku, u bazi, da li je imaš, da li si u korupcionaškim aferama ili nisi, a tvoji fini maniri mene više apsolutno ne interesuju. Izvinjavam se što sam sad možda skrenuo sa teme, ali zaista znaš, vreme je da se speva neka pesmica za nekog budućeg Jovu Jovanovića Zmaja, tako neka duhovita dečja pesma u čika Jovinom duhu – deco mala, budite uvek uz čika Rasima, ako ste uz čika Rasima bićete uvek u svakoj vlasti, na svim pozicijama, imaćete 0,5 odsto podrške i 505 odsto plasmana vlastitih kadrova. Pritom, u kulturi Beograda upravo njegova partija je ta čiji apetit zadovoljava DS, znači apetite te stranke koja ih je na republičkom nivou najdirektnije izdala.

Znamo šta se dešavalo u Mađarskoj sa desničarskom Orbanovom vladom, da su ti reakcionarni izrazi, reakcionarni udari krenuli upravo u sferi medijskih zakona, zakona o kulturi. Jedan od najeklatantnijih slučajeva su bili napadi na direktora nacionalnog teatra reditelja Roberta Alfoldija; prozivke u Parlamentu po osnovi njegovog porekla, seksualnog opredeljenja, dakle, on je i gej i Jevrejin. Potpisao sam jednu međunarodnu peticiju kao podršku njemu, inače nisam voleo to što je on radio kao pozorišni reditelj, mislio sam da je bio kič majstor prvog reda i nisam pisao pozitivne kritike o predstavama koje sam gledao. Ali zato je kao direktor nacionalnog pozorišta napravio revolucionarne, vrlo bitne promene. To pozorište koje je u Budimpešti bilo kao i naše Narodno pozorište najmanje bitno od svih gradskih pozorišta, sad je postalo jedna od najreferentnijih tačaka na pozorišnoj mapi Mađarske. Sve i da nema te rezultate, argumenti zbog kojih je napadan, razlozi zbog kojih je napadan, jer to nisu nikakvi argumenti naravno, apsolutno su neprihvatljivi. Evropska unija zapravo nije dovoljno reagovala na te događaje u sferi medija i kulture koji su vrlo često uvertira i dobar pokazatelj kuda društvo ide. Znači, opet se vraćamo na to da kultura nije beznačajna, da bi se zapravo reagovalo tek onda kad se udarilo na centralnu banku. E, onda je Evropa rekla ‘ne’. To se zaista može porediti sa našom situacijom. Kao što je u Mađarskoj, koja je već članica EU, bilo ‘nemojte da nam dirate u banke’, pošto se štite banke, tako je za nas koji tek treba da uđemo u taj proces ključno pitanje – rešite već jednom tu priču sa Kosovom. Relativno pristojno vlast to ispunjava, u svakom slučaju neuporedivo ozbiljnije u odnosu na prethodnu, to je nešto što je jedna od retkih stvari koja im se može priznati.

Ali Evropu apsolutno ne interesuje šta se dešava unutra, u samoj zemlji, u društvu, gde takođe, kao što smo videli iz prethodne priče, imamo opet patriotsku kulturu, opet projekat Konstantin, milioni; šta dokazujemo, da smo mi najstariji hrišćanski narod ili naslednici rimske civilizacije. U svakom slučaju, šta god se krilo iza tog čudnog koncepta proslave Milanskog edikta kao najznačajnije stvari u kulturi ove zemlje, šta god da se iza toga krilo ja sam apsolutno ubeđen da je to neko lečenje nacionalnih frustracija. Naravno da niko od tih ljudi valjda ne misli da smo mi najstariji hrišćanski narod ili da smo jedini baštinici rimske kulture, jer se toliko careva, eto, sticajem okolnosti rodilo na teritoriji na kojoj mi tad nismo ni postojali. S jedne strane, u međunarodnoj politici pravimo ustupke prema Kosovu, ali moramo da imamo izduvni ventil za ono što smo bili. Kad kažem ‘mi’ mislim na naprednjačko-socijalističku vlast koja nikad nije prošla kroz čistilište i koja se nikad nije odrekla, makar simboličkim gestom, politike iz devedesetih. E, pa taj izduvni ventil je kultura i to naravno da Evropu neće interesovati. Onda se zaista postavlja pitanje, ako EU od svojih članova ima samo neke parcijalne zahteve zarad elementarnog ekonomskog funkcionisanja zajednice, pa šta je onda ta unija, gde je sad taj sistem vrednosti koji se kroz kulturu artikuliše, zbog koga mi želimo da budemo članovi EU? Šta je EU Angele Merkel, je li to zaista samo jedna ekonomska zajednica sa nekom centralizovanom fiskalnom, poreskom ili kako se te politike već zovu.

Ovde postoje elementi uspostavljanja kulta ličnosti i to nije dobro. Pritom, to uspostavljanje kulta ličnosti je u kombinaciji sa nečim što je politička realnost, a to je akumulacija velikog broja funkcija u rukama Aleksandra Vučića. I ne samo akumulacija funkcija nego i realne političke moći. U paketu sa izvesnim kultom ličnosti to ne deluje dobro. Zanimljivo sa Vučićem jeste ta netransparentnost njegove pozicije. Tu negde vidim neku čudnu, daleku vezu, u nekoj dalekoj asocijaciji sa Angelom Merkel. Angela Merkel će dobiti, po svemu sudeći, nove izbore, ona je ubedljivo najpopularniji političar u jednom mnogo demokratskijem društvu nego što je Srbija, tako da njenih preko 40 odsto je kao Vučićevih preko 50 ili ne znam ni ja koliko, u jednom društvu sa veoma slabim demokratskim tradicijama, gotovo nikakvim, kakvo je srpsko. Kritika na račun Angele Merkel jeste upravo to da mi ne znamo gde ona vodi Nemačku. Njen politički bekgraund je takođe pod znakom pitanja i o tome se sve više u Nemačkoj priča i piše, zapravo, izašle su sad neke knjige, o tome se i kod nas pisalo; čini mi se da su neke činjenice tu iznete, a to je da je ona bila u onom bivšem režimu Istočne Nemačke, da nikad nije pokazivala nikave disidentske tendencije, da je prespavala pad berlinskog zida, kao što sama kaže bila je u sauni, što na simbolični način iskazuje njenu nesvest o procesima koji su se dešavali pred njenim očima. I odjedanput se pojavila na drugoj strani i akumulirala postepeno veliku moć u svojim rukama. Kod ljudi koji podržavaju Angelu Merkel postoji saglasnost u dve tačke – da je problem u njenoj politici nedostatak vizije i to da ona u svojim partijskim redovima eliminiše sve protivnike. Kad to imamo u vidu mislim da analogija sa Vučićem stoji. Nedostatak vizije, ne znamo ko je taj čovek.

