Ekonomija za klince i klinceze

Mnogo puta sam se susreo sa situacijom u kojoj se ekonomistima dizala kosa na glavi kada neko ko se bavi humanističkim disiplinama govori o ekonomiji. Ni ja se sa ekonomijom najbolje ne snalazim, ali ću pokušati da dam svoj komentar u vezi sa ocenom koliko nam je godina/decenija potrebno da se iz blata devedesetih izvučemo.¹ Prvo da počnem od komentara da se ekonomistima ideja da oni koji se bave humanističkim naukama daju svoje mišljenje o ekonomiji ne sviđa prvenstveno zato što razbijaju iluziju o racionalnim osnovama ekonomije. Ekonomski sistem ima svoje temelje i u imaginaciji i duboko je zavistan od simboličkih struktura, pa i iracionalnih kategorija kao što su poverenje, uverenje, zablude, verovanja i slično. 

Ekonomski output, sveden na jednu kvantitativnu kategoriju (bruto društveni proizvod) ne mogu uzeti kao jedinu meru ekonomskog uspeha jednostavno zato što statistika i brojevi mogu sakriti mnogo toga. Na drugom mestu, ne smatram ga za jedinu meru jer nam BDP (pa ni BDP po glavi stanovnika) takođe ne govori ništa o preraspodeli društvenog bogatstva unutar jednog društva. Smatram da je mera koju uvek moramo konsultovati mogućnost emancipacije.² Propustivši da ovo uzme u obzir, rasprava između Dejana Ilića i Vladimira Gligorova je možda zaboravila jedan ključni problem. Ukoliko emancipatorske potencijale jednog konkretnog društva i konkretnog načina napredovanja uzmemo kao kriterijum, moglo bi se ispostaviti da je Jugoslavija nakon Drugog svetskog rata imala “kvalitetniji” i pravedniji porast BDP-a od nekih društava sa kojim bismo je mogli porediti. Ona je omogućavala emancipaciju ogromnog procenta stanovništva, omogućavala je socijalnu, klasnu i prostornu pokretljivost koja ranije na ovim prostorima nije viđena, a svi znamo i na svojoj koži osećamo da je ta pokretljivost nakon raspada Jugoslavije ponovo veoma mala.

U tom smislu Srbija bi danas, čak i ovakva kakva je, čak bez povećanja magičnog broja, mogla biti daleko bolje i kvalitetnije društvo, ukoliko bi se društveno bogatstvo pravednije rasporedilo. A ono što će moći da “upropasti” čak i veliko povećanje tog ekonomskog output-a je mogućnost savremene države da to bogatstvo nepravedno preraspodeli. Ne zaboravimo, povećanje BDP nužno ne znači i povećanje standarda svakog pojedinca. Ukratko, nije sve u povećanju tog statističkog pomagala, posebno kada se setimo da se BDP može uzeti kao zamena za celinu, pa se može fetišizovati i postati sam sebi cilj, čime bi se zanemarila unutrašnja stvarnost jednog društva.

Moje mišljenje je da se Jugoslavija nakon Drugog svetskog rata razvila na talasu na kojem su se, neka me G. Gligorov ispravi ako grešim, razvile i ostale evropske ekonomije. Ogromni populacioni jaz uslovio je brz razvoj i populacioni bum, koji su dalje omogućili razvoj ekonomije. Preovlađujuća socijaldemokratska orijentacija i, možda i daleko više, antifašizam kao ideološka osnova, obezbedili su relativno ravnopravnu raspodelu i suštinski emancipatorske političke projekte i tendencije. I možda je upravo živo sećanje na užase Drugog svetskog rata uslovilo društva koja su, koliko toliko, iznutra bila solidarna i ravnopravna.

Po mom mišljenju, nešto slično se dešavalo i u zemljama realnog socijalizma: šezdesetih godina one su bile tehnički i tehnološki napredne, a ekonomski donekle i uspešne. Čak su neke pokazivale tendencije ka političkoj liberalizaciji. Preko Atlantika takođe: ako se izuzmu mrlje kao što je „lov na crvene veštice“, i Sjedinjene Države su na unutrašnjem nivou imale relativno ravnopravno raspoređeno bogatstvo. Kriza je došla kada se izgradio sistem privilegovanih političkih, intelektualnih i drugih struktura, to jest kada je materijalna proizvodnja pokazala svoje naličje. Možda rizikujem da lupim strašnu glupost, ali nije li moguće da su zemlje istočnog bloka propale ne zbog krize socijalizma, već zbog krize unutrašnjeg, državnog kapitalizma? Sistem materijalne proizvodnje je funkcionisao dok se nije (samo)izgradila kritična masa privilegovanih (oličenih u onim dosadnim partijskim funkcionerima) koje više nije mogla da bude servisirana i kriza je bila neminovna. Propast Istoka i krah Sovjetskog bloka omogućili su talas koji je produžio evropsko ekonomsko blagostanje, prvenstveno zbog mogućnosti iskorišćavanja jeftine radne snage Istočne Evrope i Azije. Ali i na “zapadu” se vremenom izgradila kritična masa privilegovanih (ovog puta oličenih u političkim³ i privilegovanim poslovnim strukturama⁴) koja se sve teže može servisirati. I neminovno je kriza stigla i u Evropsku uniju koja se pokušava spasiti prelivanjem krize sa moćnog centra na ranjivu periferiju: Grčku, Portugal, Italiju itd.

