Malo je ulagano u nova naftna polja i zato nafta ne može da pojeftini.
Kada ovakvo priznanje potpisuje šef ruskog energetskog giganta Gasprom, Aleksej Miler, onda je na svetskom tržištu zaista „vrag odneo šalu“. Posle ovog priznanja, ni Srbija neće moći lagodno da spava na lovorikama potpisanog sporazuma, upravo sa Gaspromom, mada je domaća javnost narkotizovana političkim uveravanjima kako za nas „nema zime“ i prestala je da se interesuje za Energetski sporazum sa Rusijom.
Namera Alekseja Milera u pisanom intervjuu agenciji Rojters uopšte nije bila da šalje bilo kakvu poruku „braći Srbima“. Njegova „poslanica“ odaslana je na isčitavanje na mnogo važnija mesta nego što je Beograd. Miler je, naime, poslao globalnu političku poruku, koja se već uveliko analizira i na Zapadu, ali i na Bliskom i Dalekom Istoku. Iz te poruke vidljiva je namera Gasproma, zapravo Rusije, da ostvari objediniteljsku ulogu u kartelu proizvođača energenata, jer zbog „malih ulaganja u naftna polja“ bilo bi najbolje da globalni energetski disbalans bude rešen tako što bi zemlje-izvoznice nafte i gasa povećale svoju saradnju“ i tako naterale zemlje-potrošače da prihvate veću ulogu zemalja proizvođača nafte i gasa.
Da bi se shvatilo gde „smo tu mi“, jer „NIS na jesen postaje ruski“ (kako reče Dmitrij Mališev, trenutni Gaspromov gubernator Srbije, za Večernje novosti od 9. jula), valjalo bi se potruditi i razumeti o čemu to govori moćni gospodin Miler.
Strateški planovi Rusije i Gasproma nisu dostupni javnosti, ali o njihovim političkim i poslovnim namerama moglo bi se suditi i na osnovu izjava i serije koordiniranih poteza koje šef Gasproma Miler i predsednik Rusije Dmitrij Medvedev povlače poslednjih meseci.
Tako je, na primer, Medvedev krajem jula sa levičarskim predsednikom Venecuele Ugom Čavezom potpisao četiri sporazuma između ruskih naftnih kompanija i državne venecuelanske energetske firme PDVSA. Rusija, druga zemlja na svetskoj listi najvećih proizvođača nafte i Venecuela, važna članica OPEK-a, saglasile su se o saradnji na svetskom energetskom tržištu, koja bi mogla da znači i stvaranje „gasnog OPEK-a“, grupacije proizvođača gasa nalik na postojeći kartel proizvođača nafte.
Tom prilikom Medvedev je rekao: “Rusija i Venecuela su dve veoma važne naftne i gasne sile i obezbeđenje energetske sigurnosti zavisi od naših konkretnih akcija“.
A desetak dana ranije, Aleksej Miler bio je gost predsednika Libije, Moamera el Gadafija, i tom prilikom izjavio da je „Gasprom ponudio da kupi sve buduće libijske izvozne isporuke nafte, gasa i tečnog prirodnog gasa po tržišnoj ceni“. Gasprom takođe planira da formira zajedničko preduzeće sa libijskom Nacionalnom naftnom korporacijom i izgradnju gasovoda do Evrope. Gasovod s Libijom bio bi odgovor Rusije i Gasproma najavljenim željama Evropske unije da gradi gasovod ispod Sredozemnog mora sa nekom od država severne Afrike (Alžir, Maroko). Unija, naime, pokušava da smanji zavisnost od ruskog gasa i pored nabavki tog energenta iz severne Afrike, planirala je da gradi gasovod Nabuko. Ukupno, gradnja tog gasovoda od Azerbejdžana do srednje Evrope, dugog 3.300 kilometara i kapaciteta 21 milijardu kubnih metara godišnje, koštaće 4,6 milijarde evra, a početak radova planiran je za 2010. godinu. Prvobitni partneri u gasovodu Nabuko su naftno-gasne kompanije u tranzitnim zemljama – austrijski OMV, mađarski MOL, turski Botas, bugarski Bulgargaz i rumunski Transgaz, kojima se nedavno pridružio i RWE.
