Ako za trenutak shvatimo ozbiljno obrazovni koncept po kome je jedna od najbitnijih svrha nastave književnosti razvijanje svesti o identitetu kolektiva kome učenici po (nečijoj) pretpostavci pripadaju, kao i privrženosti tradiciji od koje se taj kolektivni identitet navodno sastoji, onda nema nijednog razloga da nastavnici književnosti barem jedan čas u godini, recimo baš u maju, pred raspust, ne posvete međunacionalnom nadmetanju za najbolju evropsku pesmu, dakle – Eurosongu. Na primer, na tom času bi, sledeći identitetske tlapnje kreatora kurikuluma, nastavnici i učenici mogli da se pozabave pesmom koja će te godine predstavljati njihovu naciju na ovoj masovnoj evropskoj priredbi. Analiza bi se, recimo, mogla odnositi na uočavanje i obrazlaganje veza između nacionalno osveštane književne baštine i teksta pesme. Nastavnik ili nastavnica mogli bi od đaka da traže i da objasne šta im taj tekst lično znači te na koji način on doprinosi jačanju njihovog osećanja pripadnosti kolektivu i ponosa na tu pripadnost i taj kolektiv. Konačno, kao gosti na času, nastavnik ili nastavnica muzičkog mogli bi đacima pregledno da izlože tačke dodira između melodije pesme i izvornih napeva koji pripadaju autentičnom nacionalnom folkloru. Pored ostalog, kao merilo uspeha časa mogao bi se uzeti i broj SMS glasova koji su đaci poslali svojim prijateljima iz susednih država moleći ih da glasaju za njihovu pesmu i u vezi s tim konačni plasman domaće pesme na takmičenju.

Ako je neko sad pomislio da se šalim kada ovo predlažem, prevario se. Ozbiljno verujem u niz pedagoški korisnih učinaka jednog ovakvog časa. Ako ne pre, onda bi baš na tom času đaci konačno dobili priliku da shvate svu ispraznost priča o nužnoj sprezi između konkretnih književnih dela i jednog navodno stabilnog i jednom zauvek utvrđenjog kolektivnog identiteta. Tek, s time se ne bi iscrpla prosvetna korisnost takvog časa. Rasklapanje identitetskog narativa i tobožnjih nedvosmislenih veza između književnosti i grupnog samopoimanja bilo bi zapravo odličan uvod u nešto podrobniji razgovor o fenomenu Eurosonga i njegovoj popularnosti. S jedne strane, taj razgovor može slediti nit na koju je pažnju skrenula jugoslovenska/hrvatska/holandska/evropska književnica Dubravka Ugrešić uporedivši sistem nacionalnih književnosti onako kako ga uspostavljaju, to jest kako se njime u tržišne i političke svrhe koriste komercijalno izdavaštvo i kreatori evropskih kulturnih politika s konceptom međunarodnog takmičenja za najbolju evropsku pesmu. S druge strane, učenicima bi se u vezi s „karnevalskim“ duhom Eurosonga mogla izložiti koncepcija narodne kulture srednjeg veka čuvenog sovjetskog istoričara i teoretičara književnosti Mihaila Bahtina.

U prvom odeljku svog eseja „Što je evropsko u evropskoj književnosti“, pod naslovom „Evropska književnost kao Eurosong natjecanje“, Ugrešić piše: „Koncept evropskih književnosti – kakvim najčešće barataju EU političari, kulturni manageri, izdavači, staromodne univerzitetske katedre, a najčešće sami pisci – ne razlikuje se mnogo od Evrovizijskog natjecanja za pop pjesmu Evrope.“[1] I dalje: „Evropski književni život sa svojim književnim predstavnicima iza čijih imena uvijek (uvijek!) stoji ime države najčešće se ne razlikuje mnogo od gore opisane priredbe.“[2] A gore „opisanu priredbu“ autorka je predstavila kao sklop kulturnih stereotipa, predrasuda, ustaljenih očekivanja i predvidljivih ponašanja, od čega se uglavnom i sastoje naopako shvaćeni stabilni i utvrđeni kolektivni identiteti. Svrha takmičenja stoga nije izbor najbolje pesme; naprotiv, čitavo takmičenje je osmišljeno tako da dodatno utvrdi, obnovi ili osnaži ustaljene predstave koje evropski narodi imaju o drugima i o sebi (dakle, vrlo slično školskim kurikulumima uopšte i nastavi književnosti posebno). Sve to, naravno, uz ostvarivanje znatnog finansijskog dobitka, dodaje uzgred Ugrešić. Konačno, autorka će reći da se na priredbi, istina, događaju i ekscesi „poput Dive (Viva la Diva!), izraelskog transseksualca“,[3] i tako nam dati povod da u ovu pedagoško-komercijalnu Eurosong priču uvedemo Bahtina.