Stalno spominjem tu špansku priču, a to je da je grupa intelektualaca predvođena jednim od vodećih španskih ekonomista, koji je vrlo popularan, ima neki svoj blog nezavisnih intelektualaca, ujedinila se i izašla sa zahtevom promene zakona o organizaciji i finansiranju političkih partija, jer su tačno detektovali strukturne probleme savremene demokratije. Nema oporavka ekonomije bez oporavka demokratskog sistema, nema oporavka demokratskog sistema bez unutarpartijske demokratije. I mi moramo da se izborimo za to da partije više ne budu mafijaške organizacije nego da postanu transparentne organizacije. I ljudi su napravili ekspertizu kako treba promeniti zakon o finansiranju stranaka i zakon o organizaciji stranaka. Koliko je to realno da se desi, ne znam.

Svetlana Lukić: Ali, Ivane, neko od njih to treba da traži, neko mora da vrši pritisak, a ne da trčiš kod njega da se priključiš pobedniku.

Ivan Medenica: To je ključna stvar, što recimo u tom španskom slučaju vidimo da ima te kritične intelektualne i stručne mase koja će da ponudi takva rešenja i da vrši tu vrstu pritiska. Kod nas je nema. Građani hrle, mole da im se ponudi da budu korumpirani; nedostaje svest da je to problem. E, to je strašno. Ovde ne vidim suštinsku svest o tome da je partokratija rak-rana ovog društva. O tome se naravno priča, kuka se, a mnoge koji kukaju sutra ćeš videti uz neku od partijskih struktura. Treba da se ujedinjujemo i vršimo pritisak na partijske strukture da se iznutra transformišu, jer bez toga se civilizacija približava nekoj litici. I onda opet dolazimo na tu moju opsesiju 18. vekom i svim onim što je prethodilo francuskoj buržoaskoj revoluciji. Ako do te mere imamo otuđenost elita u odnosu na građanstvo onda tu mogu grdni belaji da se dese. Niti to prizivam, niti mislim da ta analogija istorijski, socijalno stoprocentno stoji, ali mi se ovako kao nekome ko dolazi iz umetničke sfere, pa mogu time da se zaklonim, tako nekako ima tu neke simbolike. Pinki je zaista video Tita: 30. decembra sam išao u jedno od vodećih berlinskih pozorišta, Deutsches Theater, i ulazeći na prvu galeriju gde sam imao sedište zamalo da sam nagazio Angelu Merkel koja je ulazila na tu istu galeriju tik ispred mene. Ono što jako ide u prilog nemačkom društvu – što ne verujem da bi u Srbiji bilo moguće da recimo Vučić ode u pozorište – niko na nju nije reagovao. Podizali su je neki ljudi da bi ušli u red gde je ona sedela. Elem, predstava se zove ‘Edipov grad’ ili ‘Edipova država’ i zapravo je kompilacija tri grčke tragedije o gradu Tebi, od cara Edipa preko Sedmorice protiv Tebe do Antigone. I to nije priča o Edipu nego je to priča o gradu, odnosno o državi, o polisu, o tome kako se dolazi na vlast, kako se pada sa vlasti, koji su tu politički procesi. To je zapravo priča i o Angeli Merkel, tu zaista dolazi do onog šekspirovskog ogledanja pozorišta u politici i politike u pozorištu. Istog trenutka kad samo što je nisam nagazio shvatio sam da ću ja da napišem tekst o tome kako ona gleda tu predstavu i kako njeno telo reaguje. Ne mogu da znam kako njena duša i njen mozak reaguju, mogu da govorim o tome šta se vidi iz njenih reakcija. To je bilo fascinantno. U prvom delu kada Edip sebi na kraju tragedije izbije oči, podigne ruke i kaže ‘gledaj’, slep čovek, ‘gledaj državo, gledaj gradu moj šta sam uradio od sebe i od tebe’, u tom trenutku je ona zaspala. Inače, ceo taj deo predstave joj je kljucala glava, što bismo mi srpski rekli, u tom momentu kad je slepi Edip poziva da ga gleda i samim tim uči, jer to ‘gledaj’ znači ‘pazi, nemoj da ti se desi ovo što se desilo i meni’, ona je svoje oči zatvorila. I naravno, koji bi kritičar tu odoleo da se ne raspiše o tome zašto Angela Merkel ne može da vidi Edipa, da li zato što ona nije plemeniti vladar kakav je Edip, koji pravi grešku, ali radi za dobrobit svoga grada. Ona ne može s njim da se identifikuje, jer ona je jedan tehnokrata koji štiti samo svoj politički interes, ili je naprotiv upravo ona Edip, jedan dobar vladar koji, ono o čemu smo govorili, nema viziju i ne zna gde vodi. Možda i ona pravi grešku, možda ona ima najbolje namere, ali ne zna da vodi svoju zemlju na ivicu propasti.

