U nedavnoj polemici Miloša Vasića i Ljiljane Smajlović pala je i reč džiber. “Pitam se šta će mu tuđe reči (reaguje Lj. S. na Vasićeve aluzije na sarajevsku mahalu), kada za to što on radi već postoji dobar domaći izraz džiber” (Danas, 1. mart 2012, 8).
Da, predsednica UNS je u pravu, džiber je, zaista, naš, domaći izraz. Doduše, nešto novijeg datuma i, na žalost jezičkih čistunaca, ipak turcizam. Za utehu, reči (zasad) nema u turskim rečnicima, što bi pouzdano svedočilo da je skovana (poput nekih drugih, kao čamac ili košava, na primer) na ovom prostoru. A “roditelj” joj je već odavno preuzeta reč džibra (tur. cibre) sa značenjem “komina”, “ostatak posle destilacije alkohola”.
Pirotski govor (Rečnik N. Živkovića) već odavno ima od nje svoje izvedenice: džibronja (“čovek prljav i aljkav, zamazan od džibre”) i džibrosan (“zamazan u džibru, koji zaudara na džibru, pijan”).
Međutim, tek ćemo u Rečniku savremenog beogradskog žargona (B. i N. Gerzić) dobiti ne samo džibera (valjda zbog “rodne ravnopravnosti”, i džiberku), već i džiberaj, pa džiberija(du), uz pridev džiberski. A tu je džiber (ili džibos) “prostak, primitivan čovek (vid. džukac)”, pa, shodno tome i džiberaj je “skup prostih, primitivnih, neotesanih ljudi, primitivizam, prostakluk”, ali i “loš kraj grada”. I pridev džiberski je višeznačan: “prostački, bez stila (vid. džukački)”, dalje, “podmuklo, nisko, nefer (vid. pederski)“. U Rečniku nije izostala ni sama reč džibra koja (kao i ranije) znači nekvalitetnu, lošu rakiju, loše vino (isto što i brlja). Ali, ima i značenje “prostak, primitivac (vid. džukac)“.
Najzad, kad smo već kod zamene reči, odnosno aluzija na sarajevsku “mahalu”, bila bi sasvim dovoljna jedna reč – mahaluša. Kratko, jasno i precizno.
Helsinška povelja, br. 161-162, mart-april 2012.
Peščanik.net, 06.05.2012.