Naime, upravo nam pozivanje na Bahtinovo delo o srednjovekovnoj karnevalskoj kulturi[4] u nekom smislu može pomoći da objasnimo identitetske „iskorake“ koji su dopušteni, pa čak i poželjni na Eurosongu, dok su oštro sankcionisani obrascima i normama svakodnevnog ponašanja unutar identitetski strogo razdvojenih i ograničenih nacionalnih kultura. Lako je videti kako je Eurosong verovatno jedina javna i masovna priredba u kojoj učestvuje većina evropskih nacija, a na kojoj će svaki narod ponaosob zdušno navijati za svog predstavnika, pa bili on ili ona i peder,[5] lezbejka ili transvestit. Srbija je dobar primer za to: iako je u Srbiji osuda homoseksualnih osoba bezmalo pitanje nacionalne časti, zbog čega je „sasvim u redu“ mlatiti pedere i lezbejke na ulici ili ih sačekivati u zasedama po haustorima i napadati noževima,[6] to nimalo ne smeta da se ista ta nacija složno ponosi svojom pobednicom na Eurosongu – koja se izjasnila kao lezbejka! – i u glas peva „Molitvu“ (pobedničku pesmu, dakle, koja već samim svojim naslovom godi domaćem „pravoslavnom“ uhu). Taj rascep u „kolektivnoj“ svesti može se delimično objasniti bahtinovskom analizom u kojoj će simbolički izdvojeni prostor Eurosonga zadobiti neka karnevalska svojstva.[7] Unutar tog prostora „slobode“, kako ga je Bahtin video, mnogo šta je dozvoljeno, a posebno se podstiču izvrtanja naglavce uobičajenih obrazaca ponašanja i vrednosti kojima smo inače kao kolektiv tobože privrženi.

Bahtin naravno neće objasniti[8] da ta karnevalska raspojasanost i oslobođenost ne može uticati na ustanovljeni poredak stvari. Naprotiv, ova strogo ograničena privremena sloboda plaća se jasnim pristankom na red i običaje koji (navodno) trajno važe izvan karnevalskog zabrana. Tako se ispostavlja da bahtinovski karneval „nekada“ (u srednjovekovnoj evropskoj kulturi, koja je bila oštro podeljena na visoke i niske staleže, s jedne strane, i narodne mase, s druge) i Eurosong danas (u Evropskoj uniji i periferiji koja joj teži, gde važi oštra podela na one unutra i one koji su ostali napolju) mogu da se shvate i kao neka vrsta kratkotrajnog zajedničkog predaha od svakodnevne izloženosti krutim i skučenim normama društvenih podela. Štaviše, i karneval i Eurosong u takvoj interpretaciju počinju da liče na društvene instrumente kojima svrha nije podrivanje ustaljenih navika i predstava, pa ni neki kratki odmor od njih. Naprotiv, tu kao da je reč o utvrđivanju lekcije prema kojoj je svako igranje s društvenim normama moguće samo unutar jasno povučenih granica koje opisuju prostor koji nema nikakve veze sa svakodnevnim životom i ustaljenim obrascima koji za njega važe.[9]

Šta bi đaci iz svega toga mogli da nauče, o tome će odlučiti oni sami. Pitanje je, međutim, šta o svemu tome znaju njihovi nastavnici i kreatori nacionalnih kurikuluma. S jedne strane, čas o Eurosongu bi iz perspektive potonjih lako mogao da se pretvori u kratkotrajni „karnevalski“ odmor od uskih i krutih nacionalnih obrazaca koji sa realizacijom obrazovnih programa dosledno nameću učenicima. Jasno je, međutim, da bi se taj čas mogao i bolje iskoristiti. Svest o tome da se identitetske norme mogu izvrnuti naglavce a da to ne ugrozi meru privrženosti identitetskom označitelju (poput, recimo, imena nacije) predstavlja prvi korak ka shvatanju da je tu reč upravo o praznom označitelju, koji lako klizi s jednog na drugo označeno (eto prilike da se đacima daju i neka elementarna lingvistička obaveštenja o strukturi znaka). Ali, kada kažemo da identitet zapravo nema niti može imati stabilan sadržaj, time ne želimo da odbacimo sam koncept identiteta. Kolektivni identitet upravo i treba da bude takav – nestabilan i promenljiv. Jer, kako drugačije okupiti pod jednim imenom najveći broj članova kolektiva koji se po prirodi stvari moraju suštinski razlikovati? Dakle, insistirajući na takvom identitetu mi ne nanosimo štetu kolektivu: krajnja ideja je da kreatori kurikuluma, nastavnici i naposletku sami đaci shvate da taj identitet mora biti labav, nestabilan, promenljiv. Jedino na taj način on može biti inkluzivan, to jest može obuhvatiti najveći broj pripadnika jedne zajednice.

Insistiranje na krutom, jednoznačnom identitetu po pravilu je pogubno za političke zajednice jer redovno izaziva razdor u njima. Tu ne pomažu ni posebne, iz uobičajenog poretka zajednice izdvojene, „karnevalske“ zone „slobode“, makar na njima – kao ove godine – pobeđivali i transvestiti. Ko god je pratio Eurosong brzo je zaključio da uprkos svem šarenilu i svim identitetskim „odstupanjima“, sve pesme – kao odraz u ogledalu onog jednog, jednoobraznog i „neprikosnovenog“ identiteta – liče jedna na drugu.