A onda kada je došla na kraju Antigona i kad se pojavljuje Kreont, taj – šta god Hegel o njemu mislio – ipak jedan realpolitičar, šićardžija koji uspostavlja svoju vlast i koji ima diktatorske elemente u svojoj vlasti, u tom trenutku je živnula Angela Merkel, jako je bila zainteresovana, smejala se. Dakle, to gledanje nje u toj predstavi ne ide joj u prilog. Trudio sam se da budem vrlo nežan, to su mi urednici iz Theaterheute i rekli, ‘bio si vrlo nežan prema njoj, zaista si se toliko trudio, ali ovo što si ti video ne ide joj u prilog’ (http://pescanik.net/2013/06/angela-regina/). I onda dolazi vrhunac ogledanja politike i pozorišta, šekspirovsko ogledanje politike i pozorišta gde jedno rediteljsko rešenje, koje ne bi možda toliko zazvonilo da nisam gledao predstavu sa Angelom Merkel u publici, jeste da je reditelj u podeli uloga napravio jednu gender subverziju u jednom jedinom slučaju. Tog Kreonta u Antigoni, tog realpolitičara koji svoje zakone nameće nasuprot večnim zakonima – u ovoj predstavi igra žena. I kad gledate tu ženu koja igra tog političara, i sad se naježim, ima jedna scena, odlična glumica koja se igra svojom krunom, ali igra se krunom onako bagatelišući tu krunu, potpuno je ne interesuje. Ona je toliko tu vlast uzela, ili on, u svoje ruke da se sad igra, imate celu jednu scenu kako se Kreont kao žena igra krunom i ja gledam Angelu kako se jako veseli toj sceni. Ne znam, ona je misterija i opet se vraćamo na Edipa, možda je ona neka sfinga, zaista ne znamo ko je i gde vodi. Nemci su zadovoljni, društvo je jako prosperitetno na svim mogućim planovima, ali uvek ostaje to neko prokletstvo sećanja, ostaje neka mala nelagoda.

Nema realnih pokazatelja nečega što bi trebalo da nas uznemiri, ali to prokleto pamćenje stvara neki utisak nelagode; skovana je jedna sintagma na engleskom, koja se često ponavlja, nazi trap, naci zamka. Sami Nemci su vrlo osetljivi po tom pitanju da se u tu zamku ne upadne. Mislim da je situacija u Srbiji strašna. Datum je važan, a ako se on bude desio zapravo će se videti u kom će pravcu društvo dalje da ide. Mislim da će to čekanje u prazno trajati još godinama, da ćemo mi dobiti taj datum, pa ćemo početi neke transformacije, pa će to ići sporo ili loše, pa ćemo dobiti po prstima, pa hajde popravni, pa, hajde, poništavaj test iz matematike, pa hajde, poništavaj test iz srpskog, kao što se juče desilo, pa po hiljaditi put ispočetka. Pa, ako jednog dana kroz 50 godina vi to sve rešite mi ćemo naravno da vas primimo jer smo vam otvorili vrata i na taj put smo vas doveli. Plašim se da će opet sve zavisiti od nas, što baš ne deluje kao optimistička stvar. Da li onda znači da ova trenutna vlast, koja ima veliku moć i koja će tu moć možda na nekim novim izborima i da potvrdi, da li će ona osetiti potrebu i nužnost interne transformacije i uspostavljanja demokratskih institucija? Ako se to čudo desi onda neke šanse ima. Tu mora da ide vaninstitucionalni pritisak da dođe do institucionalnih promena. Da li će do njega doći ja zaista ne znam, nadam se da će ga biti. Evo, umetnička udruženja su se skupila, jeste to neki pritisak; ali, znajući mentalitet, znajući stanje srpskih elita koje su umnogome krive za sve što nam se dešava, ja se bojim da to nešto recimo što se u Španiji desilo, da su intelektualci na taj način okupe, da imaju toliku podršku, da hiljadu nas potpiše neki zakonski nacrt Vesne Rakić-Vodinelić i nekog njenog tima – pa, budimo realni, nema mnogo šansi da se tako nešto desi.

Mislim da treba ulagati sve snage da dođe do vaninstitucionalnog pritiska u cilju institucionalnih transformacija, u smislu unutarpartijske demokratije koja će onda da nekako počne da narušava taj sistem korupcije i partokratije i da dovodi do revitalizacije demokratije kao takve. Sad ovo deluje kao iz nekog školskog udžbenika, ali ja nemam šta pametnije od toga da kažem. Ne postoji nijedan viši razlog koji suspenduje u datom trenutku potrebu za kritičkom refleksijom. To što mi možemo da imamo konsenzus koliko god dolazili sa različitih političkih pozicija da nam je datum prioritet, to apsolutno ne znači da simultano, istovremeno ne treba vršiti kritiku svega ostalog što ne valja. Šta će biti 29. juna, šta će se tačno desiti 29. juna ako se 28. postavi datum? Sva ta pitanja su i dalje tu – zbog čega bi se čekao 29. juni? Ne, u krajnjoj liniji, mi pomažemo toj vlasti vršeći pritisak na nju da znaju šta da rade 29. ili ajde, neka se 29. trezne, ali 30. juna oni moraju nešto sa tim datumom početi da rade. Nema tu prostora za demagogiju, evo, prvi Vidovdan koji je srpska pobeda itd, itd. To će da se potroši do prvog plaćanja računa za struju koji dolaze krajem meseca, znači dva dana posle tog Vidovdana ljudima će doći računi za struju i sve ostalo. Dakle, ne znam zašto bi se gubio i jedan dan kad su se izgubile godine i apsolutno ne mogu da prihvatim da postoji i jedan razlog za suspenziju kritičkog mišljenja. Kritičko mišljenje mora da bude sveprisutno i uvek aktivno.

Svetlana Lukić: U nastavku emisije govori Biljana Srbljanović koja je proteklih nekoliko meseci pisala dramu o sarajevskom atentatu, tačnije o Gavrilu Principu i Mladobosancima. Drama će biti izvedena u Beču na stogodišnjicu od početka Prvog svetskog rata. Za sada nema indicija da bi Biljanina drama mogla da zainteresuje neko beogradsko pozorište. Kada je budete čuli biće vam jasno i zbog čega.

