EU, demokratija i Rusija

Natpis na zidu: Oteta zemljo voljena...

Oteta zemljo voljena…

Kako se Evropska unija često kritikuje zbog navodne sklonosti da ne mari previše za demokratiju ako sa autoritarnim vođama može da obezbedi ispunjenje političkih ciljeva, možda nekoliko napomena, a potom i jedna o ruskoj politici na Balkanu.

Prvo, može li EU da stabilizuje demokratiju u zemljama članicama? Neposredno, kako god da se to razume, ne može. Posredno, ako je suditi po činjenicama, može. Kako? Pre svega na taj način što eventualni dolazak na vlast autokrata ili njihov ostanak na vlasti jedva da je moguć na proevropskom programu.

Praktično od nastanka ekonomske zajednice, pa onda i političke unije, u zemljama članicama se na vlasti smenjuju socijalisti i konzervativci, koji podržavaju ne samo očuvanje već i dalje produbljivanje integracije u Evropsku uniju. Tako da neliberalna i nedemokratska, populistička i autoritarna opozicija gotovo da ne može da teži da dođe na vlast na nekom drugom nego na programu napuštanja ili čak raspada Evropske unije. Takođe, ako eventualno prevlada jedna ili druga vrsta autokratije, trajni opstanak na vlasti gotovo je nemoguć ako se autokrate ne odluče na napuštanje Evropske unije.

Međutim, neliberalni ili plebiscitarni sistem nije moguće naprosto smeniti odlukom Evropske unije. Očuvanje demokratije je na glasačima i javnosti u svakoj od zemalja članica. EU može da uskrati jednu ili drugu vrstu prava koja proističu iz članstva u EU, ali primena tih mera mora da bude politički odmerena kako ne bi imala neželjene posledice. Jer, autokratski režimi, posebno nacionalistički, zapravo imaju potrebu za spoljašnjim neprijateljima, što bi u ovom slučaju upravo bila Evropska unija.

Postoji, u jednom slučaju, i razlog koji proističe iz same prirode, u ovom slučaju fiskalnih pravila u EU. Naime, protoautokrate u zemljama srednje Evrope, bar onim koje su manje razvijene, u ne maloj meri zavise od transfera iz budžeta Evropske unije. Ukoliko bi im se ta sredstva uskratila ako postoje nedostaci u demokratskom načinu odlučivanja ili u privrženosti vladavini prava, to bi moglo negativno da deluje na privredna kretanja u tim zemljama, što bi posebno bilo rđavo u krizna vremena. I to ne samo u kažnjenim zemljama već bi negativne posledice osetila privreda cele Unije. Tako da je potrebna politička procena o tome kada i na koji način da se primene takve mere. EU, međutim, nije najefikasnija kada je reč o donošenju političkih odluka jer zapravo najbolje deluje kad jednostavno sprovodi usvojena pravila i propise. Tako da je za eventualni politički odgovor potrebno vreme. Mada nema sumnje da će u nekom času do njega doći, ako pre toga ne dođe do demokratizacije i jačanja vladavine prava u zemljama koje imaju neliberalne i autokratske vlasti.

Ovo se još više odnosi na zemlje kao što je Srbija ili neke druge na Balkanu jer je reč o zemljama koje nisu ni članice Evropske unije. Opozicija u Srbiji, primera radi, krivi EU za saradnju sa autokratskim vlastima. Konkretno, prigovor je da je Vučićeva vlast prihvatljiva za EU jer se očekuje da će biti rešen problem Kosova. Ovo je nerazumevanje i u ne maloj meri slabost srpske opozicije. Kosovski problem prethodi ovoj srpskoj vlasti, a EU jeste u ne maloj meri odgovorna da za njega nađe rešenje. Ta odgovornost je legalna i legitimna, a nije uzurpirana. Usled čega EU nema izbora nego da u traženju rešenja sarađuje sa srpskim vlastima, a vlast je trenutno gospodin Vučić. To je, da tako kažem, stvar spoljašnje legitimnosti vlasti. Ona se može osporiti na dva načina. Jedan jeste da opozicija, protestima ili na izborima, pokaže da je zapravo reč o nelegitimnoj vlasti, u kom slučaju će biti osporena i spoljašnja legitimnost vlasti. Tako da bi, u ovom slučaju, EU imala ne samo razlog već i obavezu da politički sarađuje sa opozicijom. Drugi način je da opozicija ima plan za, u ovom slučaju, rešavanje kosovskog problema, koji ima veće izglede da bude prihvaćen od svih zainteresovanih strana i da obezbedi potrebnu stabilnost. Prvo pitanje koje bi se postavilo srpskoj opoziciji ukoliko bi izašla sa alternativnim planom rešavanja kosovskog problema bilo bi – imate li za taj plan sagovornika u Prištini. Ukoliko je odgovor negativan, teško je videti šta se dobija povećanom saradnjom sa srpskom opozicijom. Jer jasno je da EU ne može biti ta koja će sprovesti plan srpske opozicije protiv volje kosovskih vlasti i javnosti.

Što ne znači da u Evropskoj uniji ne postoji zabrinutost zbog urušavanja demokratije u Srbiji jer je demokratska legitimnost preduslov bilo kakvog rešenja kosovskog problema.

Što vodi povezanom pitanju o smislenosti oslanjanja kako srpskih vlasti tako i srpske opozicije na Rusiju, pre svega u kosovskoj stvari. Obično se kaže da je Jeljcinova Rusija jedno, ali Putinova je drugo. Ali nije jasno zašto se misli da je prva manje tipično ruska od druge? Jer, putinovskoj se Rusiji bliži kraj po prirodi stvari. Šta ako u Rusiji potom prevlada liberalna demokratija?

Novi magazin, 15.04.2019.

Peščanik.net, 16.04.2019.