Školegijum, 11.05.2014.

Peščanik.net, 11.05.2014.

Srodni linkovi, Školegijum:

Dejan Ilić – Školski rijaliti

Dejan Ilić – Nevolje s Antigonom

Dejan Ilić – Nevolje s Antigonom 2

Srodni linkovi:

Alan Pejković – Conchitofobija

Svetlana Slapšak – Gospodin sa bradom

Goran Miletić – Zašto ih Končita nervira

Sofija Mandić – Niko nije savršen

TEMA – PARADA PONOSA +

———–    

  1. Vidi Dubravka Ugrešić, Nikog nema doma (Beograd: Fabrika knjiga, 2005), str. 179-192; citat na str. 179.
  2. Ibid., str. 180.
  3. Baš kao što je i ove godine došlo do sličnog „ekscesa“, pa tako i dalje važi ono što je Ugrešić napisala povodom „takmičara“ iz Izraela: „… ekscesi u okviru mainstreama samo su dobrodošli.“ – Ibid.
  4. M. Bahtin, Stvaralaštvo Fransoa Rablea i narodna kultura srednjega veka i renesanse, prev. I. Šop i T. Vučković (Beograd: Nolit, 1978).
  5. Reč peder za mene nije pogrdna i ovde je upotrebljavam u njenom denotativnom vidu koji podrazumeva mušku osobu koju seksualno privlače osobe istog pola. (Nastavnik ili nastavnica koji nađu vremena za to mogli bi da porazgovoraju sa đacima o tome zašto je reč peder u kolokvijalnom govoru pogrdna, dok reč lezbejka to nije.)
  6. Proteklih godina, pogotovo u danima neposredno pre ili posle datuma za koje su bile zakazivane redovno neodržane Parade ponosa, takvi napadi bili su naročito učestali.
  7. Ovde pre svega mislim na karnevalsko izokretanje naglavce društvene hijerarhije: naime, tokom karnevala bilo je dopušteno da se osobama s društvenog dna, bez ikakvog statusa i bez ijednog prava, ukazuju carske počasti, to jest da se one tretiraju s uvažavanjem koje dolikuje osobama s vrha društvene lestvice, dok je one s vrha bilo dozvoljeno ismevati i nipodaštavati kao da su lišeni svakog, pa i najnižeg statusa. Inače, potpuna anlogija između bahtinovski shvaćenog karnevala i Eurosonga, razume se, ne stoji. Teško je videti Eurosong u celini – priredbu dakle koja je do kraja uvežbana i režirana i gde nema mesta ni za kakve spontane reakcije – kao jednu razobručenu manifestaciju slobode i uživanja kako se najčešće (s ne odviše dobrim razlozima) vidi karneval. Tako je i ove godine festival pokazao svoju dvojaku prirodu – s jedne strane, glavna zvezda i pobednica priredbe bila je austrijska predstavnica čije je umetničko ime Conchita Wurst, a pravo ime Tom Neuwirth (u karnevalskom žargonu ona bi verovatno bila najavljivana kao „žena s bradom“, kako je zapravo mnogi novinari i komentatori zaista i nazivaju); s druge strane, kruži vest da organizatori Eurosonga nisu dozvolili jednoj od plesačica u poljskoj numeri da golišava nastupi na sceni, pa je tako umesto njih šest pevalo i igralo na sceni njih pet.
  8. Ovde, usput, jedna ograda: Bahtinove opise srednjovekovne narodne kulture treba uzeti s jednom merom opreza jer zapravo ne postoje pouzdani istorijski izvori koji bi nesumnjivo potkrepili njegove u svakom smislu smele analize. Zbog nedostatka takvih podataka, Bahtin se ponekad smatra više kao vizionar jedne (moguće) narodne karnevalske kulture nego kao njen istoričar. Vidi Dirk Šimer, „Smejte se s Bahtinom“, prev. A. Bajazetov, Treći program br. 119-120 (III-IV), 2003, str. 158-165.
  9. Dirk Schümer će otići i korak dalje, pa će reći da ni unutar tog karnevalizovanog prostora nema milosti prema slabijima: „Medijevista Dic-Ridiger Mozer (Moser) konačno je raskrstio s idejom da je od antike preko srednjeg veka pa sve do moderne postojala nekakva latentna kultura smeha, dokazao da su žene gotovo uvek bile isključene iz veoma precizno isplaniranih grubih rituala koji su služili potvrđivanju društvenog poretka i najčešće bili upereni protiv slabijih, te da karneval treba shvatiti kao sasvim autentičan deo crkvenog kalendara, a ne kao njegovo negiranje.” Vidi D. Šimer, „Smejte se s Bahtinom“.
The following two tabs change content below.
Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016) i „Dva lica patriotizma“ (2016).

Dejan Ilić

Dejan Ilić (Svi tekstovi)