Devet meseci pošto su završeni izbori, političari su uspeli da se dogovore i Belgija je dobila vladu.
Devet meseci pošto je vlada izabrana, političari su se dogovorili da je obore i tako je Srbija ostala bez vlade.
Vremenski period (devet meseci) nije jedina sličnost između Belgije i Srbije. Tu je i politička nestabilnost izazvana nacionalnim nesuglasicama (Flamanci-Valonci, Srbi-Albanci), čiji je epilog različit u Belgiji i Srbiji.
Ali to nije jedina razlika. I ostale su takođe – drastične. Kao ilustraciju, dovoljno je navesti samo još jednu – godina bez vlade, 2007, za Belgiju nije bila izgubljena godina, a ni sada, kada je dobila vladu, niko ne pomišlja da će 2008. biti izgubljena. Naprotiv, Belgija i njena ekonomija stoje veoma dobro unutar Evropske unije. Za Srbiju, iako je posle kilavih pregovora ipak dobila vladu, svi se (ekonomisti, političari i poslovni ljudi) slažu da je 2007. bila izgubljena godina, a skoro da su svi saglasni (osim ponekog političara) da će, ako i kad dobije novu vladu, 2008. za Srbiju i njenu ekonomiju biti još jedna izgubljena godina.
Dakle, ne bi se moglo reći da je samo politička nestabilnost ugrozila ekonomiju i ekonomske perspektive Srbije. Ili, drugačije rečeno, Belgiju su ekonomske krize u vreme političke nestabilnosti spasile – demokratija (institucije) i Evropska unija (integracije).
Visoka politička nestabilnost, nizak demokratski kapacitet (uništene institucije) i neizvesna evropska perspektiva (bekstvo od integracija) stvorili su krajem prošle i početkom 2008. godine eksplozivnu smešu koja je u paramparčad razbila obećanja vlade o ekonomskom boljitku.
Prva posledica je rast inflacije. Srbija je prošlu godinu završila sa duplo većom inflacijom od planirane (najveća u Evropi), a za samo dva meseca ove godine, inflacija je duplirana u odnosu na plan za celu godinu. Koliko je problem veliki najbolje je opisao jedini trezveni državni činovnik u Srbiji – guverner Narodne banke, Radovan Jelašić, koji je upozorio da će tek u četvrtom kvartalu 2008. godine moći da zaleči inflacione rane iz prva dva meseca, pod uslovom da vlada više ne napravi ni jednu glupost. Ali avaj, samo nekoliko dana kasnije vlada je pala i Srbija je ušla u novi izborni ciklus sa potpuno neizvesnim rezultatom.
Na sve to, Narodna banka Srbije odgovorila je drakonskim povećanjem referentne kamatne stope sa 11,5 na 14,5 odsto. Bilo je to treće ovogodišnje povećanje bazne kamatne stope centralne banke, u njenom očajničkom pokušaju da zadrži inflaciju u projektovanim okvirima.
Za stručnjake CEVES-a, Duška Vasiljevića i Jasnu Dimitrijević, sredinom marta sve su opcije bile otvorene: „Ostaje da se vidi da li će najnoviji potez NBS dati željene rezultate ili će biti neophodno dalje dizanje referentne stope kako bi se izazvalo neophodno jačanje dinara i poništili pritisci kako sa strane ponude (cene hrane i nafte) tako i sa strane tražnje (fiskalna ekspanzija i bankarski krediti)… Inflatornim pritiscima doprinosi i veliki rast državne potrošnje krajem prošle godine, ali i eventualni novi rast državne potrošnje pred izbore u maju“.
Druga posledica je poskupljenje kredita. Restriktivna monetarna politika Centralne banke u sadejstvu sa veoma primetnim slabljenjem dinara u odnosu na evro, neminovno su se odrazili na poskupljenje bankarskih kredita i za građane i za preduzeća. Cilj NBS je da ohladi potrošnju i zato skuplji krediti treba da odvrate građane od uzimanja novih zajmova u bankama, a preduzeća će skuplje kredite ugraditi u troškove proizvodnje, što će na kraju dovesti do novih poskupljenja. Narodna banka i guverner Jelašić jedino nemaju rešenja za to šta da rade sa rasipničkom državom, pa se zadovoljavaju samo apelima „o potrebi restriktivne fiskalne politike“.
Treća posledica je pad Beogradske berze. Otkako je prošle godine na tri dana (voljom premijera Koštunice) za predsednika parlamenta izabran radikal Tomislav Nikolić, Beogradska berza ne može da se oporavi, a početkom marta vrednosti njenih indeksa beležile su istorijske padove. Osam investicionih fondova izgubilo je za dva i po meseca 609 miliona dinara – vrednost njihove imovine opala je na 3,427 milijardi 17. marta, sa 4,036 milijarde dinara, kolika je bila zadnjeg dana 2007. godine.