Krajem juna 2008. godine Bugarska i Mađarska su se, u pokušaju da ubrzaju realizaciju projekta Nabuko, dogovorile da pokrenu političku akciju zahtevajući od zainteresovanih zemalja konkretniju podršku. Bugarski ministar privrede Petar Dimitrov i koordinator projekta iz Mađarske Mihalj Bajer saopštili su da ekonomski interes za Nabuko nije sporan, ali da političke teškoće rastu i moraju biti prevaziđene. Jedan od prvih zadataka u okviru akcije dveju zemalja je neophodnost da se ubede zainteresovane zemlje da obnove svoju podršku projektu i garantuju svoje učešće. Dimitrov je naveo Irak i Egipat kao potencijalne učesnike, uz Azerbejdžan i Turkmenistan koji su obećali isporuke gasa. Mađarska i Bugarska žele da ubrzaju proces pripreme međuvladinog ugovora za koji veruju da će biti potpisan do kraja 2008. godine.
Rusija doživljava gasovod Nabuko kao direktnu konkurenciju koja ugrožava njene vitalne interese. Zato je sa italijanskom Kompanijom ENI pokrenut projekat gasovoda Južni tok kojim bi se gas dopremao Austrije i Italije. Drugi važan ruski energetski projekat u jugoistočnoj Evropi je izgradnja naftovoda Burgas-Aleksandropolis, u kome Rusija poseduje 51 odsto kompanije koja će rukovoditi naftovodom, a Grčka i Bugarska poseduju po 24,5 odsto kapitala.
Dogovor Bugarske i Mađarske oko gasovoda Nabuko nije promakao Moskvi i na ruski odgovor nije trebalo dugo čekati.
Početkom jula ruski predsednik Dmitri Medvedev imao je turneju po tri bivše sovjetske azijske republike (Azerbejdžan, Turkmenistan, Kazahstan) sa jednim ciljem – da Rusija zadrži dominaciju u isporukama gasa iz centralne Azije. Medvedev je prvo posetio Turkmenistan, jer je ta zemlja najveći proizvođač i izvoznik prirodnog gasa u centralnoj Aziji, a sve isporuke idu preko Rusije. Medvedev je ubeđivao predsednika Turkmenistana Kurbangulija Berdimuhamedova da se odupre pozivima iz Evropske unije da pristane na izgradnju gasovoda koji bi zaobišli Rusiju. Moskva je, inače, 2007. godine postigla sporazum s Turkmenistanom, Kazahstanom i Uzbekistanom o rekonstrukciji gasovoda iz sovjetskog doba, ali je Berdimuhamedov pokazao interesovanje i za druge projekte.
Turkmenistan je kao najveći proizvođač gasa u centralnoj Aziji u centru energetske diplomatije pošto se Evropa i Rusija bore za kontrolu nad putevima gasa ka globalnim tržištima. Rusija ima dugoročni ugovor sa Turkmenistanom oko kupoprodaje gasa do 2028. godine i ta država prodaje godišnje oko 50 milijardi kubnih metara gasa ruskom Gaspromu. Turkmenistan je sklopio ugovor sa Moskvom o izgradnji nove mreže gasovoda preko Kaspijskog mora, kojom bi se povećala isporuka tog energenta, a da bi ostvarila svoj cilj, Rusija je pristala da od 2009. godine poveća nabavnu cenu koju plaća za turkmenistanski gas do međunarodnog tržišnog nivoa. “Planiramo da povećamo nabavke gasa u Turkmenistanu”, izjavio je Aleksej Miler.
Gde smo tu mi?
Energetskim sporuzumom Srbije i Rusije, koji je potpisan 25. januara 2008. godine predviđena je izgradnja gasovoda Južni tok kroz Srbiju. Nevolja je što je u tom „paketu“ Srbija prodala Gaspromu i 51 odsto kapitala Naftne industrije Srbije za bednih 400 milione evra (plus, navodnih 500 miliona evra investicija u modernizaciju te kompanije).