Biljana Srbljanović: Protest u kulturi mi je neodvojiv od bilo kakvog drugog protesta. Ako nema protesta povodom prijemnih ispita za male maturante ja ne znam čemu bilo koji drugi protest. Mislim da je ta vrsta protesta besmislena, evo, ovako unapred kažem – pošto ne razumem ni šta mu je tema, ni šta mu je ideja, ni ciljevi osim da se ne zamerimo nikome i da se pojavimo da smo mi sad neki ljudi koji radimo nešto u kulturi. Ja ne radim u kulturi, ja nisam čovek zaposlen u kulturi, ja sam zaposlena pre svega u obrazovanju i mnogo me više pogađa kakvo je tu stanje i mislim da celu državu treba mnogo više da pogađa. Mislim da ta vrsta protesta koja nije radikalizovana, barem u nekom misaonom smislu, ne vodi ničemu, nego da je to tako jedna vrsta pasivnog pritiska i neka vrsta opravdanja, evo, nešto smo uradili. I čini mi se da ona ide u tom nekom novom diskursu koji je nastupio, pošto samo još to nisu iskoristili ovdašnji političari i ti pseudofilozofi, a to je to protivljenje liberalnom kapitalizmu. Tako, kao neka etiketa, to je sad novi slogan, kao neka nova koka-kolina kampanja za ovo leto, odjednom svi govore o liberalnom kapitalizmu i odjednom se svi pozivaju na to da država mora da da, država mora ovo, država mora ono. Država mora sve i ne mora ništa. Pravi se neki lažan sukob između toga da li može umetnost da bude finansijski samoodrživa ili ne. Ona može da bude samoodrživa samo kada je nivo svesti građana koji su konzumenti kulture takav da imaju kulturne potrebe. Ovde ne postoje kulturne potrebe, prema tome, potpuno je normalno da ta država dođe i kaže – zašto bi mi morali ovde da odvajamo kada to pogađa 0,2 odsto stanovništva. A istovremeno ti umetnici koji treba da stvaraju neku kulturnu ponudu ne nude ništa što bi ljudima bilo preko potrebno. Mislim da je i ta pobuna nešto kao što u Akademiji nauka traže zabranjivanje i svaljivanje krivice na rijaliti programe, na Farmu. Ja ne vidim nikakvu razliku u diskursu Farme i Akademije nauka. To je samo u nekoj količini manjka ili viška pravopisnih grešaka. To je potpuno jedna ista vrsta svetonazora. Jednostavno, po ovim treš novinama gledam, sad sam i Farmu gledala, to je stvarno dno života. Stvar je u tome što ovde to potpuno odgovara potrebama većinskog stanovništva. Da ti sad napraviš anketu i u toj Akademiji nauka, to što su oni pisali, stvarali kao kulturnu politiku nacionalnog bića ona je naravno potpuno prirodno izrodila Farmu. Meni je neraskidivo povezana SANU i Farma, mislim, to je potpuno isti koncept, isti pogled na svet. Pogledaš u treš novinama, oni sad hoće da izbace jednog od tih učesnika u Farmi zbog toga što ne znam šta je govorio o Hašimu Tačiju, napolje iz Srbije, napolje sa televizije, to bi isto podržala Akademija nauka. To su ljudi koji potpuno izlaze iz tog šinjela, kako je zakucala to osamdesetih Akademija nauka, pa pravila jednu generaciju, pa drugu, pa sad ova generacija koja stasava, koja dolazi do male mature i posle na fejsbuku kupuje pitanja, da ti moraš da imaš naoružane policajce, kao da čuvaju američku ambasadu u Kabulu, čuvaju testove iz male mature. I svima je to potpuno normalno i čude se što nema para za kulturu. Pa, za koga da ima? Ko će da ide da gleda bilo koju predstavu? Zašto bi odvojio onda neki Vučić pare za kulturu kada ga to uopšte ne zanima.

Mislim da se tu stvorila jedna strašno opasna klima, generacija dece koji su sada postali tinejdžeri, mene je strah od njih. Aktivna sam na društvenim mrežama i tu su mahom okupljaju ti ljudi, znači od 15 godina pa nadalje, za početak tu nema nikog ko ti se obrati sa ‘vi’. Većinom te devojke izgledaju kao njihovi idoli sa te Farme, razmišljaju na taj način i ne može ništa da ih pokrene, u nekom radikalnom protestu protiv nečega – ako to nije, na primer, ja napišem nešto protiv Svetlane Ražnatović, tog trenutka dobijem pretnje smrću, čoveče. I onda od toga naravno stigne do nekog pisca iz Republike Srpske, koji onda u Politici napiše kolumnu gde meni kaže da ja ljubim u dupe Francuze da bih dobila francuski orden i proziva me što sam napala Cecu. On je sigurno član Akademije u Laktašima, ako dobije državljanstvo ove države on je direktno na putu da bude akademik. Sve što on zastupa, top je bio mrtav, ili vreo, to je taj svetonazor. Mislim da se kreće od tako nekih malih stvari, kao kad bi ti sad došla Rumenka u haljini sa tri rukava, a ti kažeš – jao, porub ti se pustio. Pa, mislim, porub mi se pustio, dobro, hajde da ušijemo porub, ali i dalje imamo tri rukava. Sve je nekako postavljeno naopako, a bukvalno niko ne obraća pažnju na to što neka jako mala količina ljudi davi, koja radi u obrazovanju ili ima bilo kakve veze sa institucijama visokog školstva, da polovina prošle vlade, a zapravo svi ministri SPS-a su istovremeno profesori ili ugledni predavači ili nosioci počasnih doktorata univerziteta Megatrend. I da je dekan tog najuspešnijeg univerziteta, Megatrenda, intimni prijatelj i poslodavac ministra obrazovanja, a istovremeno je u štampi isključivo prisutan u tekstovima koje plaća, gde su sad pisali o tome da je pravio žur u Kanu sa svojom verenicom, da je bio na jahti, ko mu je došao itd. On je kao neki alternativni rektor svih univerziteta ovde, taj neki Mića Megatrend, on je dodelio počasni doktorat Gadafiju. Žarko Obradović, ministar obrazovanja je u tim komisijama i on ima svoje postdiplomske, završava tu, i istovremeno je dao svom ocu. I to je sve potpuno u redu, ti sad kao vidiš slike sa dodeljivanja počasnih doktorata gde sedi Dačić i ceo SPS. Istovremeno, ja znam da je to sad ovde nepopularno govoriti, ali vratimo se samo malo unazad, godinu dana unazad i aferu oko diplome predsednika države. I sad ne znam šta je tu neobično. Naravno da će klinci od 14 godina na fejsbuku da za 500 dinara kupuju testove iz matematike i srpskog, da ih svi rešavaju unapred, da znaju da se samo tako rešava, da su testovi pritom toliko jadni da ti kad pogledaš te testove, da ih nije kupio, da je najteže pitanje bilo da li se ‘ne znam’ piše zajedno ili odvojeno.