Razlika koja postoji između Jugoslavije nakon Drugog svetskog rata i Srbije danas je u iskustvu tog rata; to je ono što i Evropi, po svemu sudeći, fali. Deo savremenog političkog projekta ublažavanja i normalizacije ratova devedesetih i odbijanje suočavanja sa tim delom naše prošlosti možda je upravo tako vitalno zbog potrebe da se onemogući društvo koje bi imalo emancipatorski potencijal.

Emancipacija, naime, ide direktno protiv radikalno socijalno i klasno raslojenih društava, a emancipacija i bogaćenje usko privilegovanih slojeva društva retko idu ruku pod ruku. Ukoliko želimo da uopšte pristupimo izgradnji nekog društva⁵ i ukoliko je, kao što tvrdi Gligorov, potrebno četrdeset, pedeset, šezdeset godina, moramo biti svesni da će jedna generacija izgubiti ceo svoj život u toj izgradnji: moja generacija. Dakle, od te generacije se danas zahteva da u izvesnom smislu sopstveni život žrtvuje zarad solidarnosti u društvu čije su ideološki i estetski temelji ekonomski individualizam,⁶ kompetitivnost, nepotizam, sebičnost i alavost (?) – listom vrednosti neoliberalnog kapitalizma. Ukoliko bilo ko od te generacije bude zahtevao da se ona žrtvuje,⁷ to će morati da učini u ime solidarnog i emancipatorskog društva, pa je na mojoj generaciji i da zapita: „koliko je danas solidarno podeljeno društveno bogatstvo?“

Aludiram na to da nema jednostavnih rešenja, a u previše pojednostavljena rešenja računam i “povećajmo BDP i sve će biti u redu”, jer to povećanje ima cenu: moja generacija će je plaćati. Sa druge strane, ukoliko ostanemo zagledani u ekonomski autput i time zanemarimo unutrašnju dinamiku društva, rizikujemo i ekonomiju koja će usled radikalnih socijalnih razlika biti potpuno neodrživa.  Potrebno je nešto treće. Ja ne znam šta je alternativa kapitalizmu, ali moje neznanje i bezidejnost ne smeju biti kriterijumi. Na kraju krajeva, uvek sam i tvrdio da politički projekti ne nastaju kao ideje koje se onda kolektivnim ili individualnim naporima (a nekada i silom) izgrađuju u stvarnosti, već da nastaju kao odjeci, ehoi življene društvene stvarnosti.

Peščanik.net, 29.07.2013.

RASPRAVA O NEOLIBERALIZMU

1. A možemo, naravno, i postaviti pitanje da li je u pitanju samo nasleđe devedesetih ili je u pitanju dublja istorijska formacija
2. Možda je teško ovu neuhvatljivu meru kvantifikovati, ali to nije razlog da se ona odbaci, kao što mogućnost kvantifikacije nije dovoljan razlog da se bilo koji kriterijum uzme kao jedini relevantan.
3. A zar nisu i u istočnom bloku one bile “političke”?
4. Možda čak i u privilegovanim generacijama? Ovo je tema za poseban tekst.
5. Ponekad me ovakvi momenti podsete na scenu iz kultnog filma „Žitje Brajanovo“ u kojoj članovi organizacije sede i pričaju kako bi trebalo nešto raditi a ne samo sedeti i pričati. Hoćemo li konačno početi da gradimo to neko novo društvo i kako se to, uopšte, čini?
6. Naravno uvek na fonu plemensko-čoporno-nacionalnog jedinstva/jednoumlja.
7. Podsećam: mlađe generacije su od ovog društva imale samo ratove i siromaštvo. U rekonstrukciji vlade, po svemu sudeći, nestaće i ministarstvo za mlade. Generacijski solidarno, nema šta.