Svi pokušaji da se popravi kolonijalna pozicija Srbije i sačuva barem trunka energetske nezavisnosti države u tom ponižavajuće ugovoru ostali su do sada uzaludni. Tu vrstu energetskog neokolonijalizma nije uspela da izbegne ni nova Vlada u Beogradu, a sva nastojanja ministra ekonomije Dinkića slupala su se o neprobojni gard gubernatora Mališeva, koji je pre neki dan ponovio da se međunarodni ugovor kao što je Energetski sporazum ne može menjati.
„Protokol za kupovinu srpske naftne kompanije je deo energetskog međudržavnog sporazuma, pa je zato obavezujući i nepromenjiv“, izjavio je Mališev i time na najdirektniji način potvrdio da je tadašnji ministar Velimir Ilić 25. januara u Moskvi potpisao energetsku kapitulaciju Srbije.
Bila je to „pobeda“ takozvane patriotske opcije u energetici protiv Britiš Petroleuma, koji je imao jedinu pravu ponudu za NIS, odnosno jednu vrstu robnog aranžmana koji je podrazumevao podizanje rafinerija i prodaju viška naftnih derivata u regionu.
Iako iz Gasproma nesprestano stižu uveravanja da će investirati u modernizaciju rafinerija u Pančevu i Novom Sadu, pitanje je da li će se to zaista i dogoditi. Jer, treba samo pogledati „preko ograde“ i uveriti se u suprotno. Gasprom je, naime, kupio Rafineriju u Brodu, ali ga do sada uopšte nisu interesovala proizvodna postrojenja, nego je investirao novac samo u renoviranje četiri rezervoara u koje će dopremati benzin proizveden u Rusiji. Stručnjaci u Srbiji koji se dugo bave preradom i tržištem nafte nisu spremni da se klade u Gaspromova obećanja o modernizaciji pančevačke i novosadske rafinerije i tvrde da je mnogo lakše doterati Dunavom iz Rusije sav benzin za tržište Srbije, jer je to ionako samo “kap u moru” onoga što Gasprom proizvodi.
Ti stručnjaci upozoravaju, na osnovu relevatnih informacija iz Rusije, da je moguće da političkom odlukom Kremlja dođe do spajanja dve naftna giganta – Gasproma i Lukoila.
Šta bi to značilo za Srbiju? Lukoil sa benzinskim pumpama koje je pre pet godina kupio od Beopetrola i Gasprom koji je, reklo bi se, već kupio NIS, imali bi kao jedna firma u Srbiji neviđeni monopol – 700 benzinskih pumpi i faktički bi bili jedini snabdevači gorivom kompletnog tržišta. Što znači da bi OMW, Helenik Petroleum ili MOL mogli da proglase fajront. „U tom slučaju nema više ni države Srbije, niti će se ona za nešto pitati“, tvrde stručnjaci koji su dugo godina radili u NIS-u, ali žele da ostanu anonimni.
Oni smatraju da tržište Srbije, iako malo za veliki Gasprom, ipak nije za potcenjivanje sa stanovišta zarade (profita) i da će se neka vrsta bitke za to tržište nastaviti. Računice pokazuju da se u Srbiji trenutno troši 3,3 miliona tona goriva (benzin plus dizel), da postoje dve rafinerije sa mogućim kapacitetima od 4,2 miliona tona (Pančevo) i tri miliona tona (Novi Sad). Tih oko osam miliona proizvedenih tona benzina i dizela bi u dogledno vreme, uz rast životnog standarda građana, moglo biti potrošeno na srpskom tržištu, što je i evropski standard (milion tona na milion stanovnika).
Oko te razlike od pet miliona tona vodila se bitka u Srbiji, koja se završila kapitulacijom u Moskvi 25. januara 2008. godine.
Peščanik.net, 31.07.2008.