S druge strane, kad gledam komentare čitalaca na nekom mejnstrim mediju tu nema nikog ko zna da li se ‘ne znam’ piše zajedno ili odvojeno. Znači, ti sistematski napraviš jednu čitavu generaciju kojoj znanje ne vredi ništa. Umesto da se mali maturanti podignu, bez roditelja, da izađu i da kažu – bre, ljudi, šta vi nama ovde radite, mi nećemo da idemo da polažemo testove i nećemo da se upisujemo, i ovde sad stojimo svi na ulici ispred ovih naših osnovnih škola i tražimo nama zagarantovano minimalno osnovno obrazovanje, a ne da svi budemo potpune tutamute. Tu se niko ne diže nego mi sad treba da idemo na neke šarade od protesta, kao malo da se prošetamo, ali uveče, da nam ne bude mnogo vruće u podne, nego malo uveče onako, pa posle toga da možemo da odemo u neku kafanicu na neko ‘ladno pivo i tako. Mislim, za mene to apsolutno ništa ne znači, ali dobro, ja inače imam stav da je bilo koji protest koji nije radikalan u svojoj formi i koji se ne zamera nikome, potpuno besmislen i on je samo pranje sopstvene savesti.

Posebno mi je to sad zanimljivo zato što sam se poslednjih šest meseci i više, bavila stogodišnjicom Prvog svetskog rata, Gavrilo Princip, Mlada Bosna, da li je to teroristički akt ili nije i uopšte samim fenomenom Mlade Bosne kao skupom angažovanih učenika. To su sve đaci, to su mahom sve maloletnici koji su se osvešćivali već od vrlo ranih razreda gimnazije i koji su imali svoja udruženja pre svega literarna, čitalačka. Gavrilo Princip je bio član tajnog tamburaškog orkestra u kome, by the way, su članovi i muslimani i Hrvati i Srbi i žene i muškarci. Znači, to su neki ljudi koji tada imaju 15, 16, 17 godina, žive u Bosni koja ima sve ukupno šest gimnazija na celu državu. I oni su dovoljno gladni znanja da se dovijaju za knjige, da se nalaze u đačkim menzama, u udruženjima, da se nalaze nedeljom po stanovima tako da napune stan stolicama, da se od vlage kreč odlepljuje sa zidova, gde govore, diskutuju koja vrsta bunta i protesta je potrebna. To su istorijske činjenice i to je jedno ponosno nasleđe koje Jugoslavija ima, insistiram baš na imenu Jugoslavija, a istovremeno sam sad malo pratila baš zbog toga što sam to pisala, pratila sam taj početak čitavog talasa, pošto se, kao što si rekla, završila godina Konstantina i kreće sada godina atentata. I taj Vidovdan je užasno karakterističan – evo, ovaj Vidovdan sada kao čekamo datum, da li ćemo dobiti ili ne. Pored kosovskog boja, atentata i izručivanja Miloševića, ono što mi je najparadigmatičnije za ovaj trenutak, na Vidovdan je koncert Svetlane Ražnatović. I to je tačno ono gde smo mi došli sto godina posle Gavrila Principa. Istovremeno, imate neke potpuno opskurne istoričare koji su, po prezimenima bih zaključila da su na neki način naslednici porodica tih nekih Mladobosanaca, i tu sada pišu u feljtonima, u nastavcima, podižu jednu strašnu temperaturu, stvaraju narativ u kome lažno optužuju međunarodnu, validnu istorijsku i akademsku javnost, da optužuje Srbiju za početak Prvog svetskog rata. Ne postoji ozbiljan istoričar koji smatra da je Srbija atentatom izazvala Prvi svetski rat. Aristotelova definicija rata je da se zna šta je povod rata, a šta je vrlo često slučajan uzrok. Ali istovremeno postoji jedno potpuno nerešeno pitanje, a to je uloga Mlade Bosne, uloga terorističkog akta u istoriji stvaranja Jugoslavije. I ono što je meni najzanimljivije i najbolnije od svega je što mi se čini da ta pseudonaučna javnost insistira na tome da je to Srbin, Gavrilo Princip Srbin, i da je to akt srpskog samoosvešćenja i srpski nacionalistički pokret u onom najsvetlijem smislu, kako oni to misle.