Kraj februara i najveći deo marta u medijima se pojavljivalo gotovo unisono mišljenje brokera i portfolio menadžera onoj oceni koju je 10. marta dao Nikola Ćirković, broker kuće PS Broker: „Uticaj politike na srpsko finansijsko tržište veoma je snažan i investitori se mahom rukovode kretanjima u društveno-političkom okruženju, umesto finansijskim i ekonomskim pokazateljima preduzeća i privrede u celini. Ukoliko to bude slučaj i u narednom periodu, a nema razloga da se odnos investitora drastično promeni, naredna dva meseca do izbora biće veoma teška za Beogradsku berzu. Velika politička neizvesnost oko rezultata budućih izbora i rasporeda snaga političkih partija donosi novi rizik koji investitori moraju da ukalkulišu u svoje investitione odluke. Kako, vrlo verovatno, do samih izbora neće biti izvesno koja će opcija prevladati i kojim će putem Srbija ići, gotovo je sigurno da će se i investitori uzdržavati od bilo kakvih odluka, sve do formiranja novog parlamenta i nove vlade“.
A portfolio menadžer investicionog fonda Fima proaktiv, Vladimir Pavlović, prognozira da „ukoliko na izborima pobedi opcija za sporije evropske integracije, indeksi će verovatno stagnirati i držati se na nivou na kojem su sada“.
Četvrta posledica je uzdržanost svih, a naročito stranih, investitora. Odlazeći premijer Vojislav Koštunica, koji je mnogo doprineo stvaranju atmosfere nasilja (podstičući ga) i nesigurnosti (uništavajući institucije), pokušao je 19. marta (u okviru svoje predizborne kampanje) da predsednika Saveta stranih investitora ubedi „da predstojeći parlamentrani izbori ne mogu ni na jedan način da umanje priliv stranih investicija u Srbiju i pozvao strane investitore da još više ulažu u Srbiju, jer se pokazalo da je Srbija najbolje mesto za investiranje u regionu i da je donošenjem novog Ustava i usvajanjem velikog broja sistemskih zakona zagarantovana puna pravna sigurnost za sve investitore“.
Ali za ubeđivanje je već bilo kasno, kao što je premijer kasnio i u mnogim drugim potezama. Kap koja je prelila čašu straha investitora bila je beogradska Kristalna noć u kojoj su (pored diplomatskih predstavništava) huligani zapalili i opljačkali veliki broj privatnih prodavnica, porazbijali nekoliko banaka i restorana. Poslovni krugovi veoma su precizno registrovali da je premijer Koštunica imao razumevanje za „mlade, gnevne Srbe“ koji su razbili Beograd i uništili i opljačkali imovinu stranih investitora, kao i da nije našao za potrebno da reaguje kada je pre toga u novobeogradskom hipermarketu Merkatora eksplodirala bomba.
Ako je zaista želeo da ubedi strane investitore da je Srbija „najbolje mesto za investiranje i da je u njoj zagarantovana puna sigurnost“, onda je premijer morao da poseti Merkator u Novom Beogradu, usput nešto pazari i tako pošalje najjači signal investitorima da im garantuje sigurnost. Umesto toga, svakog drugog-trećeg dana stižu nove dojave o postavljanju novih bombi u taj, ali i u objekte Merkatora u Čačku i Novom Sadu i samo je pitanje kada će se dogoditi da neka od tih dojava ne bude lažna.
Uostalom, to je bez diplomatskog uvijanja stavio do znanja (19. marta) ambasador SAD u Beogradu, Kameron Manter, koji je upozorio da neodgovorne izjave srpskih političara kojima se opravdava nasilje ili daje pravo na nasilje mogu usporiti priliv stranih investicija u Srbiju: “Neodgovorna retorika nekih javnih ličnosti može samo usporiti priliv stranih investicija, a to će najviše osetiti građani i tržište”.
Premijer i njegovi partijski saborci (ministri Predrag Bubalo i Aleksandar Popović) pokušavali su, posle pada vlade, da minimalizuju razmere straha investitora tvrdnjama da je sve to propaganda i da su priče o odustajanju ulagača u Srbiji plasirali defetistički nastrojeni politički protivnici. Ali ako su vicepremijer Božidar Đelić, ministar ekonomije Mlađan Dinkić, gradonačelnici Inđije i Jagodine, Goran Ješić i Dragan Marković (koji svi navode primere odustajanja stranih kompanija da investiraju u Srbiju), mogu smatrati političkim oponentima premijera, onda to svakako nije predsednik Američke privredne komore u Srbiji, Dejan Cvetković, koji je izjavio da su „tri velike američke kompanije, koje su bile blizu ulaska na tržište Srbije, odustale od ulaganja, jer čekaju razvoj situacije“.
Uostalom, to ne moraju da kažu ni stranci, ni političari. Čačanska udruženja privrednika “Unija Čačak 2000” i Opšte udruženje preduzetnika (koja okupljaju 180 malih i srednjih preduzeća i 4.000 preduzetničkih radnji) uputili su 7. marta otvoreno pismo predsedniku Srbije Borisu Tadiću i premijeru Vojislavu Koštunici, u kojem od njih traže da “ne guraju državu u izolaciju i svađu sa zemljama važnim za rad i poslovanje privrednika“.
Nastavljanje atmosfere nasilja i nesigurnosti odbija kapital da dođe „da se oplodi“ u Srbiji i nikakva predizborna (usput, potpuno neubedljiva) retorika premijera ne može da promeni tu sliku. Pogotovo što iza nje stoji Vojislav Koštunica, odlazeći premijer, kome ni jedna od ozbiljnih političkih opcija ne namerava da ponovo ponudi to mesto.
Šta (osim, naravno, boga) može spasiti Srbiju od dublje ekonomske krize?
Pa isto ono što je spasilo Belgiju – demokratija (institucije) i Evropska unija (integracije).
Peščanik.net, 20.03.2008.
