A man displays Turkey's national flags and flags printed with portraits of Mustafa Kemal Ataturk in Ankara

 
Trijumf Redžepa Tajipa Erdogana na prvim neposrednim izborima za predsednika Turske nije iznenađenje. Erdogan je bio turski premijer od 2003. i popularnost je stekao na talasu ekonomskog uspeha. Osim što je popularan, Erdogan je i populista koji s jedne strane državu i medije drži u snažnom stisku, dok s druge progoni svakog kritičara (uključujući i bivše saveznike, poput sveštenika Fetulaha Gulena, danas iseljenika).

Kao što je to slučaj i sa drugim populističkim liderima, recimo mađarskim premijerom Viktorom Orbanom ili pokojnim Hugom Čavezom u Venecueli, teško je uskladiti Erdoganova predizborna obećanja sa onim što zapravo radi. Takve figure svoj pohod na vlast započinju kritikom korumpiranih protivnika, optužujući ih da su pretvorili državne institucije u servis sopstvenog establišmenta koji zanemaruje interese običnih ljudi. Međutim, kada jednom dođu na vlast završe upravo tako – tretiraju državu kao vlasništvo sopstvene partije i uključuju se u lanac korupcije, ili ga bar odobravaju.

Ovo očigledno licemerje najčešće nimalo ne šteti izbornim šansama populista, kako je to upravo Erdoganov uspeh ubedljivo pokazao. Zašto?

Nasuprot uvreženom mišljenju, populizam nije definisan određenim glasačkim telom – što bi trebalo da bude niža srednja klasa – ili povlađivanjem masama uprošćenim političkim parolama, kako to liberalni komentatori često tvrde. Naprotiv, populizam je jedna do krajnosti moralizatorska ideja politike, a populisti su političari koji tvrde da oni – i samo oni – istinski predstavljaju narod, svodeći tako sve političke rivale na ulogu podlih pretendenata.

Iza ove tvrdnje stoji pretpostavka da narod ima zajedničku volju koja je izvorno usmerena na opšte dobro, a da tu volju može prepoznati i primeniti samo autentični narodni vođa – poput Erdogana, čija je izborna kampanja vođena pod geslom „Narodna volja, narodna moć“. Populisti, prema tome, nisu samo antielitisti; nužno su i antipluralisti a samim tim i antiliberali. Njihova politika uvek polarizuje, deli građanstvo na čist, moralan narod i nemoralne ostale – koje Erdogan jednostavno naziva „izdajnicima“.

Za populističkog političara ne postoji legitimna opozicija. Ko god je protiv vođe, automatski je i protiv naroda. Prema toj logici, ko god je protiv naroda ne može stvarno biti njegov deo.

Na taj način se može razumeti i Erdoganova optužba da demonstranti iz Gezi parka koji su se prošlog leta pobunili protiv planova njegove vlade da izgradi šoping centar, uopšte nisu pravi Turci. To objašnjava i njegovu zaprepašćujuću izjavu početkom ove godine, kada je prihvatio nominaciju Partije pravde i razvoja da bude njen predsednički kandidat: „Mi smo narod. Ko ste vi?“

Često se kaže da populisti ne umeju da vladaju ili da će, čim preuzmu vlast, postati jasno koliko su nesposobni. Smatra se da su populističke stranke u suštini partije protesta – a protest ne može da vlada, jer je nemoguće protestovati protiv samog sebe.

Stvari ipak nisu tako jednostavne. Populisti uobičajeno preuzimaju upravo onaj stil vladanja koji su kritikovali za vreme prethodnog političkog establišmenta. Grabe svu moć koju mogu, remete razdvojenost grana vlasti, sve državne službe popunjavaju poslušnim kadrovima dok beneficijama nagrađuju svoje pristalice (i samo svoje pristalice) u zamenu za lojalnost – što politički teoretičari nazivaju „masovnim klijentelizmom“. Austrijski arhi-populista Jerg Hajder, na primer, doslovce je „svom narodu“ na ulici delio novčanice od 100 evra.

Naravno, kad osvoje vlast sve stranke gledaju prvo da se pobrinu za svoje glasačko telo. Populistima je međutim svojstveno da to rade otvoreno i čiste savesti. Na kraju krajeva, pošto su samo njihovi birači pravi „narod“, svi ostali su nedostojni.

Populističke partije revnosno kolonizuju državu. Ako samo jedna stranka istinski predstavlja narod, zašto država ne bi postala instrument tog naroda? Pa ako se populisti nađu u prilici da pišu novi ustav, zašto i da ne otežaju život političkim protivnicima kada su oni, po definiciji, neprijatelji naroda (često označeni i kao strani špijuni)?

To objašnjava zašto klijentelizam i korupcija populističkih vlada ne urušava podršku glasača njihovim liderima. Smatra se da su takve prakse u službi moralnih „nas“, a na štetu nemoralnih ili tuđih „njih“.

Liberalno uverenje da će za diskreditaciju populista biti dovoljno samo razotkriti koliko su korumpirani, jalova je nada. Nužno je pokazati i da većini građana klijentelizam ne donosi nikakvu korist, već naprotiv, da će nedostatak demokratske odgovornosti, nefunkcionalna birokratija i erozija vladavine zakona na duže staze naneti štetu čitavom narodu.

 
Project Syndicate, 11.08.2014.

Prevela Milica Jovanović

Peščanik.net, 12.08.2014.

TEMA – POPULIZAM