Gavrilo Princip se izjašnjavao kao Jugosloven, on je na suđenju govorio ‘ja sam Srbo-Hrvat i govorim hrvatsko-srpski’; on je u poslednjim danima kada mu je ruka visila zakačena žicom za rame, koju nisu hteli da mu amputiraju u austrougarskoj bolnici, u zatvoru u Terezinu, poslednjih dana u potpunom ludilu i bunilu je govorio o tome kako se odlično seća da ni kao mali nije bio religiozan. Kada ga je sudija na suđenju pitao ‘da li verujete u Boga’ on se nasmejao. Njega je sudija pitao ‘da li ste Vi ubili Franju Ferdinanda zato što je bio pobožan čovek’, on je rekao ‘meni je to potpuno nebitno’. Mlada Bosna je bila antiklerikalna, antišovinistička, jugoslovenska ideja sa velikim emancipatorskim idejama da modernizuje prostore bivše Jugoslavije. Oni su smatrali da su Srbi i Hrvati braća. Glavu mu je razbio austrougarski policajac u Sarajevu kada je išao na demonstracije podrške zagrebačkoj omladini, Luki Jukiću. Jeste da on ulazi u neko svoje polustasavanje, coming of age – ali vrlo rano, već sa 15 godina – kao osvešćeni Srbin. A onda polako i sam svedoči o tome i piše pisma kako sreće nekog Iva Kranjčevića i razgovaraju i kaže ‘mi mislimo sve isto, politički, filozofski, ljudski, mi se isto veselimo, delimo iste knjige, a on je Hrvat, a ja sam Srbin; pa, znači da ta neka vrsta podele ne postoji’. I oni su ljudi nekako srasli jedni sa drugima do te mere da su bili od radikalnih Srba i radikalnih Hrvata jako mnogo optuživani. Pa je on sam svedočio, a to ti ovi što pišu po Politici i Večernjim novostima o istoriji Mlade Bosne, nikad neće reći, neće spominjati njegova pisma gde on kaže kako ga napadaju srpski radikali. To je jedna vrsta ponovnog ubijanja jedne strašno važne ideje, a njihova ideja je bila republika, antiklerikalna, emancipacija žene, pravo glasa ženama, udruženje slovenskih naroda na kulturnom nivou, a zatim i na političkom, i pre svega oslobođenje od tiranije, odnosno okupacije. Normalno je da se Bosna u tom trenutku, pa i Hrvatska ugledala na Srbiju, jer je Srbija bila prva nezavisna zemlja u okruženju, a istovremeno Srbija naravno ima aspiracije, pogotovo od tih nacionalističkih i najodvratnijih snaga okupljenih oko ‘Ujedinjenje ili smrt’, odnosno Crne ruke, prema Bosni da je pripoji sebi. I sad ti tu imaš Mladobosance koji su Jugosloveni i imaš Crnu ruku koji su Velikosrbi i to je kleš, istorijski sukob koji je meni užasno zanimljiv, na koji način su ti Mladobosanci zapravo iskorišćeni od jedne vrlo retrogradne ideje. Jer, ti kad pogledaš prvih dvadesetak godina 20. veka, imaš preko 40 velikih svetskih vladara koji su ubijeni u atentatu. To je tiranoubistvo i to ne može da se gleda iz današnje pozicije. A oni koji optužuju Gavrila Principa kao teroristu, moraju da shvate istorijski konstekst; da je u istorijskom kontekstu tog doba tiranoubistvo bilo sredstvo borbe za oslobođenje. Oni zaista jesu bili okupirana teritorija i on ima pravo da izrazi svoj bunt i radikalnom metodom, bacanjem bombe, odnosno metkom u onoga koji za njega predstavlja tiranina, odnosno okupatora. S druge strane, ono što je najlepše u Mladobosancima, pogotovo atentatorima, istovremeno znajući da su ideološki, filozofski, na pravom putu, oni imaju jednu strašnu moralnu muku od samog čina ubistva i nasilja. To se sve ovde briše i zaboravlja, ovde se danas, sto godina posle atentata, glorifikuje čin nasilja. Nisam istoričarka, niti sam napisala istorijsku dramu, mene su ti ljudi zanimali kao ljudi i zanimalo me je da vidim iz kakvog miljea potiču neki ljudi kao što su Čabrinović ili kao što je Grabež ili pre svega kao što je Gavrilo Princip ili Danilo Ilić, i kakve unutrašnje sukobe oni imaju u odnosu na svoje političke ideje, kako se razvijaju te političke ideje koje ja potpuno delim.

Da sam živela 1914. ja bih bila s njima i vodila bih istu vrstu polemika koje su oni vodili sa Andrićem; kada Andrić dođe i kaže ‘neka je na čast svim tim Žerajićima’, misli na takođe jednog čuvenog atentantora koji nije uspeo u pokušaju nego se sam ubio – on se ubio, nije mogao da puca – ‘na čast svima njima, ali ja nisam taj, ja ne mogu da pucam, ali ja vaše ideje podržavam’. To su ljudi koji su imali oslobodilačke, emancipatorske ideje a koji su strašno stradali u jednom procesu koji je opet, kako da kažem, legalistički proces. Gavrilo Princip nije osuđen na smrt jer je bio mesec dana mlađi od punoletstva i to je ipak neverovatno, da ti sad odeš, ubiješ nečijeg prestolonaslednika, a onda ti ta država kaže ‘pa, dobro, iako imaš grešku u krštenici’ – po jednoj verziji njegove krštenice on je bio punoletan, a po drugoj je bio maloletan. Oni su izvršili veštačenje krštenice, hej, 1914. godine, i prihvatili činjenicu da je maloletan i nisu ga osudili na smrt nego na 20 godina robije, što se na kraju ispostavilo kao gore pa je Princip polako, lagano umirao u jednoj groznoj muci, a njegova najgora muka je bila što je bio sam, što nije imao s kim da razgovara, što nije mogao da čita i da piše. I onda počinje rehabilitacija Mlade Bosne i Gavrila Principa, a pre svega Apisa, od strane Rankovića, odnosno nastavka Crne ruke – od onog najgoreg što postoji kod nas od 1903, od ubistva Obrenovića, pa do dan danas, do ovoga što je sada ambasador u Kijevu, to je jedna ista tajna organizacija sa jednim istim ustavom, sa jednim istim svetonazorom. To su surove ubice udružene u tajnu organizaciju, tajno udruženje u koje se ulazi, a iz njega se ne izlazi, izlazi se samo smrću; koje ima interese zapisane u svom ustavu, iznad svih interesa države, pojedinca, morala, pa čak i te religije, a čiji su nosioci šefovi tajnih policija od Apisa do dan danas. I to je nemoguće prenebregnuti.

Apis je pre svega bio velika kukavica, preležao je Balkanske ratove a da nisu znali šta mu je. Znaš, kad čitaš pismo njegove sestre koja ga hvali, ona objašnjava kako je mali Dragutin bio divan, ali je bio bolešljiv kao dete, i kako krene rat on padne u krevet. Kako se potpiše mir tako se on pridigne iz kreveta, pa kako dva meseca kasnije kreće drugi rat on mora tad u banju, pa onda Drugi balkanski rat preleži u banji. Pa se pridigne čim se završi i taj rat, i onda postane šef tajne policije.

Stvarno izgleda kao filmski scenario kad pogledaš kako se Mladobosanci odlučuju na ubistvo Franca Ferdinanda. Oni sede po Beogradu, žive tako po nekim stanovima, pa onda ide Čabrinović, uđe u kafanu, u taj ‘Zlatni venac’ ili kako se već zove, ima Gi de Mopasana u džepu. Onda ga gledaju ove komite koji su svi crnorukaši, pa kažu ‘šta, bre, ti to čitaš, evo tebi junačke narodne pesme, evo tebi Ustav Ujedinjenja ili smrt, pa to da čitaš, baci to tamo’. A ovi čitaju Zolu, Tolstoja, Dostojevskog, oni su svi sebi punili glavu Dostojevskim jer je to pitanje da li ti imaš pravo da ubiješ, moralno pitanje iznad svake religije, iznad svake političke dogme. Oni su iskreno ljudi zapitani nad novim savremenim moralom. I sad, ti ljudi sede tako, ti klinci, znaju da nešto moraju da urade jer žele da nešto urade, imaju jednu vrlo čistu ideju i onda stigne anoniman dopis, isečak iz novina, na kojem je slika Franje Ferdinanda, gostovaće u Sarajevu 28. juna i pored piše ćirilicom štampanim slovima, kaligrafski da se ne prepozna rukopis ‘zdravo’, i ništa drugo. I, sad, gleda ovaj Čabrinović koji je tipografski slovoslagač, anarhista, socijalista, veruje u pravo žene, čita on to, šta ovo znači, čoveče, šta ovo znači. Pa onda pokaže Principu, Princip kaže ‘vidiš ti, on je okupator’. Pa onda ne znaju šta da rade s tim, pa pokažu ovom jednom crnorukcu u kafani što sedi pored, koji se slučajno baš zatekao tu, pa kaže ‘šta ti misliš o ovome’.

Citiram ti dokumenta koja su zanimljiva kao film. Pa onda ovaj gleda i kaže ‘bilo bi dobro kad bi bilo ljudi’, a ovi kažu ‘pa, ima ljudi, pa evo, mi, kako misliš je l’ ima ljudi, mi samo nemamo sredstava’. Kaže, ‘za sredstva ćemo lako’. Mladobosanci do dana suđenja nisu do kraja razumeli da je njima Crna ruka u ruke dala ne samo pištolje i bombe, nego i cijanid koji nije radio. Crna ruka je njih žrtvovala, da ih napravi martirima; svi su dobili po paketić cijanida da progutaju nakon pucanja. Progutali su i Čabrinović, nakon što je bacio bombu, i Gavrilo Princip nakon što je pucao i ubio dvoje ljudi i pokušao da ubije trećeg. Ni jedan ni drugi nije umro, dobili su proliv, to im je dala Crna ruka, a oni do dana samog skomatavanja i vođenja na suđenje nisu toga svesni, jer oni idu za svojom idejom. Oni bi verovatno išli za tom idejom i sami, ali možda ne bi na taj način i možda bi razmislili o glavnoj temi koja je mučila Mladobosance, a to je kakva će odmazda biti prema Srbima, jer je većina tih atentatora bila srpskog porekla, iako su se izjašnjavali kao Jugosloveni. Jedan je bio musliman koji se izjašnjavao kao Srbin, što je tipična balkanska komplikacija. Insistiram na toj priči ne zbog toga što sad samo mene to okupira, mada i zbog toga, nego zato što mi danas ništa od svega toga iz te polemike niti osećamo, niti vidimo. Do rehabilitacije pre svega Apisa dolazi ’53. godine kada ponovo počinje solunski proces, odnosno revizija solunskog procesa do koje je došlo tako što je Aleksandru Rankoviću, tadašnjem Apisu pedesetih godina, šefu tajne policije, stigao anonimni dopis i rekao ‘zdravo’, pa vidi šta je stvarno bilo, Apis je nepravedno pogubljen. Što i jeste, jer za to za šta je suđen nije bio kriv – ali on je zapravo suđen zbog toga što je radio o glavi, što je bio jači od svake države, što je spremao atentate na sve i što je već jednog kralja ubio. U krajnjem slučaju, i da je istina to da su Srbi obećali Austrijancima da će se obračunati sa idejnim tvorcem atentata u Sarajevu pre nego što potpišu mirovni sporazum. To i sam Apis u svojim zapisima govori, jer on je priznao, a onda je to pokušavao da povuče, jer je mislio da će tako lakše da se izvuče. On je pred svojim grobom iskopanim pre nego što su ga streljali rekao ‘ruke onog mrtvaca iz Sarajeva me ovde stežu’. Znači, on je odlično znao koje je njegovo učešće u sarajevskom atentatu, on je lično imao, i to postoji u arhivama, priznanice ruskog konzula kojima su plaćane puške, pištolji, da bi se prebacili za Bosnu. Znači, to je jedan komplot u naoružavanju nekih idealista koji bi verovatno u tom smeru i išli, ali činjenica je da u tome postoji uloga srpske tajne policije. Ne srpske države, jer on je bio i protiv države, nego uloga srpske tajne policije u sarajevskom atentatu apsolutno postoji.

Na sahranu tog drugog crnorukca Rankovića u Beogradu došlo je sto hiljada ljudi. Takvi su ovde najpoštovaniji. Ranković je u stvari ponovio solunski proces i rehabilitovao Apisa, i Tito je zapravo rehabilitovao celu Mladu Bosnu, pa je ’53. postavio onu ploču. Na neki način veličaju Mladu Bosnu u onom ideološkom smislu, što oni i jesu bili, jer oni jesu Ur-Jugoslavija, njihovi napori su bili socijalistički, pa i komunistički napori, jer oni su bili za jednakost ekonomskih sredstava. Gaćinović je bio prijatelj Trockog, oni su bili i marksisti itd. Tako da nema nikakve veze sa srpskim nacionalizmom, ni najmanje. I sad ti imaš ceo taj period, a onda počinje u Sarajevu devedesetih godina, novi rat se sprema i ti sad imaš osnivanje SDS-a na kome govore svi, od Matije Bećkovića do Radovana Karadžića i onda Matija Bećković ima besedu o Gavrilu Principu kao velikom Srbinu, veliki Srbin što je Švabu ubio. I oni počinju da veličaju Principa kao Srbina – jer je on rođen kao Srbin – i čin ubistva, znači, ne ideju, ne u kontekstu vremena u kome su tiranoubistva bila uobičajena, nego čin, kao da je to čin krvoloka, ali on je ubio i on je naš. Naravno, onog momenta kada je počela opsada Sarajeva tog momenta su izvalili sve, znači, odmah su skinuli ploču. Podrazumevali da je Princip Srbin, znači prihvatili tu retoriku SDS-a i potpuno unizili sve ono što je pozitivno postojalo u bivšoj Jugoslaviji i što je taj čovek na neki način začeo. Najpotresnije mi je u celoj toj priči, postojao je muzej Gavrila Principa koji je jedna kuća gde je bila kao haljina njegove mame, njegova pisma, kosti, a kustos bio je neki Bajro Gec. Znači, Jevrejin musliman. I već na početku opsade Sarajeva uletele su bande da spale kuću i da unište svaki trag koji je postojao od Mlade Bosne. On je od tog trenutka pa do kraja opsade Sarajeva, taj Bajro Gec, spavao u muzeju Mlade Bosne, svojim telom odbranio i sačuvao sve artefakte koji postoje i koji se i dan danas čuvaju u arhivu Sarajeva. Znači, neki čovek, nije Srbin, sarajevski Jugosloven, leži tu i ne da i rekli bi, pa, čekaj, ti si u opsednutom Sarajevu, pa na nas puca ovaj tvoj Radovan Karadžić što je slavio Gavrila Principa, a ovaj kaže – ne, Gavrilo Princip nije njegov nego je moj i ne dam. Svojim telom je to odbranio.

I sada dođe Ivica Dačić i kaže ‘pa neće valjda Francu Ferdinandu da podižu spomenik u Sarajevu, ko je još čuo da jedna zemlja diže okupatoru spomenik’. Prvo, on i dalje ne razume da Sarajevo nije Srbija. Drugo, on jeste bio predstavnik okupacione sile ali je ovaj bio terorista; obojica su žrtve. Imena i Ferdinanda i Gavrila Principa moraju biti obeležena, da ostanu urezana u istoriji celog ovog podneblja. Da ti vidiš kako nasilje rađa nasilje, kako se dovedeš u situaciju da ti je nasilje jedini izlaz znajući da će da rodi novo nasilje, to je tema koja treba da se otvori ovde. A ne da se otvara tema ćirilice. Bojim se samo da će to biti još jedan od razloga za nacionalno pirovanje, ne znam kako to drukčije da nazovem, meni su to nacionalne orgije. I to baš na taj dan, Vidovdan, koji je za mene praznik atentata, ne samo zbog ovoga, nego zbog toga što je za vreme kosovskog boja Obilić izvršio atentat. Bitka je bila gotova, on se ušunjao u šator i na pobednika izvršio atentat. Prema tome, to je način borbe bio tada, to je prvi atentat, drugi atentat je ovaj. Čak možemo reći i da je izručivanje Miloševića na neki način bio atentat, jer ti drugačije nisi mogao njega da smakneš. To je na neki način simbolički atentat. Da ne pričam o Vidovdanu na početku Miloševićeve vladavine, to je atentat bez mrtvih, s tim što je bilo mrtvih na odloženo. To je trenutak kada znaš da će sledećih deset godina biti toliko mrtvih, taj trenutak, Vidovdan ’89. kad on stiže na vlast onako pozdravljan, na onaj način, to je metak koji je krenuo i koji će ići, lutati, rikošetirati po celoj Bosni, Hrvatskoj i završiti na Kosovu i u bombama na Srbiju. To je takođe jedna vrsta atentata, on je takođe atentatom, jednom vrstom duhovnog genocida stupio na vlast. Mislim da je to jedan strašno važan trenutak u kome treba da se zamislimo, da se na Vidovdan ukine svaka vrsta svetkovina, i prosto je besramno dozvoliti udovici ratnog zločinca da održi bilo kakav koncert tog dana. Na taj dan treba da se zamislimo.

Inače, Gavrilo Princip je dobio kaznu od 20 godina prisilnog rada, s tim što je pisalo da u tih 20 godina svakog 28. juna mora biti u samici bez kreveta, bez i ono malo hrane i vode što su mu davali u austrijskom zatvoru, u potpunom mraku, da razmišlja o svom gestu. On je preživeo samo nekoliko tih datuma, jer je umro pred sam kraj Prvog svetskog rata. Po svemu što čitaš, vidiš da je njega najviše boleo taj trenutak, jer on živi sa tom svojom pričom, ta ruka mu je otpala, čoveče, pa šta ćeš veću simboliku, njemu je ruka kojom je pucao otpala. Čini mi se da u svetlu razgovora o tim protestima, o aktivizmu, decu treba da učimo šta je zapravo istorijski fakat, ko su zaista ti ljudi i šta znači verovati i poginuti za ideju, šta znači biti žrtva sopstvenog postupka i ko su ljudi koji su dan danas u pozadini. Pogledaj pisma Koštunice Aci Tomiću u zatvoru i pisma koja je Apis primao u zatvoru dok je molio za pomilovanje – on je cvileo do kraja svog života, on je pred grobom govorio ‘čekaj, da popušim još jednu cigaru, pa čekaj, odavde mi se ne vidi more, čekaj, nemoj sad da me ubiješ‘. Čovek koji je izmislio ustav Crne ruke u kome piše ‘iz organizacije se izlazi samo smrću‘, i koji je govorio da za najmanju izdaju sledi smrtna kazna, a za smrtnu kaznu je jedino važno da bude efikasna, dok način, okolne žrtve, bol koji nanosiš, to je apsolutno nebitno za sve nas. Taj čovek, rodonačelnik atentata, u kom su kraljicu Dragu ubili tako što su joj zabili mač odozdole do grla – taj je cvileo ‘nemoj, molim te, kako ću sad da pušim, moram da popušim još jednu cigaru, nemoj sad da me ubiješ, molim te‘.

Do dan danas ti vidiš tajnu policiju koja se provlači, Crna ruka je i danas živa; tačno mogu da zamislim kako se sedi u Koštuničinom kabinetu 12. marta 2003, sede oni tako, puše tu nepopušenu Apisovu cigaru, čekaju da im se javi. Oni su svi tu, nismo mi, svi imaju alibi, Apis je imao alibi. I kada govore danas kraj je nacionalizma i kao, nastupa kraj tog nacionalističkog narativa, ja samo vidim jedan strašan revival, i zanemarivanje užasno važnih tema. Zlo koje se kotrlja ovim Balkanom mora da se osmotri na jedan pametan, inteligentan, otvoren način, da cela godina bude posvećena tome, a ne Konstantinu – šta smo mi, ko smo mi, zašto je Jugoslavija bila, u krajnjem slučaju, važna i jedina moguća da ovde koliko toliko zadrži to bure baruta.

Svetlana Lukić: Bio je ovo još jedan Peščanik, slušali ste Ivana Medenicu i Biljanu Srbljanović. Do sledećeg petka vas pozdravljaju Svetlana Vuković i Svetlana Lukić, doviđenja.

 
Radio emisija, 21.06.2013.

Peščanik.net, 23.06.2013.

TEMA – PRVI SVETSKI RAT